Stanje zaljubljenosti je teret koji nije za njega

Džoni Fejvorit je jeo kafetine. A Pelin … on ih je voleo. Voleo je kad ima para za njih i voleo je razloge zbog kojih ih koristi. Počevši od zlatnog pakovanja do efikasnosti. Jedino što nisam želeo je da ovako počnem o njemu.

Ovde već možete videti kraj priče o Pelinu.

Sa druge strane, ako samo malo bolje razmislim, mislim ću staviti reč početak iako za tako nešto ne osećam pravu potrebu. Ako poželim da kažem bilo šta o tom čoveku uradiću to pred sam kraj teksta. Ovoga puta pred pravi kraj.

 Ne onaj koji sam pomenuo u uvodu već novi, tek smišljeni kraj, kraj priče o čoveku koji je uzeo kafetin u 07:23 ujutru nakon što ga je probudio alarm mobilnog telefona. A lek je progutao zbog nekoliko konzervi Budweiser-a od prošle noći.

Pelin je sasvim normalan čovek. U meri u kojoj to okolnosti dozvoljavaju. Mali čovek skriven iza pseudonima. Posmatrajući sa strane on je klasičan pripadnik mase. Treći u redu u samoposluzi, zaljubljive prirode, zbog čega čest posetilac jedne pekare i jedne mesare i čovek sa osmehom i kratkim rečenicama.

Kako ljudi ne primećuju dovoljno, već sada, dok uvod o njemu ne govori ništa, još samo gospođa ispred ga deli da bude prvi na kasi i plati tih nekoliko konzervi piva. Stalan posao mu omogućuje da, poput idiota, zvera u rafove i ne stiska novčanice u šaci razmišljajući o njima na način na koji to većina sugrađana radi. Da li je u redu potrošiti zaradu na pivo? Treba li iskoristiti svaku paru na recimo godišnji odmor ili dopunu zaliha za zamrzivač. Ne. Pelin prvo plati račune i potom odlazi u mini market. Vidite ga. Pomaže gospođi da ubaci kese u kolica i stoji prvi u redu sa banknotom u ruci, sa osmehom broj 4 na licu. To je osmeh koji je upućen kasirki Nadi.

Nada nije lepa žena. Iskreno, Nada još uvek nije žena. Ona je više u nekom prelaznom periodu. Telo joj je izdefinisano i daleko od poslednjih dana puberteta ali su joj pokreti i nespretnost zadržali svu svežinu prosečne maloletnice, nezainteresovane, silom prilika tu postavljene, sa uniformom preko bele majice, devojčice. Ali Pelin joj dodaje osmeh i novčanicu. Nada žmirka, uzvraća osmehom i za kraj poželi Pelinu laku noć iako je tek predveče. Nadin mozak tako funkcioniše. Zbog posla i nekolicine pokreta i rečenica koje ponavlja tokom osmočasovne smene, sa jednim slobodnim danom u nedelji. Ali njoj se retko kada nasmeju i Nadica zaista ceni te male pokušaje ljubaznosti.

Iza marketa je pekara. Pelin će ući u nju, stati za pult, poželeće da uđe i u Kristinu, prodavačicu peciva ali će, kao i svakog puta zatražiti hleb ili kroasan sa kačkavaljem. Hleb je na polici iza i to omogućava Pelinu da se nasladi njenim skladnim dupetom a kroasani su ispred i za njih se treba sagnuti što otkriva poprsje zbog kojeg Pelin uostalom i svraća redovno. Ni male ni velike Kristinine grudi. Čvrste, gnjile, sise slobode. U 70 posto situacija na njegovom meniju je kroasan sa kačkavaljem. Ne zato što Kristina nema zgodnu pozadinu već isključivo zbog hipnotičke moći njenih sisa. Onog bolesnog odsjaja koji se ukazuje jednom i to samo na sekund a Pelin ga pamti do sledećeg viđenja. Do sada je mogao da otkupi pekaru koliko je kroasana i vekni uzeo. Ono što užasava je, da za razliku od kupovine kod Nade, Kristini jedva da kaže koju reč. Uglavnom se može nazreti unutrašnja borba pri svakom njenom pokretu. Kako joj reći : Večeras izgledaš predivno? Ili Kristina, čekam te ispred.

On joj samo ostavi bakšiš, osmehne se i zadržava taj osmeh sve dok se ne vrati u stan. Jasno je da posle onaniše ali se dešavalo da umesto toga samo sedne i priča sa imaginarnom Kristinom koja je uvek kraj stone lampe, u samom ćošku sobe, nervoznih prstiju i sa nekim sjajem u očima. Onda Pelin uzima prvo pivo, pa drugo i na kraju ga budi alarm a čaša vode i kafetin su kraj uzglavlja kreveta. 

Pre same onanije ili razgovora, to jest monologa, Pelin uredno svraća u mesaru ili, ako je frižider pun a njemu previše da i ovaj put uzme pola kilograma juneće kobasice, prolazi kraj izloga i istezanjem vrata se uverava da je Bojana za kasom.

Jednostavno, on je navučen da prođe tuda. To više nije ni pitanje navike ili ljubavi prema potrebi koju oseća za zaklanim životinjama. Bojana je koketa. Fem fatal među butkama, kolenicama, krmenadlama. Sirova ljubavnica .

Ali stanje zaljubljenosti je teret koji nije za njega. Veliki teret . Još uvek nije ovladao tehnikom voljenja i življenja istovremeno.

Kao dete želeo je da postane detektiv ili pripadnik bilo kog indijanskog plemena. Otprilike je, trideset godina kasnije, ostao pri istim ambicijama. Školovanje, kao i uostalom i ostatak odrastanja, je postalo izbledela gomila fotografija koje su ostale u stanu iz kojeg se odselio pre nekoliko godina. Ne postaje se detektiv sa policijskim dosijeom. Indijanac može postati uvek ali samo ukoliko se o njegovim postupcima priča u slengu. Kao i vi, i Pelin je svestan svog života. I da mu fali ambicija, i da je to zlurada, teška reč kojom se nikada ne služiš tokom razgovora ukoliko je ne poseduješ. Zato je preležeo svaki razgovor za posao, uvek ostajući na prvom na kojem su ga zaposlili kao slagač slogova u jedinoj štampariji koju nisu digitalizovali. Tamo nije bio srećan, nije se trudio a i da jeste nije mogao biti unapređen. Radio je samo sa gazdom.

Gurao je od mastila crne prste u džepove dok bi šetao gradom a u iste hipnotički gledao u trenucima samozadovoljavanja.

 O tome je čak vodio i dnevnik

12.01.  – Nada. U kupatilu. Bade mantil i mokra kosa. Trajanje 4 minuta.

12.01 – Nada. Trpezarija. Stolica, desni ugao. Podignute roletne i otvoren prozor. Trajanje 2 minuta

12.01 – Nada. Spavaća soba. Dok je slagala veš. Miris bohora. Trajanje 5 minuta.

12.01 na 13.01  - Kristina i Nada. Gospode! Možda najbolja fantazija danas!!!

Prvih nekoliko stranica dnevnika nije ulepljeno a posle dvadesete opisi i ažurno izveštavanje prestaju.

Imao je dovoljno vremena da uobliiči ono što će na kraju prihvatiti kao život. Lako zaljubljive prirode, povučen, slabo okrenut promenama i usamljen. Pelin je čak i za samog sebe ono stvorenje na kasi. Onaj što pruža ruku i daje pare. Nezamislivo mu je da recimo pruži ruku i zatekne neku manju, negovanu šaku koja ima zglob da je drži i ide ka laktu odakle nastavlja do ramena i duž vrata i tu su usne koje mu govore -   Ti .. ti si moj čovek., Peline.

Ne.

On je tu da potroši pare koje dobija dva puta mesečno. Da stavi, u zavisnosti od mastila, plave ili crne prste u džep i prozviždi kraj mesare i pekare. Sport i rekreacija su isključeni iz njegove jednačine. Pasivni mazohista, mogu komotno da dodam. Ponekad zajedno sedimo na klupi ispred solitera ali se to ne pokaže uvek kao najbolja ideja jer poneki od prolaznika ne obraća pažnju na mene već vidi samo tog jadnog, isušenog čoveka kako priča sa samim sobom ili sa kesom punom kobasica uvijenih u mastan papir. Zbog tog su ga već dva puta odvodili na par nedelja.

Kada nema napade gonjenja koje sam već objasnio i kada pokušava da ne misli o tri gore pomenute ume da sedne za računar i pomoću nekog programa pozove svog prijatelja Vilijamsa. Ni sam ne znam niti će mi ikada biti jasno kako ovaj duo funkcioniše obzirom na jezičku barijeru i činjenicu da niti Vilijams zna srpski niti Pelin engleski jezik ali razgovor praćen video snimkom uvek započinje sa Pelinovim - E, haj na šta se konverzacija nastavlja obaveznim Vilijamsovim : How's it goin' ? .. kako vreme odmiče Vilijams vodi konverzaciju dok Pelin sedi zavaljen u fotelji i klima glavom ili crta. Kristina je i dalje kraj stone lampe, izlistava magazin, a Nadica završava ručak i žuri na posao.

 Ispratio sam je do lifta i rekao da ćemo doći i da se nasmeši kada bude naš red za plaćanje. Obećala mi je to i nežno poljubila. Zatvorio sam vrata za njom i vratio se u stan. Pelin je pevušio a Kolin Vilijams povlačio gutljaj piva, takođe zavaljen u fotelji, sa one strane monitora.

Kakva je to konekcija. Jebem ti.

Dva idiota, u nedostatku razumevanja barem jednog od dva jezika kojima se barata, sede, svaki u svojoj fotelji, dok sobom prolaze fikcije.

Kristina je glupa kao onaj čiviluk kraj stone lampe. Samo me na čiviluk asocira. Nadica? Ta je već druga priča. Jednom izazovna i večito kao nekakva nedojebana sisaljka. Odlično se ljubi. Pomuti mozak kada zajaše.  Bukvalno sam tu samo zbog nje dok za Bojanu moram reći da retko navraća. Ipak, ne mogu dozvoliti sebi da svo vreme, koje je ionako slobodno, provedem sa njima.

Uzimam pare iz natkasne, otprilike 500 dinara, ne javljam se nijednom od njih i ulazim u lift. Poneo sam mobilni sa sobom, za slučaj da me pozovu. Budweiser mi testeriše glavu. Želudac mi je sabijen i slepljen za kičmu. U apoteci kupio kutiju kafetina a u marketu surutku i par konzervi za kasnije. 

·                                                                               *                                                                                       *

Sunce je već visoko iznad naših perutavih glava. Ispod mene voda otiče niz zarđale cevi i šumi. Meša se sa zvucima mamurluka. Postoji mnogo boljih načina da se ispriča ova priča. Neki od njih su toliko dostupni da ih ni ne uzimam u obzir. Sedim na klupi i povlačim gutljaj dok iz zlatne folije izvlačim tabletu a čovek o kojem sam pričao do sada ili spava ili sedi za svojim stolom i gubi vreme na internetu. Ili piše. Ako Vam nisam pomenuo da Pelin piše, istina je. Samo ga još nisu objavili. Ne čuka na računaru ili na pisaćoj mašini. Ne koristi hemijsku olovku niti guščije pero. Prelazi prstima preko bloka za crtanje br.3 . Ponekad crnim, ponekad plavim prstima.

               truli, I.Pelin