Mali Tom i ja

Predveče, umesto da nastavimo svoj put ka Gretni, odlučili smo da se zadržimo u kući Dagijevog strica Garija. On nije želeo da nam dopusti da vozimo po mraku, pa smo u njegovom domu – tako je zapovedio! – morali da ostanemo i prespavamo. Meni se dopala ideja, nisam bio siguran za Dagija. 

Čim je pala noć, Gari se poput uplašene životinje uvukao u svoje sklonište, u dnevnu sobu velike kuće. Sve nas je pozvao da mu se pridružimo, i uživamo uz viski i televiziju. Mali Tom je bio u svojoj sobi na spratu. Dagi i gospodin Meknif su prihvatili Garijev poziv, dok sam ja više želeo da vreme pre odlaska na spavanje provedem u obilasku okruga kuće.

 Dok sam silazio sa sprata, gde sam u maloj gostinskoj sobi odložio svoj ranac, Tom se pojavio u hodniku tiho rekavši:

- Dođi da ti pokažem nešto!

Okrenuo sam se, i video ga kako mi se približava. Stajao je na stepeniku iznad mene, oslonjen o ogradu.

- Šta da mi pokažeš? – odgovorio sam još tiše.

- Samo pođi sa mnom, videćeš… - dečak je bio krajnje ozbiljan. Namrštio se i pokazao mi rukom da krenem za njim.

Isprva sam se nasmejao, ali, videvši ga kako se šunja stepenicama, začuđeno sam ga pitao:

- Tome, kuda ćeš?

- Samo pođi za mnom… Pssst, tiho ćemo sići. Ne želim da nas ovi dole vide dok izlazimo.

Očito je njegova ideja bila da izađemo iz kuće.

Opila me je tišina, i svežina vazduha koji je napolju treperio. Noć je bila prijatna, presečena hladnjikavim vetrom. Nebo je bilo zastrto hiljadama zvezda. Tom je stajao preda mnom, spreman da mi pokaže ono što je zamislio. Klimnuo je glavom u maniru ’’hajde ovamo!’’, te se uputio iza kuće. Pratio sam ga sitnim, nesigurnim koracima. Tom Nikolson je, makar po mom prvom utisku, bio čudan klinac. Naravno, reč čudan je relativna, ali njegov stav, i ponašanje tog dana prosto moraju čoveka naterati da uvidi kako s tim klincem, misleći pozitivno, nešto zaista nije bilo u redu. Gari je o njemu govorio s poštovanjem, iako je to bio samo njegov dvanaestogodišnji sin. Pričao je o tome kako se mali ističe svojim znanjem, darom za crtanje, kako za svoje godine vešto ume da tumači književna dela, i kako nije nimalo zainteresovan za društvo. Osim nekoliko pokušaja da se priseti poslednje Dagijeve posete Aberfeldiju, dana kada je bio sasvim mali, i dve-tri reči o ispadima svog oca, zaista, Tom je sve preostalo vreme ćutao.

- Idemo ovuda – reče Tom, otvorivši niska drvena vrata koja su odvajala stražnje od prednjeg dvorišta kuće.  

Našli smo se iza kuće. Hodali smo preko travnjaka, prešli preko nevelikog proplanka, naišli zatim na guste redove drveća. U opštem mraku, Tomova mala ručna lampa bila je jedino osvetljenje.

- Ideš li? – upitao me, uperivši svetlost ka meni.

- Idem, Tome… Idem – odgovorio sam, sklanjajući pogled u stranu.

- Hajdemo ovuda…

Čim smo izašli na čistinu, pred nama, na samo desetak metara udaljenosti, iskrslo je jezero. Pod svetlošću koju su Mesec i zvezde odašiljali, blago uzburkana voda sijala je tako jako da je izgledalo kao da se razdanilo. Sa drugih strana, do jezera, kako mi je Tom rekao, nije se moglo doći. Jedini put je taj, kojim smo došli, kroz dvorište kuće. Na drugim stranama jezera obale su bile u rastinju, ponegde pokrivene oštrim stenama i užasno bodljikavim žbunjem, okružene visokim strmim brdima. Obala na kojoj sam stajao, pod mesečinom je sijala poput zlata. Oči su mi se napunile suzama, što zbog jarke mesečeve svetlosti, što zbog činjenice da gledam gotovo nestvaran prizor.

- Vidiš kako je lepo? – reče Tom.

- Vidim. Da, zaista je divno! – odgovorih zbunjeno.

- A vidiš, tamo, tačno naspram nas… - reče, pokazujući prstom ka drugoj strani jezera. – Tamo je reka Tej. Njena voda sama pravi kanale kako bi došla do jezera.

Bio sam siguran da nikada do tada nisam video tako lep prizor. Tek što je legao na peščanu obalu, maksimalno se opruživši, mali Tom reče:

- Hajde, lezi!

- Šta da radim?

- Lezi…

Uradio sam kako je rekao, i osetio se nekako zbunjeno, ali u isti mah se i nasmejao, pod naredbom jednog deteta. Okrenuvši lice ka nebu, za oko mi je zapao šljašteći tupi mesečev srp i jedna zvezda. U njenoj blizini nijedna druga nije toliko sijala. Pogledao sam ka Tomu koji je podigao uvis ruke, kao da je želeo da se uspe do neba, i zgrabi jednu za sebe. Pogledaome je i rekao:

- Slušaj… Uzmi u šaku malo peska. Taman onoliko koliko može da ti stane u dlan. Podigni tu ruku uvis, zamisli dve želje. Ni manje, ni više – tačno dve! Čim ih zamisliš, baci pesak u visinu, ali baci ga u pravcu Meseca. Što jače možeš!

- U redu… - odgovorio sam.

U desnu šaku uzeo sam malo peska, a zatim sam ruku nekoliko sekundi zadržao podignutu ka nebu, zamislio onoliko želja koliko mi je Tom rekao, i snažno bacio u visinu sav pesak.

- Ovako? – upitao sam.

- Da, baš tako… Ako ti se želje budu ispunile, eto, setićeš se mene...

U tom trenutku nisam imao šta da kažem. Prosto sam, eto, ostao bez reči. Stavio sam ruku na Tomovo rame. Nasmešio sam se. Bio sam polaskan što je baš meni, ovaj čudni klinac poverio svoju tajnu. Kako mi je rekao dok smo sedeli na obali jezera, nikome do tada nije dopustio da zaviri u dušu ovog jezera; u tajnu koju ova voda krije, i čiji pesak ima čudesne moći. Naravno, meni je sve to izgledalo nestvarno, pomalo detinjasto, ali Tomove oči su ukazivale na to kao da je ova magija, za mene još uvek nedokazano delotvorna, redovan posetilac njegovih snova i svakodnevice.

Kapetan Mekšefri

Odlomak iz rukopisa ''Šaka zlatnog peska''