prazan stomak

U uglu pisaćeg stola stajale su tri prazne pakle gauloises. Pepeljara je zdušno brinula o četiri sasušena pikavca a do nje su dve prazne šoljice, nekada pune čaja, popunjavale prostor i sakrivale makazice za nokte i upaljač. Na praznoj činiji kraj otvorenih terasnih vrata, lenškarila je plastična tacna umrljana majonezom i mrvicama koje sam sinoć napravio.

Pre mog znanja, organizam se odlučio da odmori mozak i sve funkcije prebaci na  prazan stomak. Pola sata sam čas odlazeći iz sobe išao ka wc-u i gledao se u ogledalu čas u naletima gladi jurišao na frižider. Svaki put sam zaticao jedno jaje i otvorenu teglicu svinjske masti. Da imam brašna samo napravio bih sebi pristojan poluobrok i ćutao.

Ubrzo,počeo sam da preturam po stvarima u potrazi za sitninom. Našao 16.dinara. Dve po pet i tri po dva dinara. Žvake su stajale 12.din, kifla 15, cigarete 110. Pio mi se jogurt za 48.din pola litre i bavarske kifle - 20din komad. Pokupio sam sitniš u šaku, zaključao stan i seo ispred zgrade, u nadi da će proći neko sa cigaretom.

Nebo se lepilo oko moje zgrade kao prostitutka oko izloga  zlatare. Tužan, sparan dan. 2010.bila je brza, teška godina, slična politbiro periodu. Jedino je sunce bilo dostupno svima, i dalje se igrala lutrija, 5% stanovništa je živelo kako smo svi mi zamišljali da bi živeli kada bi potpali pod tih 5% a ostatak nacije se gubio u dnevnim migracijama  i potrazi za stalnim poslom. I skroz izgladnjen imao sam vremena da razmišljam o bedi u totalu.. Svojom nisam želeo da se ograničavam. Patio sam zbog svih koje nisam poznavao.

Stomak mi došapnu da dva ćoška udaljena piljara nema video nadzor i da uz jedno jaje veza crnog mladog luka ide kao poručena.

- Dodaj još neki krastavac i kakvu pomorandžu i pregurao si dan. Ionako imaš 70kg. Dovoljno je zasititi mozak nekim nebitnim podatkom poput 100 kalorija i lišen si daljnjeg razmišljanja o hrani.

-          Nikako - rekao sam raspevanom crevu

-          Zašto? - upitaše me  skvrčena

-          Ni pre nisam krao - rekoh nizu kozjih brabonjaka , kako sam zamišljao enterijer svog novog mozga

-          Evo ide komšija sa pljugama - reče podbačeni mozak kroz osmeh leve hemifsere

-          Zdravo,zdravo komšija! Sa posla, jel?

-          A ne. Vraćam se sa bašte - umorno odgovori kroz nos, spuštajući kese, otvorene taman da opazim kajsije i poneku povrćku.

-          Uzmi malo voća. Tek što je ubrano.

Creva ućutaše i poteraše levu ruku duboko unutar kese.

-          Potraži najkrupnije i uzmi dve- zapevaše iznutrice.

Poslušao sam bez razmišljanja. Mozak došapnu – cigaretu – dve.

Zagrizao sam zrelu kajsiju skoro do koštice, puštajući sok da uprska iznošenu majicu.

-          Svaka čast na rodu, komšija. Ko med su -pohvalio sam , nervozno drzeći ruku sa povećom kajsijom tik do kese, želeći sve što je starac povadio iz bašte

-          Da nemaš možda duvan, komšija?

-          Imam, naravno. Izvoli.

Stavio sam cigaretu za uvo i vratio se obroku. Neprijatnu tišinu popunjavali su zvuci bušenja voćke zdravim, žutim očnjakom. Komšija ustade uz pozdrav i otperja niz stepenice.

-          Idi do piljare. Nećes se valjda zadovoljiti sa dve kajsije? bocnuše creva

Pridigao sam se, promuljao po džepu za upaljačem, napipao sitninu i grubo izračunao da nov košta oko 20.dinara. Pripaliću već  od nekoga. Hodao sam duž glavne ulice, razmišljajući šta da ukradem i u kojoj količini. Smislio sam  da to budu dve-tri paprike (koliko god mogu da zgrabim u brzom hodu) i barem jedan paradajz. Od toga bih mogao da napravim dve solidne porcije sataraša.

-          U redu - rekoh, staću kraj semafora, zapaliti cigaretu i izvideti situaciju. Čim opazim da nema toliko gužve oko rafova sa povrćem-krećem

-          Samo požuri - odgovoriše

-          Zapali već  jednom - prebaci mozak.

Oslonio sam se o semafor, zamolio prolaznika za vatru i letimice bacao pogled ka ulaznim vratima piljare i pokretima prodavačice. Žena u ljubičastom mantilu sa natpisom ’‘egzotik‘‘ na desnom ramenu, sedela je i nabadala tipke mobilnog telefona. Sa kim god da se dopisivala, bila je poprilično u materiji. Nije podizala pogled niti davala znake prisustva što sam shvatio kao signal da krenem sa dobro osmišljenim planom. Prljavi ekonomista uhvaćen u krađi povrća. Maksimalna kazna tri do pet dana zatvora - tako sam zamišljao najcrnji obrt situacije. Zgazio sam preko cigarete i skliznuo do ćoška, odakle me je štitio mrtav ugao.

Pre nego što sam pružio ruku ka paradajzu i paprici neko doviknu.. - momak!

Okrenuo sam se sporo, skoro pokajnički da bih ugledao pogurenog starca i ciganina od nekih 15-16 godina

    -  Kaži, stari?

    -  Da li bi bio dobar da nam pomogneš oko nekih stvari? Nismo dovoljno jaki da ih prenesemo. Dao bih i nešto novaca za pomoć?

      -     Nije problem. Šta nosimo?

-          Starudija uglavnom. Imam puno dvorište stvari za otpad. Utorak je - ovi iz komunalnog će doći svakog časa. Možda ti se i svidi nešto pa uzmi slobodno. Samo mi prave gužvu pred kućom.

Klimnuo sam glavom cigančetu i u pratnji obojice ušao u dvorište. Gledali smo u par stolova, različite starosti, uglavnom drvenih, jedne polomljene merdevine, stare ramove za slike, tonu težak orman i starog bolesnog šnaucera. Zalajao je par puta promuklo i nastavio da leži. Mali je uzeo ramove i krenuo ka ulici. Dohvatio sam merdevine, polomio ih nogom i uzeo da se takmičim sa većim komadom, ostavljajući cigi manji, lakši deo. Izbacili smo stolove kroz par minuta i stali pred rustični, jednodelni orman. Isuviše glomazna stvar da bi se dala nositi.

-          Zanosićemo ga. Nemamo mi snage da ga nosimo,ok?

Mali je ćutao, gledajući skoro ćelavu glavu i bradu od dva meseca. U njegovim očima bio sam nacista - učitelj podizanja mrtvih predmeta. Odgovorio je potvrdno i povio leđa spuštajući se ka zadnjoj levoj ivici hrastovine . Starac je, zadovoljnog izgleda posmatrao sa prozora, puštajući gust oblak dima kroz nos.

-          Kad završite uđite u kuću.

Stomak mi je urlao koliko god da sam se bazirao na tegljenje.

-          I od malog bi mogao da popuniš  zamrzivač.. meso! Prazan sam! Napuni me!

-          Umukni.

Bilo je previše lako da bih dobio  makar i 100.dinara a postajao sam sve gladniji i nestrpljiviji

-          Je li to sve o čemu razmišljaš? upitala su me

Mozak je ćutao zagledan u gomilu šuta ispred kapije

-          Strpi se, rekoh, još  koji minut umukni.

-          Imbecilu- odgovorila su mi

-          Umrite prazna. Boli me kurac. Sit sam vas više!

-          Idiote nesposobni.

Upali smo u kuću i upitali starca da li je to sve. Pokazao nam je rukom na trenažni bicikl i par fotelja, puneći čaše domaćim sokom.

-          Odnesite još ovo i dođite na osveženje. Spremio sam vam po 500. dinara.

Prdnuo sam tako jako da sam pomislio da će se matori iseliti. Ciga se presavio od smeha. Izvinuo sam se i poneo fotelju, nadajući se da se jedan ispaljeni neće pretvoriti u rafalnu paljbu. Izneli smo stvari za par minuta, popili po čašu-dve soka i uzeli pare, zahvalivši jedan drugom na pomoci. Svideo mi se cigin osmeh. Mali je bio vredan i spontano je stavio svoj deo u džep. Ja sam, buljeći u banknotu stajao kraj njega, kao najveći klinac ikada i projektovao slike iz mesare, sa pijace, iz kafane.500 kinti mi je bila kinta i po. Kao da sam dobio na jebenoj lutriji.

-          Vidiš,rekli smo ti..Dovoljno je izaći na ulicu sa bilo kakvim planom, nesposobnjakoviću.

Čime ćeš nas sad zadovoljiti? Da li je to kakva pileća džigerica ili možda tanko isečen svinjski but? Moramo imati i mlade krompiriće uz to! Prosto moramo. Kupi nam i pivo za posle. Znamo kako voliš hladno pivo nakon ručka.

-           Kupi paklu bilo kojih jačih cigareta i neke novine- tiho dobaci mozak

Zadovoljno sam se  složio sa njima. Znali smo se u sitna crevca. Bez razmišljanja skrenuh u desno, forsirajući ubrzan hod ka obližnjoj pekari.

-          Veknu hleba i burek, molim vas!

U mesari poručim kilogram pilećih bataka, spustim novčanicu od 200 i namignem kasirki.

-          Plavi gauloises- naglasim ,,g ,, i pokupim večernje novosti

-          Odlično!-reče mozak. Kupi pivo, izvadi viljuške i noževe! Počnimo!

Izvadio sam burek iz kese i usporio hod. Ponovo sam prošao pored piljare i ubacio dve glavice luka, papriku, paradajz i par omanjih pomorandži. Imao sam još 116 kinti u džepu pa sam krao laganim pokretima, polažući nade da piljarka neće izaći pred radnju. Nisam se nešto dugo zadržavao pred rafom. Kesa sa hlebom je bila puna, creva prazna ali zadovoljna a mozak i ja mahnusmo prodavačici koja nije našla vremena da nas otpozdravi. Pomagala je nekoj bakici oko izbora egzotičnog voca, na taj način potvrđujući naziv piljare. Sve što mi je trebalo da preguram dan mi se pod težinom urezivalo u šake. Konačno sam sebi mogao da dozvolim da budem poetičan.

Dakle,

ona je ubacivala egzotično voće kako to samo u piljari ,,egzotik,, rade, nebo kao da je ispalo iz biblijskog motiva, nečiji auto je pevao u drugoj, sestrice iz obližnje baletske škole paradirale su malim, tvrdim guzama.

Gomila drugih slika. Mali bespotrebni pejzaž šarenolikih dešavanja u kojima smo samo mozak, creva i ja uživali. Koliko je samo ulica bila lepša. Pomislio sam na svoje kuvarsko umeće i i dalje zadržavao osmeh. Pržio sam najbolju piletinu u gradu, zamišljao nesjebavajući tiganj i na minut ubacio glas voditelja top-shopa:

-          ’‘Moderan, gladan građanin sa još pola bureka, ruku zauzetih najkvalitetnijim testom ipak kuva, zadovoljnog izraza lica, bez ruku, uz veliku pomoć našeg magic coockera..zapazićete, on ne koristi ruke!‘‘

Sa vrata sam bacio kese na sto, zasukao rukave i otišao do frižidera po mast.

..On kuva i bez ulja! – nastavio je nakon trominutne pauze..

-          I bez masti..zgodna tridesetogodšnja fikcija ispravi kolegin propust

U stvarnosti se nešto drugo dešavalo.Uglavnom sam pazio da uvek imam konzervu paštete ili nekoliko jaja. To su bili najčešći i najbitniji sastojci moje kuhinje. Kako nisam uspevao da nađem posao dani praznog frižidera su postali tradicionalni. Teglu nisam ni morao da primičem nosu. Miris je bio vrlo tezak i jasan .

Ne sećam se koliko je dugo stajala u frizu ali detalji poput užegle masti me nisu mogli omesti.

Skinuo sam kožu sa bataka, podmazao stari izgebani tiganj i zaplakao nad lukom. Izručio sam turu bataka u drugi lonac i u nešto malo zagorelog luka dodao papriku, paradajz  i malo bibera, kako bi pored nesoljene piletine makar jos nešto ukrasilo tanjir

Biće gorče zbog zagorelog luka..

-          Znam- reče mozak

Promrljavio sam taj, nazovi ručak, širom otvorio prozor i  slušao kako kapi udaraju o sims ljušteći pomorandžu.

Ponovo sam mogao da budem bilo ko. Siti sitni lopov ili podmitljivi član saveta Evrope. Multimilijarder kome kuvanje ne ide od ruke. U džepu sam i dalje imao 16.dinara. Falilo mi je još 14 kinti da uplatim tiket i pokušam da udesetrostručim sumu

-          Sve što treba je izaći na ulicu-reče mozak

… Znam, ali pljusak postaje sve jači… razmišljam o tome da prilegnem. 

                                              Truli, I.Pelin