Haklberi Fri

Prođeš pored stare trafike i livadice na kojoj bi se leti igralo na male goliće i u predvečerje sa konjskih kola prodavao bostan, pređeš put koji je vodio tamo u dubinu naselja i prema Koloniji, provučeš se iza leđa penzinerima i kibicerima oko klupe smeštene u hladu lipa i kestenova,na kojoj su se odvijale večne reprize dvoboja Karpova i Fišera.

Minuvši pored streljane u kojoj su svi klinci iz kraja bar po nekoliko meseci vežbali gađanje iz vazdušare.  Sad iza ćoška, pored vrata prodavnice, pored Kontuševe kuće, malo nizbrdo i – našao si se u drugom svetu. 

Rupa.

 I svaki bih se put, pri silasku setio Prežihov Voranca i đurđevka... Ali, sreća prati hrabre! Idemo dalje: 

Polusrušena stara pucaona bila je sve što je potrebno od arhitetkure; mašta je granica. Bedemi Troje za Hektora i Ahila, Avalon za Artura i družinu, Empajer stejt bilding za Kinga i Konga. Dole ispred nje bara-jezerce, nekih dvadesetak metara dugačka, možda deset široka. Nekada davno  Iskopana za gađanje malokalibarskom puškom, tako da su okolo kao bedem ostali brežuljci, već dugo zarasli u pavit i šišljagu, sa stablima mladog jasena, drena, graba, vrba sa kojih se spuštaju puzavice, dole na obali mešajući krošnje sa trskom i rogozi. 

Ali to je samo delić prostranstva oivičenog sa jedne strane putem i šumicom, sa druge Sportskim centrom sa bazenom, staklarom i Utvinim aerodromom, sa treće Utvinom kolonijom a sa četvrte putem sa čije je druge strane Strelište. Carstvo komaraca, žaba, daždevanjaka, barskih ptica i – naše. Onih koji smeju. A smeli smo.

Nekoliko je stvari bilo neupitno: ko nema brisu nije čovek. Lovački nož sa drškom koja se završavala u obliku glave orla ili lava bio je još poželjniji, ukoliko bi se uspelo nagovoriti nekog starijeg da takav u Eržikinoj trafici kupi i preda u ruke junaku. Svako je morao biti u bandi. I svaka je banda morala imati svoju kolibu. Koliba nije vredela pišljiva boba ako bi iko sem člana bande za nju znao. U tu se svrhu održavala teška konspiracija, uz zametanje tragova,postavljanje zamki, kopanje rupa prekrivanih granjem i travom u svrhu uništavanja neprijateljske žive sile koja bi se usudila pratiti zaverenike (a svi su pratili i bili praćeni).

Viršle na indijanski način

Ovako je to bilo sa najukusnijim viršlama na svetu: Moma je doneo viršle. Ja sam uspeo da pozajmim od majke plavu emajliranu šerpu i flašu zejtina. Pozajmim znači da ona za to nije znala, ali su moje namere po pitanju vraćanja bile potpuno časne. Gagi je organizovao potpalu, uz pomoć još jednog neizostavnog rekvizita: upaljača benzinca.

Ispred naše kolibe čija su tri zida bila od kočeva, granja i upredenog pruća a četvrti obronak brdašca na koji je bila oslonjena, i upravo na tom zidu zastakljena slika druga Tita – dakle ispred te kolibe čučimo nas trojica oko šerpe koju od dole ližu plamenovi, a u kojoj pucaju viršle na vrelom ulju. Ne smem da izgovorim da me crnilo na viršlama brine manje no crnilo na šerpi. No nadam se da će crnilo na viršlama rešiti želudačna kiselina mladih urođenika, a ono sa dna nekad plave šerpe barska voda. Pošto su žar i pepeo neizostavan začin svakom indijanskomn ručku aklamacijom se usvaja ideja da se viršle dodatno malo nabodu na štapiće iznad žara. I onda sa osmehom žvaćemo i gutamo te poluugljenisane smežurane komade nečega što izrazima lica jedan drugome dočaravamo kao neprevaziđeni delikates.

Godinama kasnije majka je saznala da šerpu ipak nisu odneli vanzemaljci. A da su viršle bile jedno od najbolnijih mojih gastronomskih iskustava – nikad niko, do sada.

Kako se pravi strela

Prvo se ode na Vojničko brdo. To je tamo, skroz iza Sedmog reda, gde su ona četiri takva uzvišenja u obliku ćiriličnog slova П. Tu bi vojska uz  obezbeđenje dolazila na gađanje, ali brda inače nisu bila u okiru kasarne. Iz zemlje iza meta iskopa se koliko se može tanadi – to je onaj kupasti,  šiljati vrh metka, za one koji ne znaju. Onaj od 7.9mm, standardni za karabin M48 i puškomitraljez bio je savršen za namenu koju smo mu mi pripremili.

Ispred svoje kolibe, rekoh već, podrazumeva se da imaš ognjište. Četiri cigle i parče lima rade posao. Razgoriš dobro vatru, staviš lim preko, a na njega tanad. Olove se istopi i iscuri, ostane šiljata mesingana košuljica. Drvo strele malo zašiljiš, gurneš u tako dobijen vrh. Napredan kovač je već od ćalca maznuo čekić, oni plašljiviji služe se zgodnim kamenom. Ali cilj je da se tane oko drveta stuca i spljošti, sa obe strane. Pomenuti napredan kovać i vešt lopov uspeo je da pribavi i turpiju kojom se od spljoštenih ivica pravi ozbiljna oštrica. 

Amazonska varijanta izgledala je drugačije: faza jedan podrazumevala je pohod na krov zgrade, sa turpijom ili bonsekom u ruci. Na povratku, u apsolutnoj tišini u rukama smo imali najduže aluminjumske cevke otfikarene sa komšijskih antena.

Ok, duvaljka je tu. Sad strelice.

Pošto se kućne rezerve brzo potroše a i rizik je nesrazmerno veliki – opet se pohodila Eržikina trafika. „Dobar dan, tetka Eržika, poslala me mama da kupim deset onih najvećih igala za šivenje.“

Sa jambolije za krevete odseče se čuperak po čuperak. Sa tanke, ufitiljene strane odseče se vrh, i taj kraj ide na dno igle, onaj debeli deo. Uveže se tankim koncem. U sofisticiranoj verziji konac se lakira, onda nema odvezivanja. Šta smo dobili? Smrtonosnu četkicu koja je pućnuta iz cevke veštog duvača koštala glave mnogog stvora u Rupi i njenoj okolini.

Kako se dobija upala pluća

Velika bara u Rupi, ona ispod Hale, zimi je služila kao klizalište. Ova mala, naša, bila je skrivena i nju smo koristili kao sopstveni teren za trening. Improvizovanim motkama odgovoarajućeg oblika jurili smo za velikim đonom od neke bakandže. Posle smo naučili da se to zove „pak“. Ko ih ima – pičio je na sličugama. Ko nije - peške.

I tako se zabode taj pak onamo u trsku, uz samu obalu. Znamo da je tu led najtanji. Znamo da hoće da krcka kad se priđe. Ali nemamo drugi pak, a mrzi nas da idemo okolo. Najkraća šibica šalje Momu  u ralje opasnosti. Uz veliki prasak led puca, i on je u vodi do grla. Steva se baca za njim – vazda je bio kreten! – pa ih je sad dvojica u ledenoj vodi. Ahm, mene ovog puta ne mrzi da odem okolo, i pruživši štap izvučem jednog po jednog. Onako laički, rekao bih da su tu imali šanse da se izvuku sa groznicom.

Odluka o sušenju uz vatru a na debelom minusu a pre izlaska pred materinske oči poslala ih je obojicu u bolnicu, na nekoliko nedelja.

Da, ima situacija u kojima je blaženo neznanje čovekov prijatelj. Samo njemu su naši roditelji mogli da zahvale na svom relativnom duševnom zdravlju i ono malo mirnog sna.

Ali i ja, tridesetak godina kasniej.

Otkuda priča? Pre dva dana sam, vođen neznano kakvim zovom posle trideset godina u prolasku skrenuo sa puta, i ponovo ušao u Rupu.

I nema nijedne ugažene stazice ni puteljka tamo dole, prema dnu.

A možda su samo veštiji i bolji indijanci?

* umesto beleške na margini evo videa. I bez obzira na činjenicu da bolje ilustruje bedu od snimatelja, imam iluziju da se na njemu ipak vidi, i još bolje čuje ono što sam nekako pokušao da rečima opišem. Dakle, pojačajte, bar na samom početku. Slavuji, žabe, bube.

I možda bi valjalo još jednu činjenicu znati i imati u vidur: u pitanju je skoro pa centar grada od osamdeset hiljada duša.