Azbest

Za početak, da se zahvalim kolegama Mariopan i  chedimir-u, na korisnom doprinosu ovoj temi.

Azbest je zajedničko ime za više srodnih minerala čije je postojanje poznato skoro 4 hiljade godina (wikipedija). Ozbiljna eksploatacija je počela tek krajem 19 veka, sa industrijalizacijiom, a poseban procvat je doživela za vreme Svetskih ratova. 

 Azbestna vlakna su veoma snažna na istezanje, lagana, hemijski inertna, stabilna pod atmosferskim uticajima, i pre svega - praktično su nezapaljiva. Lako se obrađuju i mešaju sa drugim materijalima. U isto vreme, azbestna ruda je široko rasprostranjena, relativno laka za eksploataciju, tako da je cena ovog materijala prilično niska. Sve ovo čini azbest veoma atraktivnim materijalom, te i dalje nalazi svoje mesto u mnogim savremenim industrijskim granama. U onom što je predmet intesovanja ove serije tekstova, dakle u domaćinstvima, azbest je takodje našao veoma široku primenu. Evo samo nekih elemenata koje gotovo svaka kuća izgradjena pre definitivne zabrane (a i izvestan broj godina kasnije) sadži:

- Krovne prekrivke i spoljašnji zidovi (azbestni cement).

- Termoizolacija (zahvaljujući vlaknastoj strukturi, azbestna vuna zadržava veliku količinu vazduha u sebi, i na taj način formira termoizolacioni sloj)

- Gipsani zidovi i plafoni, naročito oni sa teksturama (španski zid, popcorn, orange peel ceiling). Azbest se koristio kako u samim pločama, tako i na površinama, kao i u pastama za maskiranje spojnih mesta izmedju ploča.

- Polivinilske (kao i starje, linoleumske) ploče za prekrivanje podova, azbest je kako u samom materijalu, tako i u lepkovima za iste.

- U kućama koje koriste zagrejani vazduh za grejanje (forced air) za zaptivanje nastavaka cevi koje sprovode topao vazduh od peći do prostorija koriste se lepljive trake načinjene od azbesta.

- Vodoinstalacione cevi, doduše redje u individualnim kućama, ali se za transport pitke vode izmedju segmenata gradskog vodovoda redovno koriste AC (asbestos cement) cevi, pre svega zahvaljujući trajnosti i strukturnoj čvrstoći koju azbest daje ovim cevima.  

- TA peći, peći na ugalj i naftu, ognjišta, gotovo sigurno sadrže azbestne materale zbog odličnih izolacionih svojstava uz istovremenu nezapaljivost.

- Vrata, zidovi i plafoni koji po gradjevinskim pravilima moraju da budu nezapaljivi, na primer izmedju garaže i ostatka kuće.

- Električna instalacija (izolacija).

- Kuhinjski pribor, na primer rukavice za prihvatanje vrućh šerpi, rukovanje grejnim telima (pećima) itd. 

Detaljnu listu materijala koji sadrže azbest možete videti ovde.

Iako su još za vreme Rimljana zabeležene tada misteriozne bolesti od kojih su oboljevali robovi koji su radili u rudnicima azbesta, tek polovinom 20. veka je definitivno postalo jasno da azbest veoma ozbiljno ugrožava zdravlje, i na koji način. Osnovni problem sa azbestnim vlaknima je u tome da su neka od njih veoma fina, sa prečnicima od svega desetak nanometara. Zahvljujući veličini, strukturalnoj čvrstoći i hemijskoj neutralnosti azbestna vlakna lako prodiru kroz zidove ćelija, ulaze u sama jedra, da bi se "umrsila" oko hromozoma. I tako, čisto mehanički, utiču na važne procese u kojima hromozomi učestvuju. Direktna posledica ovog mešanja u poslove hromozoma jesu indukovani maligni procesi. Najosetljivije su upravo ćelije koje grade različita plućna tkiva, tako je rak pluća veoma često profesionalno oboljenje zaposlinih koji rade sa azbestom. Posebno je opasan kancer tkiva plućne maramice (Mezotelioma), koji ima gotovo 100% smrtnost. 

Zabeležen je i čitav niz ne-kancernih obolenja, pre svega izazvanih reakcijama našeg imunog sistema na prisustvo azbestnih vlakana u organizmu. Najznačajnije takvo oboljenje je azbestoza koje, zavisno od nivoa izloženosti, praktično dovodi do sporog gušenja obolelog. Zajednička karakteristika svih ovih plućnih oboljenja izazvanih azbestom je da se prvi simptomi javljaju decenijama nakon izlaganja.

 Iako ovaj prethodni pasus verovatno deluje zastrašujuće, treba imati jednu stvar u vidu: velika većina ljudi zahvaćenih posledicama izloženosti azbestnim vlaknima nisu stanari kuća i stanova u kojima su ovi materijali korišćeni, nego zaposleni u azbestnoj industriji (nažalost i žitelji u blizini azbestnih rudnika). Zapravo, masovno oboljevanje i umiranje rudara koji su radili u rudnicima azbesta, i radnika u fabrikama u kojima su izrađivani prozivodi koji su sadržali azbest, privuklo je pažnju lekara, i istraživača. Tako je ustanovljen mehanizam kojim azbest ugrožava ljudsko zdravlje.

Kako je problem potom tretiran, varira od zemlje do zemlje. U USA, na primer, korišćenje azbesta u gradjevinskoj industriji postepeno je zabranjivano još od 1970. godine, da bi kompletna zabrana usledila 1989. Koja je samo dve godine kasnije, sudskom odlukom, ukinuta. Tako da danas, upotreba azbesta, sem u nekoliko specifičnih oblika, nije zakonom zabranjena. Vrlo je slična situacija i u Kanadi, praktično ne postoji opšta zabrana koriščenja azbesta. U EU, stvari su nešto striktnije i poslednja zemlja koja je uzvojila zabranu je bila Hrvatska, 2006. Srbija je zvanično zabranila upotrebu azbesta u proizvodima 2011., mada se u vestima mogu počitati pritužbe da se azbest i dalje uvozi, iako na sadašnjoj teritoriji Srbije postoje značajna nalazišta ove rude. No, bez obzira kada je zabrana doneta, zbog enormne popularnosti ovog materijala, danas je vrlo teško pronaći kuće starije od desetak godina koje nemaju ponešto u sebi napravljeno uz primenu azbesta.

Šta da se radi sa azbestom? 

Kao što je gore pomenuto, osnovno je razumeti problem i ne paničiti. Realna ugroženost stanara azbestom koji je korišćen u domovima je veoma mala.  Dok su površine koje ga sadrže neoštećene i vlakna fino utopljena u smole ili prekrivena farbom, nema mogućnosti njihovog ljušćenja, linjanja i dospevanja u vazduh prostorija u kojima se živi.

Medjutim, ukoliko je iz bilo kog razloga potrebno uznemiriti površine koje potencijalno sadrže azbest, makar to bila i neka sitnija prepravka, na primer kačenje novog lustera, instaliranje ventilacije u kupatilu, popravke na ognjištu, ili dodavanje sloja termoizolacije na tavanu, treba biti veoma oprezan. Štaviše, u većini razvijenih zemalja, čak i ako nema totalne zabrane korišćenja, postoji veoma ozbiljna zakonska regulativa koja propisuje šta može da se radi, na koji način, i ko može da se petlja za azbestom. 

Opet primera radi, u većini saveznih država u USA postoji zakon koji propisuje kolika je maksimalna površina koja sme da se menja, ukoliko ista sadrži azbest (5 kvadratnih stopa u Koloradu). Bilo koji profesionalni izvodjač radova u vašoj kući dužan je da zahteva testiranje ako postoji sumnja da će u poslu uznemiriti sloj azbesta i izložiti opasnosti kako sebe i svoje radnike, tako i ukućane. Ako se prisustvo azbesta ustanovi, za uklanjanje su zadužene posebne kompanije koje poseduju licencu za rad, a koju im svake godine produžavaju lokalne vlasti. Ako radove izvode sami vlasnici, nema ovakve obaveze, ali se testiranje najtoplije preporučuje.

Testiranje materijala na prisustvo azbesta se radi isključivo u ovlaštenim laboratorijama. Pošto vlakna uglavnom nisu vidljiva golim okom, niti se njihovo prisustvo može hemijski detektovati, jedini način da se sa sigurnošću ustanovi prisustvo je uzimanje uzoraka i slanje u laboratorije. Da bi se izbegla pogrešna identifikacija, jer osumnjičeni materijali često sadrže i druga ne-azbestna vlakna, laboratorije rade čitavu seriju testova na primljenim uzorcima. Zbog ovog je generalno testiranje domova na prisustvo azbesta prilično skupa usluga. 

Ako je prisustvo azbesta utvrdjeno, pored prostog "ostavljana na miru",  postoje generalno tri pristupa. Prvi je enkapsulacija. Azbestne površine se prefarbaju solidnim poliuretanskim farbama, čime se sprečava "linjanje" i dospevanje vlakana u vazduh. Drugi pristup je izolacija (enclosing). To znači da se preko postojećeg sloja za koji se zna da sadrži azbest (zidovi, vinilski podovi, ukrasni plafoni) instalira dodatni podni sloj, gipsani zid ili plafon, i tako azbestna površina trajno prekrije novom, koja se posle može farbati, održavati, čačkati, sve, sem bušenja i sečenja. I treći, najtemeljniji pristup, je potpuno uklanjanje, o kome će ovde biti malo više reči. 

Uklanjanje azbestnih površina iz domova je najkompleksniji i daleko najskuplji pristup. Čisto okvirno, cena profesionalnog uklanjanja materijala koji sadrže azbest iz neke kuće srednje veličine, uz uključeno testiranje na početku i završetku radova, i zavisno od tretirane kvadrature, može da košta i nekoliko desetina hiljada dolara. To je ujedno i razlog zašto se puno vlasnika odlučuje da ukloni azbest samostalno. Bez imalo preterivanja, treba reći da je to izuzetno rizičan pristup koji vrlo lako može kompletnu kuću da učini nepogodnom za stanovanje, i potonje profesionalno saniranje posledica veoma skupo i komplikovano. 

Iako mehanički jednostavan, postupak bezbednog uklanjanja azbesta je prilično komplikovan, i zahteva korišćenje specijalizovane opreme za filtraciju vazduha, zaštitnu opremu za radnike, postavljanje barijera, planiranje ulaska i izlaska iz kontaminirane zone, i konačno, proceduru uklanjanja i bezbednog odlaganja kontaminiranih materijala nakon završetka posla. 

Moje lično mišljenje je da je uklanjanje azbesta iz domova jedan od onih poslova koje prosto treba prepustiti profesionalcima, i to samo onima koji imaju od države izdatu licencu za rad, i koji po završetku posla daju sertifikat da je čićenje obavljeno po standardima. Pri tome, obavezno treba zahtevati da finalno testiranje vazduha i površina nakon obavljenog čišćenja obavi nezavisna inspekcija, nikako sam izvodjač radova.

LINK (Youtube, nešto zajebava) 

Iako je u ovom tekstu pokriven problem azbesta u unutrašnjosti domova, potpuno je isti pristup materijalima na spoljašnjosti. Generalno, dokle god su azbestne površne u dobrom stanju i nisu počele da se ljušte i linjaju, najbolje je ostaviti ih na miru. Ako je proces raspadanja počeo, potrebno je angažovati specijalizovanu kompaniju da obavi uklanjanje, pa šta košta da košta.  Ne sme se nikako smetnuti sa uma to da je nestručno uklanjanje azbesta veliki rizik ne samo za stanare, već i za neposredan komšiluk, gradsku čistoću, javna odlagališta otpada i, konačno, korisnike sekundarnih sirovina.

Evo još nekoliko insteresantnih linkova, za one koji bi sami da petljaju sa azbestom u svojoj kući. 

LINK1 

LINK2