Vlastimir, Vlastimira, Mačva, Buljubaša

I ja sam Vlastimira. Nije mi svejedno kada ujutro pročitam da sam uhapšena.

Vlastimir Đuza Stojiljković, moj deda Vlastimir Stanković, i ja, Vlastimira Stanković. Bilo nam je dobro, društvo malo, neincidentno. Đuza dobar glumac, nacija ga voli. Deda Vlastimir, hvala bogu, osim super teške kategorije karaktera, bio je dobar deka i podnosljiv muž. Valjda. Baba ge je nadživela. Bio je u onom svetskom ratu mobilisan u četnike, pa je prebegao u partizane. Neću sada da zalazim u motive i ispravnost dedine odluke.

Čovek je odlučio po svojoj savesti, onako kako je tada mislio da treba. Ja lično mislim da nije pogrešio, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog činjenice da smo na konto njegovih partizanskih dana dobili kuću u Novom Sadu, u koju se deda sa baba Jovankom i tri mala sina preselio iz Ravnja, a koju sasvim sigurno ne bi dobili za dedino učešće kod onih drugih. Sada razmišljam da li uopšte da vam kažem da živimo u kući nekog starog švapskog sodara, čije flaše i dan danas nalazim na tavanu, koji sigurno nije svoje imanje dobrovoljno napustio. Imala sam nekoliko puta grižu savesti. Svaki put kada se popnem na tavan plus jedanput kada smo pred krečenje prvi put skidali deblji sloj zida i kada su se pojavile one stare švapske molerajske šare što se rade valjkom. Tada sam prvi put pomislila da je i taj Švaba bio deda i da je možda morao svoje unuke da stavi na neka kola, nešto najvažnijih stvari, soda mašinu i babu svoju I ode pitajboga gde.

Žao mi sodareve sudbine, ali ne mogu da idem tako duboko u savest ove zemlje. Jel trebalo deda te '45. da ne prihvati kuću? Imala sam, uostalom, pradedu Švabu po majčinoj liniji koji je morao da ode sa svoje široke I plodne zemlje u Beškoj. Morao je da ide i pored toga što je u više navrata spašavao partizane sakrivajući ih u podrum. Muler je Muler, Švaba je Švaba, sa ili bez partizana u podrumu.

Kako god, ja sam ime dobila po tatinom tati, partizanu, a ne po maminom, Nemcu. Mozda to i nije tako loše: Hilda Stanković?

Još kao mala shvatila sam da je moje ime važno samo u dedinom selu. U Ravnju izadjem ispred kuće, naiđe neki čiča  na točku i pita me: "Čija si ti mala?"."Stankovića",. odgovaram ponosno. On se iskida od smeha. "Ovde su", kaže, "svi Stankovići. Od kojih si?" Ja kažem da mi je deda Vlastimir, a on opet u kidanje...."Pa od kog, dete, Vlastimira Stankovića? "

Pa, kuku lele, koliko nas ima? Tu sam ja kao mala jedno vreme baš loše tripovala da ću se jednoga dana zvati možda kao sve babe, u stvari, kao sve dede u ulici i da ama  baš po ničemu neću biti drugačija. Samo još jedna Vlastimira Stanković u moru vrednih mačvanskih Vlastimira, čuvenih povrtara, uzgajivača najboljih babura na svetu, od kojih većina misli da je prezime dobila po hajduk Stanku i ponosna je što se tu borio i 1813. nesrećno završio srpski vitez Zeka Buljubaša. Zeka je, inače, rodom bio iz Crne Bare, sela iz okoline, baš kao i Vuk Isakovič iz "Seoba" Miloša Crnjanskog. Ali, to je to, zemljaci smo, ko rod rođeni.

Srpski viteški kodeks u jednom svom delu kaže da je geneaološko stablo viteza prilično bitno, da je u vezi sa mestom rođenja, prostorom i vremenom, kao vrstom sakralne teritorije. Prema tome, ja kao komšinica iz susedna sela Ravnja, Crnobarce smatram gotovo rodom i osećam se viteški veći deo vremena. Ne znam da li je bilo ženskih viteza, ali ja to zasigurno jesam. Sve mi se slaže po kodeksu: vitez je morao imati skupoceno odelo, ukrašenog konja (na Renou 4, koji smo za male pare kupili od picerije nacrtana je ogomna pizza), a pored konja uvek su išli soko i pas.(psa imam, a imam i pernato)..I najvažnije: Vitez se prepoznaje po duhovnim težnjama bića, uči se govorništvu i uljudnom obraćanju i najbrže odgovara na zagonetna pitanja. Snažan je i vitak. Skroz sam sve to ja.

Jedino to rodjenje....Ne znam. Kažu da se vitez rodi ili od roditelja vitezova ili je polubožanskog porekla, od jednog roditelja običnog, a drugog božanskog. Može i da poraste u viteza ako je na rođenju bio pod posebnim sakralnim okolnostima darivan nekom nadprirodniom moći. Kako ja to vidim, moralo se desiti toga dana, ne nužno te godine ....NEŠTO...

Ne znam kako to da shvatim. Na datum mog rođenja: umrli su Mickijevič i mnogi drugi; u dvodnevnoj ''Velikoj oluji'' u južnoj Engleskoj poginulo je najmanje 8.000 ljudi; eksploziju na britanskom ratnom brodu ''Bulvork'' u Prvom svetskom ratu preživelo je samo 12 od 750 članova posade;otvorena je grobnica faraona Tutankamona;  napadom sovjetske armije poceo je sovjetsko-finski rat; u Varšavi je stvoren geto u koji su Nemci saterali oko pola miliona Jevreja iz Varšave i drugih poljskih mesta i Nemacke; pad pakistanskog ''Boinga 707'' u Saudijskoj Arabiji nije preživeo niko od 156 putnika i članova posade; iranska raketa koja je pala u iracki glavni grad Bagdad ubila je 48 civila...

Jedino što me je u viteza moglo pretvoriti jeste činjenica da je 26.11.1942. osnovano Antifašističko veće. Eto. Voila! I taman tu mogu da se nadjem negde i sa dedom Vlastimirom, vitezom partizanom, pa još poreklom iz Buljubašinog kraja, viteškog tradicionalno. To što zajedno sa ćerom stalno downloadujem viruse možda ima veze sa onim otvaranjem Tutankamonove grobnice...ali je neznačajno.

 Sve čovek može ako samo hoće. Da sazna i slaže. Ali, ja nisam. Ja sam Vlastimira, vitez prvog reda od Telepa, čiji je davni predak oterao neprijatelja viteškim oružjem: mačem, buzdovanom, palicom, bojnom sekirom, lukom i strelom džilitom.

I nemoj da ste se zezali sa mnom i mojim imenom. Ako se ovih dana i spominje neki drugi Vlastimir, a ono on sigurno nije od Mačve. I nije Vitez.