Zamisli život u ritmu muzike

"Given up" - Linkin Park

u ovim poslepodnevnim satima blues-jazz konbinaciju kao shto je don pullen & george adams, a slichno kao i ti ne volim radio i na svom mp3 sam sebi pravim dnevnu listu;-)

ja sam svaštojed i kad je muzika u pitanju. Najviše zavisi od raspoloženja, mada, kao i ti odaberem raspoloženje određenom muzikom. Često kad naletim na neku stvar koja mi se dopadne, u stanju sam da je puštam nebrojeno puta.

Imam 'problem' sa ovim klipovima sa 'you tube', jer onda magnetisano i gledam, ne mogu samo da slušam, tako da su mi radio, cd-ovi ili kasete najbolje za radnu pratnju. Čim imam i sliku, prestajem sa radom i počinjem da blenem i odlazim u drugi svet.

PS. preslatka je ova kučeća slikica:)))

svaka preporuka za tekst

e pa molicu odvrnite zvucnike do daske! hehehe

odavno sam shvatio da sa ljudima koje muzika ne zanima ne mogu da nadjem zajednicki jezik. postoje 2 vrste takvih - oni kojima "smeta buka" i oni kojima nije bitno sta, samo nek "nesto svira". bez obzira kom tipu pripadaju, takvim ljudima nedostaje nesto - nisam siguran sta, ali znam da je ravnodusnost prema muzici samo manifestacija neceg sto zadire mnogo dublje u sustinu licnosti. naravno, stoji i da muzika u velikoj meri odredjuje slusaoca, ali cu uvek bolje da se razumem sa ljubiteljem tehno muzike (koju nije bas po mom ukusu - osim sto mi lezi na poslu:) nego sa nekim kome je house isto sto i buka u saobracaju.

i sam spadam u one koji ne podnose tisinu ili, jos gore, tudji izbor muzike: cd i dvd na vagone, uvek sluske, usb flash i 2/3 harda na poslu i kod kuce je mp3. moze da se kaze da je ljudima sa takvim kompulsivno-opsesivnim odnosom prema svom zvucnom okruzenju potreban soundtrack za zivot. da li to znaci da zivimo filmove sa - naravno - sobom u glavnoj ulozi? tacnije, svi prozivljavaju svoje filmove - nekome je najvaznija scenografija, nekom kostimografija, vecina pokusava da utice na kasting i na scenario, a neki, opet, ne mogu da podnesu da im bregovic radi soundtrack:)

Ja lično pokušavam da ne slušam radio jer se izlažem opasnosti da mi neki sumasišavši DJ zagorča život sumanutim izborom muzike.

eh, sad... to se vrlo lako resava izborom stanice...
ukoliko u istu imas poverenja, nista lepse nego prepustiti se kreativnosti muzickog urednika. licno vise volim bilo kakav live muzicki ugodjaj, nego cdove koje sam sam napravio i slusao 101 put... doduse i to se lako resava savremenom tehnologijom, narezes par gb i stavis na random ili shuffle...
u slucaju da su stanice uglavnom sranje, na sta sam trenutno osudjen, problem resavam pravljenjem adhok kompilacija - posle par meseci nema sanse da se setim sta je na cdu pod sifrom domacica t-3, i eto uzivanja u neizvesnosti...

ps- imao sam nameru da se pohvalim sa par slicica podvodnih zivuljki - bilo je super svetlo a i film je stavljen po savetima od pre par meseci.. ali aparatic ispade iz dzepa neznano kako i naravno otplovi neznano kud, ako neko ndje nasukanu plavu kamericu nek mi posalje samo slike ribetina, one s ljudim amoze i da zadrzi ne pravim pitanje

mene i mrtva tisina zesce opusta kao i muzika..mislim, muzika je toliko prisutna u mom zivotu

Gotovo da nema bloga,bez obzira kojom se temom bavi,a da nije podrzan raznoraznim muzickim klipovima sa svemoguceg You Tube.Muzicke podloge.Muzicke muze razlicitih zanrova.Pada mi na pamet jedan kontroverzni satiricar(osporavan i hvaljen},dok pise svoje tekstove,po sopstvenom kazivanju koristi se muzikom.Kada da mu je muzicka podloga za inspitaciju The Unisex ili Gardobbe,onda mu se obavezno javlja Dr.Vojislav i koscata,nezenstvena,muskobanjasta i maljava figura mladobosanke Ljiljane .Na primer: On u svom kabinetu drzi njenu fotografiju u kupacem kostimu:On je otsutno zagledan u njene bubuljice na mestima gde bi trebalo da stoje grudi:On kruzi oko radnog stola ne skidajuci pogled sa njene fotografije ....da ne nabrajam dalje,osim recimo,da ce se zamonasiti zajedno sa Lj.. koja se povlaci iz svetovnih ali i iz polnih aktivnosti.
Roken rol je cudo.Umetnicka ekspresivnost zar ne?

Ja slušam novog kralja trgova, posle čega mi se sva vrata, (a naročito prozori ambasada) - širom otvaraju...

pozdrav iz londona

Willie Nelson & Calexico-Senor
apsolutno fantasticno
Album "Im' not there", obrade pesama Boba Dylana...

Richard Hawley, Valentine
inace ceo poslednji album je luuuuuuuuuuuuuuuuuudo dobar

Divna je tema i osvezavajuca.
Trenutno mi u kolima najvise prija Jinx i Juliette and the licks

trenutno mi najvise prija Jinx i Juliette and the licks, u kolima na putu od kuce do skole, od skole do kuce. Nije to bio izbor deadbeata, samo sam se pogresno ulogovala. On bi napisao nesto drugo , verovatno. Ups, ups bas sam trapava, prosto blogovski nekorektna. Where are my manners

Ja u poslednje vreme, bar kada sam van kuće, a za kompjuterom, odem na last.fm i tamo slušam i slušam...Ajte se lepo svi ulogujte pa da se i tamo družimo...

E ovaj tekst mi je bas popravio jutro, svaka cast. I tacno je to, da su ljudi koji ne slusaju muziku opasni slucajevi. Ima i samo marginalno boljih ljudi koji slusaju ono sto im se pusta, sta god to bilo. Naravno, ne mislim da je posebno pohvalno slusati samo jednu vrstu muzike, ali mi se cini mnogo gore nemati nikakav stav o muzici.

U svakom slucaju, osim tehno i metal muzike u glavnom sve ostalo mogu da slusam. Mada i ove dve kategorije imaju granicne slucajeve koji umeju biti prijatni (Aphex Twin, Juno Reactor za prvu kategoriju i na primer Sepultura za drugu). Jednom sam naleteo na jedan od onih blesavih Internet survey stvarcica koje analiziraju LastFM profil i izbace pie chart zanrovske zastupljenosti u svakodnevnom slusanju. Prilicno mi je drago sto mi je pored dvadesetak najzastupljenijih zanrovskih odrednica, stavka 'ostalo' (dakle, svi zanrovi koji ne spadaju u dvadeset najslusanijih) bila procentazno najveca. Do duse, ipak mislim da najvecim delom slusam neke horror-Punkoticne, Deathrock, proto-Gothic stvari u kombinaciji sa kojekakvom ostalom 80's (i 90's kojem nisu rekli da su se osamdesete zavrsile) muzikom.

A evo i pesme koja mislim da je savrsena za jutarnje razbudjivanje sa smeskom na licu:

Dan vam se moze uciniti lepsim… Onda, kada sve nekako krene u pogresnom smeru, a takvih slucajeva je danas na pretek, dan opet moze izgledati bolje. Nikada nisam pomisljala da cu posle 17 godina aktivnog slusanja muzike doziveti odusevljenje nalik na one klinacke dane kada vam je neki prijatelj javio onu cuvenu “hej, imam novi album” Ta recenica je imala samo jedno znacenje. Nabavi lovu kako znas, pozajmi, ukradi od matorih, uradi bilo sta, ali sto pre nabavi. Posle toga ide danonocno slusanje, uzivanje koje samo pravi ljubitelji muzike razumeju. Tesko je razumeti pasioniranog konzumenta muzike. Tesko je razumeti sta njemu pojedine pesme znace, i kako je pesnicki duh kod vecine tako istancano razvijen. Oni razumeju, oni ulaze u sustinu stihova, prezivljavaju i vezuju svaki stih za neki dogadjaj iz stvarnog zivota. Za nekoga mozda suludo, bez razloga osrtrasceno, ali to je samo odraz necije percepcije koja ne moze da dokuci dubinu koju samo muzika moze da opise.

Utorak, ,

Ne volim toliko Darkwood dub, ali upadam u neki klise i pocinjem da slusam njihov “Zivot pocinje u tridesetoj”. U redu - kazem sebi, svako novo iskustvo je vredno. Nisam preterano zadovoljana sa onim sto cujem, mozda potajno prizeljkujem da ce se nesto desiti. Nesto novo, nesto sto ce me potpuno ispuniti emocijama, nesto jako. Znam samo da imam prave prijatelje, a to je danas u ovako poremecenom sistemu drustvenih vrednosti prava retkost. Iako ne marim mnogo za nekim obelezavenjem bitnih datuma u mom zivotu, neko se ipak setio da na pravi nacin zapocnem ovaj dan. Bila je dovoljna samo jedna SMS poruka i kratak tekst “Bices srecan kao dete kada ti budem donela nesto” da me potpuno vrati u vreme kada sam kao tinejdzerka presretala postara kako bih pre brata dosla do zeljenog muzickog kontigenta koji je on tada narucivao od distributera ploca i kaseta. Enigma u samoj glavi, kao i pitanje o cemu se tu zapravo radi, dodatno su opterecivale moju nestrpljivu i znatizeljnu narav. Vredelo je sacekati...

Bezmalo da ne osecam nista. Ne, nisam bez ikakvih emocija, ali sama pomisao na gomile poziva i cirkularnih obracanja pomalo me smara. Onako, jos sanjiva dovlacim se do cd playera i polako pocinjem da razmisljam, sta danas? Nekada sam znala da pre spavanja i po pola sata stojim ispred kolekcije diskova i razmiljam sta bih mogla da slusam. Jesam fanatik, priznajem. Dvoumim se. Reininger ili Lew? Izbor pada na Belgijskog art profesionalca Benjamin Lew-a. Pravi cas za “Le parfum du raki”, ali ja i dalje cekam. Osecam da ce iznenadjenje biti veliko. Mi se jako dobro razumemo, tako da nisam ni sumnjala da ce iznenadjenje biti jako. Ok. prijatelju, mislim da je iscekivanja bilo dosta, uzimam telefon, i kao u Reed-ovoj pesmi “Waiting for my man”, kriziram i zovem. Prelazimo preko nepotrebne procedure na samu stvar. Zaista trans, pozitivan i toliko zeljen. Crashes into us! Morrissey DVD, “Who put the “M” in Manchester 2005”, kao najbolji pocetak danasnjeg dana Tu nema previse razmisljanja, toliko ste izgubljeni da zaboravljate da se zahvalite. Jedina stvar koju tada zelite je da sto pre pronadjete put do vaseg DVD-a i pogledate ono sto najiskrenije volite. Steven (negdje i Stephen) Patrick Morrissey, sjajan tekstopisac, romanticar, ciji su tekstovi svakome ko je ikada slusao the Smiths, i kasnije Morrissey-a, mnogo znacili. Ne postoji bolje opisano stanje emocija nego sto je to slucaj sa njegovim pesmama. One su u isto vreme toliko emotivne, ponekad i kontraverzne, sto je i Morrissey jasno stavio do znanja izjavom da su „Ljudi prosto seksualni, prefiks je nebitan“ Njegovi stihovi su neopredeljeni, u njima ima mesta za svakoga. On promovise ljubav, pa ma kako ona izgledala. 1982, onda kada su nastali the Smiths, bio sam sasvim mlad da bih na bilo koji razuman nacin razmisljao o muzici. Onda, kada su the Smiths objavili prvi singl Hand In Glove, nisam bila ni svestna da ce me ovaj bend tako dobro voditi koroz nadolazece zivotne price. The Smiths su najsvetlija muzicka proslost, a u mojim rukama realan nastavak. Sam Morrissey je prica za sebe koju morate razumeti. Razumeti njega, razumeli ste sve. On je pesnik ciji stihovi otvaraju sasvim nove horizonte unutrasjih preokupacija. Ljubav i angazovanost, da, kod njega je to moguce. Ja sam na potezu, na disku turneja po objavljivanju (za sada) poslednjeg albuma "You Are the Quarry". Manchester, pocetni gitarski rif The first of the gang to die, i pocinje pravi spektakl za oci i usi. U takvim trenutcima ja ne skrivam svoje emocije. To je tada sasvim nemoguce. Iskljucena od svih desavanja s strane i prepusten prelepom prizoru sa ovog koncerta, pomalo rezignirano zakljucujem da smo prava rupa koju zaobilaze najbolji. Bilo kakva rasprava je suvisna i ostaje mi samo da zamisljam da sam stvarno tamo. Mozda bezvezno, ali ponekad nije lose biti sanjar. Ume da opusti. Redjaju se hitovi sa sasvim malim pauzama izmedju pesama, sto publiku jos vise baca u trans odusevljenja. Irish blood, english heart, The headmaster ritual, i onda, back na Viva hate prelepom Everyday is like Sunday. Prizor koji vas ostavlja bez teksta, svi pevaju Everyday is like sunday, everyday is silent and grey, od mene samo kratak komentar “covece, zasto je sve ovo tako daleko od nas?” Iako je sve vreme u meni preplitanje dva sasvim suprotna osecaja, lepote i rezigniranosti, idemo dalje, jer ovaj koncert jednostavno drzi vasu paznju odlicnim izborom pesama. Such a little thing makes such a big difference, Don't make fun of daddy's voice, jesu pesme na samoj polovini koncerta. Svaki detalj je odlicno uklopljen, Morrissey u prepoznatljivoj koreografiji, da, ostao je isti. Ono sto kroz pesme govorio nekada, to i danas radi na identican nacin, sto ga cini posebnom pojavom na svetskoj muzickoj sceni. Obicno se najbolje ocekuje u zavrsnici koncerta. Priznajem, ja sam vec dovoljno emotivno naceta, a pomisao da najbolje sledi drzi me u tako velikoj neizvesnosti. Najava, pocetni udarci na timpanima, gitara i pocinje Jack the ripper, tako jako i silovito...
Crash into my arms
I want you
You don’t agree -
But you don’t refuse
I know you

Publika pocinje da skandira Morrissey, Morrissey, na sta on jednostavno odmahuje rukom i u maniru skromnog momka jednostavno kaze “Please, stop it”. On ima nesto bolje od toga, on je zaljubljen, Smiths klasik, A rush and a push and the land that... Oh, I think I'm in love. I'm not sorry, kao mali predah, zatim jos jedan the Smiths klasik. Shoplifters of the world unite, ciji stihovi:

Learn to love me
Assemble the ways
Now, today, tomorrow and always
My only weakness is a list of crime
My only weakness is ... well, never mind, never mind

predstavljaju u neku ruku “dekriminalizaciju” homoseksualnosti i promovisanje "alternative lifestyles". Bez obzira kakav stav imali u vezi toga, ovo je jedan je od najjacih singlova u karijeri ove grupe. Na koncertu je to mnogo lepse. Atmosfera u kojoj publika sve vreme peva sa Morrissey-om je fantasticna slika koja se tesko zaboravlja. Ujedno, ovo je poslednja pesma. Ocekuje se bis, ali ja vec pretpostavljam kojom ce pesmom zavrsiti ovu savrsenu predstavu. Upravo ona, "There is a light that never goes out". Osecate se tako dobro dok je slusate. Ona je jednostavna, ali snazna prica o ljubavi i smrti, gde Morrissey nihilisticki porucuje I never, never want to go home. U samo 4 minuta pred vama tako iskrena prica o ljudskom zivotu. Ovde nema patetike, ovde nema klisiranih recenica tipa “Oh, baby, i love you!”, ovo je pesma koja ce vas naterati da se zaljubite, da shvatite dubinu pozitivnih osecanja, da budete bolji nego sto jeste. Ko ovu pesmu nije slusao taj sigurno nije saznao nista o iskrenosti i cistoti osecanja. Ona je sigurno jedna od najboljih pesama dvadesetog veka.

I to je kraj, i ja tu ne bih nista imala da dodam. Dan je posle ovoga sigurno lepsi. Slusati Morrissey-a i njegove pesme pomoci ce vam da sustinski shvatite ljubav u inteligentnom, neznom i dirljivom smislu. On je ikona, ne idol. On je samo jedan covek koji zna da opise stihovima ono sto svako od nas ponekad oseca.



There is a light that never goes out

Take me out tonight
Where there's music and there's people
And they're young and alive
Driving in your car
I never never want to go home
Because I haven't got one
Anymore

Take me out tonight
Because I want to see people and I
Want to see life
Driving in your car
Oh, please don't drop me home
Because it's not my home, it's their
Home, and I'm welcome no more

And if a double-decker bus
Crashes into us
To die by your side
Is such a heavenly way to die
And if a ten-ton truck
Kills the both of us
To die by your side
Well, the pleasure - the privilege is mine

Take me out tonight
Take me anywhere, I don't care
I don't care, I don't care
And in the darkened underpass
I thought Oh God, my chance has come at last
(But then a strange fear gripped me and I
Just couldn't ask)

Take me out tonight
Oh, take me anywhere, I don't care
I don't care, I don't care
Driving in your car
I never never want to go home
Because I haven't got one, da ...
Oh, I haven't got one

And if a double-decker bus
Crashes into us
To die by your side
Is such a heavenly way to die
And if a ten-ton truck
Kills the both of us
To die by your side
Well, the pleasure - the privilege is mine
Oh, There Is A Light And It Never Goes Out
There Is A Light And It Never Goes Out
There Is A Light And It Never Goes Out
_________________

Tek poslednjih nekoliko meseci shvatio sam da sam bio izgubio običaj da slušam muziku. Pogotovo onu koja mi je draga (mada, i ja sam takodje priličan "svaštožder". Od tada, nabijem sluške na poslu i uživam, a kolege me gledaju kao idiota. Shvatio sam, takodje, da mi muzika uopšte ne odvlači pažnju i koncentraciju. Nasuprot! Ponekad čak dobijem krila i oraspoložim se..

U principu, slušam mirniju muziku. Medjutim, uzeo sam skoro MP3 disk sa Buda Barom i još jedan sa Tehno ambijentom. Baš prijatno iznenadjenje.

A kako spremam par tekstova o muzici svog vremena, počeo sam polako da preslušavam. Ijaooooo. Kakve su to stvari bile... Čućete, uskoro.