Давно, пре него је постао председник, Николић је тренирао кошарку. Бар тако тврди. Искрено, можда је неку лопту и убацио у кош, али чини ми се да се тренирањем слабо бавио, јер кошарка је првенствено спорт и бар се у тим неким млађим категоријама којима се Николић као бавио (осим ако није играо негде професионално) још увек вуку трагови нечег што се зове спортски дух, а то се код николића не примећује ни у траговима. Очит пример је губитак председничких избора од Бориса Тадића док су Николић и Вучић још увек били радикали и формално, а не само суштински. Конкретније мислим на председничку инаугурацију, коју су радикали радикалски обележили циркуским понашањем у скупштини (сви су дошли обучени у беле мајице са ликом војводе ког ће ускоро издати). Да се Николиић икад бавио спортом знао би и како да изгуби и како да честита противнику, знао би у ком тренутку је такмичење готово и како се понаша док се стоји поред подијума где се победнику предаје маслимова гранчица. Велика је то ствар научити како изгубити, а кад научиш имаш право себе назвати спортистом, а не радикалом.
Горњи кроки је само једна од илустрација како радикализам увек избија на радикалу, ма које идеолошко одело обукао. Радикали су радикално за своје погледе на свет и радикално против оних који те погледе не деле са њима. Могло би се рећи да је основна карактеристика идеолошког радикализма неспособност постављања питања, тј неспособност слушања постављених питања. Питања се доживљавају као провокација, као напад, као разлог за што бахатију, што агресивнију, што радикалнију (радикалскију?) реакцију.
С друге стране пак у науци су питања пожељна и могло би се рећи неопходна. Непрекидно пропитивање и проверавање се не доживљава као напад, већ као део непрекидног процеса усавршавања ставова, проналажењ нових путева и цртања нових граница.
Зато и не чуди реакција на нешто што је, суштински научно процедурално питање, (да ли су у докторској дисертацији испуњени неки тражени услови (правилно цитирање и спроведено најављено истраживање)). Вучић (алфа радикал) је рекао да је у питању највећа глупост коју је икад у животу прочитао (аргументујући своју компететност високим оценама на основним студијама права где се о методологији научних истраживања не учи баш ништа), Мартиновић и Бабић тврде да је у питању напад на државу (изједначавајући Стефановића са радикалском влашћу, а радикалску власт са државом).
Суштински, овде је дошло до сукоба два концепта: научног и радикалског. Србија је у марту ове године имеђу демократског лицемерја и радикализма изабрала ово друго а сад је могуће већ на следећој раскрсници: избор је да ли ће се утонути у апсолутизам без икаквог права на упит или ће се отићи на другу страну? Наравно, као и у марту, резултат избора ће директно зависити од места где се питање поставља: на интернету, некој телевизији са националном покривеношћу или на насловној страни Курира.