Pregurati maj.

Прегурати мај.

Прошла је прва слава без мог оца. Када је ударила ноћ уочи славе и када се испоставило да треба издржавати њен минут по минут, постало је јасно да ми је потребна стратегија за сутрашњи дан. Најближе рођаке, нешто преко двадесетак, претворити у све те људе, искључити се емотивно и тако бити способан за пристојну комуникацију, искључити сећања на претходне славе, рутински завршавати послужење. Одрадити дан и вратити се кући.

Већ годинама је најтежи тренутак породичних славља онај после - повратак у празну кућу. То је старо и навикнуто. Одлазак на славље код мојих, а у празнију кућу је оно обележје овогодишњих празника које је још теже падало. Овогодишњег славског сутрадана је требало бити и добар домаћин.

Прошао је први очев рођендан без њега. Чудно је како датуми могу да омрзну човека и да се стихијски обруше. Да се плански распореде током једног месеца тако да када један удари и када се човек мало од тог удара опорави, нападне други. А онда у једнаком интервалу дочека и трећи. Чудно је како умеју да освесте да је нешто годинама било присутно и да освесте како тог нечег већ месецима нема.

Нема тога да се, о његовом рођендану, из његовог „Добар дан." чује и моје 'срећан рођендан' и његова радост што сам позвао и беспотребност било какве даље приче. Нема тога да је у две обичне речи стало десет минута разговорања о сопственим осећањима. Нема тога да се збуним што ће све што кажем бивати сувишним говором и само испуњење комуникацијске форме.

Прошао је и полугодишњи парастос мом оцу. Током службе су ми се све време мешали доживљају прошлости и садашњости. Вратио сам се на полугодишњи парастос његовој рођеној сестри. И док сам ја пребирао по Божјим намерама покушавајући да ископам смисао никад до краја остварених живота, он је пришао да стоји поред мене. И хтео сам тада да га питам чему такви животи - довољни да наставе да постоје, недовољни да испуне човекову душу. Нисам. Видео сам да осећа моје стање. И да га је већ то оптеретило, зар да га оптеретим још и својим мисаоним космичким заврзламама. Било ми је сасвим довољно то што ме несвесно разуме.

Сада, на његовом полугодишњем парастосу, открило се да је, осим што је било довољно, то његово разумевање мени било и потпуно и сада сам желео да приђе, ту на парастосу њему, да ми буде емотивни ослонац, да ми отвори простор да се ја запетљавам у рационализације његове смрти. Тј. у рационализацију смисла његовог живота.

Све што сам могао било је да стојим на стенд-бају и да чекам да овај народ заврши обичаје и да се разиђе. И да кад народ оде, поново урадим оно што сам урадио на дан сахране, да регресирам у период када сам веровао да ће мој отац вечно живети и да га, као петогодишњак, пољубим пред спавање у образ и пожелим лепе снове.

Прегурати мај.

Преко дана бих лако. Употребио бих све технике које су ми падале на памет. Одредити себи лако оствариве циљеве веће од себе самог. Помагати младим људима да спознају, креирају и остваре свој уметнички идентитет. Писати музику, писати приче, заиграти се идејама, стварати интензитет. Писати на блогу, приближити важност Прајда за младе, несигурне људе.

Од њиховог остваривања одмарати ситним, лако доступним задовољствима. Прошетати. Јачати се авангардом. Попити кафу са пријатељима. Свирати. Средити кућу. Туширати се дуже од петнаест минута. Слушати друге, утонути у њихове приче, изгубити себе у њиховим животима.

Ноћ је престала да буде место за мене. Сваки пут када је тражила сан, јављао би се тај тренутак. Тренутак легања у кревет, када одједном постане хладно. Тренутак потонућа, када кревет постаје бездан, када се пропадне у самоћу. Када се, уместо у предах од свакодневице, утоне у осећај усамљености и рукама напипава окружујућа празнина.

Како је месец одмицао, проналазио сам начине да тај тренутак преварим. Током читања бих на гарнитури заспао обучен. Или бих, изморен радом, заспао за рачунаром. Или бих, свирајући, дочекао јутро.

Све што сам сваком од њих тражио, било је да буде ту, да прегурам ноћ. Све што сам тражио да неко од њих за мене уради, било је да спава поред мене. Да приљуби своја леђа уз моје груди, да га загрлим и тако преспавам. Све што сам тражио било је да се ноћу физички буде ту. Да се поништи онај тренутак. Да кревет постане место топлине. Било би нефер, било би превише некоме тражити и очекивати да се надомести несвесна комуникација коју сам изгубио.

Изгледа да је лакше бити неспреман да будеш ту оном ког желиш. Да је лакше пружити секс него то мало блискости што ми је било потребно. Поред сваког од њих, мени је остајало да ноћ гурам сам.

Прегурати мај.

Чудно је како, док гањамо начине да нешто прегурамо, то се некако прегура само.