[Твој став је живот другог]
Разлог, због кога је уопште потребно децу васпитавати, тренирати за живот, лежи у томе што мозак детета има још много тога да превали док дође до зрелог стадијума у тридесетим годинама живота. У принципу, беба се рађа глупом, мада далеко паметнијом и наученијом него што се некада мислило. Шта начин функционисања мозга и психе код детета може да нам каже о ефекту батина на васпитање?
Мало о мозгу и перцепцији
Дете свет усваја као целину. Све информације које добија у једном тренутку, дете упија као пакет. Замислите да сте 1) видели неку слику као објекат, 2) па да бисте разумели шта је на слици, тек треба да погледате детаљно у линије, боје, облике, ликове, 3) па онда да растумачите садржај слике. Беба је по рођењу на првом стадијуму обраде чулних стимулуса. Да збрка буде већа, беба све чулне стимулусе (визуелне, аудитивне, тактилне...) обрађује у пакету, стварајући асоцијације и повезујући их са сензорним (унутрашњим) подацима. Претпоставља се да је за овакву обраду света одговорна доминација и бржи развој десне (холистичке) хемисфере мозга у раним годинама живота.
Потребно је безброј ситуација, безброј контекста да беба проживи како би дошла у стадијум да уме да из целине издвоји елементе (сто, столица, лопта лупа, мама прича, оклагија...), тј. да развије аналитичке способности. Прво да разврста чулне сензације према врсти чула (ово видим, а ово чујем, а ово додирујем...), а онда и да у оквиру сваке врсте стимулуса направи даљу анализу на елементе од којих је састављен, односно да почне да препознаје обрасце унутар инпута једног чула.
Иако пишем о аналитичким способностима, још увек сам на терену десне хемисфере. Визуелни обрасци (линије, облици, боја), као и аудитивни обрасци (интонативни обрасци) се обрађују у десној хемисфери мозга.
Лева хемисфера мозга се у причу укључује, наравно одмах, али много спорије и она сустиже десну око четврте године живота. Онда када дете почиње добро да се служи говорним језиком и када већ примећујемо значајан ниво свести о себи и свету, када се изненађујемо логичким одговорима и повезивањем информација. Када деца постају способна за питање „Ко је створио Бога?"
Мало о хемисферама и васпитању
Реченица „разумеш ли ти шта сам ти рекао/ла?!?", упућена детету пре четврте године живота има мало смисла јер су огромне шансе да дете не разуме. При том, оно може језички да разуме све речи, али су велике шансе да у (несвесном) доношењу одлука и инхибирању понашања примат има десна хемисфера.
Пошто десна хемисфера своје инхибирање понашања врши на основу онога што често називамо „невербална комуникација" или „несвесни садржај", како онда функционише васпитање?
Знам, знам, сад ће сви да скоче како цела ова прича због најобичније народне мудрости: дете се васпитава кроз игру и имитацију, али се навелико занемарује да постоји неуролошка основа за ту мудрост.
То значи да вербалне наредбе, нпр.: Остави то! Седи доле! - и моја омиљена - Понашај се лепо!, код детета пре четврте године - не раде, код детета после четврте године су врло непоуздане и заправо тек када се код детета развију виши когнитивни процеси (апстрактно мишљење и логичко закључивање), родитељ се може поуздати да ће вербална команда да ради. Додуше, то је слаба утеха родитељима, јер док се виши когнитивни процеси развију, пубертет, авај, већ креће.
Мало о хемисферама, лимбичком мозгу, понашању и васпитању
Све процесе у мозгу диктира лимбички мозак: укључујући и понашање, разумевање и доношење одлука. Идеја да је човек рационално биће је још пре пар деценија оспорена, када се схватило да су емоције, покретане лимбичким мозгом, оно што диктира све процесе у човековој психи: закључивање и доношење одлука.
Како функционише понашање детета, и човека?
Чулни стимулуси прво стижу у лимбички мозак који процењује њихову важност. Са малим закашњењем стижу и у остатак мозга. Лимбички мозак, ако процени да је важно, трага за најоптималнијом реакцијом на ситуацију у којој се организам нашао. Пошто десна хемисфера има чвршће везе са лимбичким мозгом, сав невербални и не-логички садржај ранијег искуства има већу снагу у инхибицији понашања.
Човек мора добро да буде екстремно утрениран на функције леве хемисфере, анализу, логичко размишљање и интроспекцију, да би лева хемисфера могла инхибира импулс из лимбичког мозга. Тај стадијум можда постижу неке аскете или топ тајни агенти, међутим, ми, обични смртници, јесмо ирационална бића. Нама рацио служи само да оправда понашање које су несвесни процеси (лимбичког мозга и десне хемисфере) спровели у дело. Та му нађемо, или не нађемо, теоријско место у нашем моралном систему.
То значи да ако је дете кренуло да истрчи на улицу за лоптом (како би спречио губитак и болну реакцију у лимбичком мозгу), оно ће да истрчи осим ако га физички спречите (ухватите за руку, да се разумемо). Наредба повишеног тона може да му скрене пажњу, али уместо вербалним садржајем (лева хемисфера), она ће му скренути пажњу повишеним тоном (десна хемисфера), па тек, под евентуално, може да послуша родитеља ако нека игра, прича или слика (опет десна хемисфера) инхибира понашање наређено лимбичким мозгом.
Да би инхибиција понашања успела, у меморији детета треба да постоји искуство (игра нпр.) у коме је та инхибиција била спроведена и која је донела награду лимбичком мозгу.
Пример слабо едукативне игре: „замислимо да је ово овде (показује на праг) улица и нама лопта оде на улицу (спусти лопту на праг) и ми останемо овде где јесмо, нећемо да истрчимо на улицу".
Пример јако едукативне игре: „замисли да је ово овде улица и нама лопта оде на улицу, и онда нам дође да потрчимо за лоптом (направи позу као да ће да трчи), а онда се сетимо (стави прст на чело) да треба да станемо и да позовемо неког старијег да нам дода лопту (позива неког); (други старији стане на ивицу прага, погледа лево и десно уз коментаре шта ради, стаје на праг, враћа лопту детету; родитељ:) јееееее, старији нам је додао лопту и сада смо срећни (усхићено и уз тапшање)".
Објашњење: прва игра васпитава понашање, односно активност лимбичког мозга (тешко да ће да ради); друга васпитава когнитивни процес који треба да доведе до инхибиције импулса лимбичког мозга уз обавезну емотивну награду лимбичком мозгу.
Disclaimer: без обзира на квалитет игре, питање је колико је лекција научена и најефикасније је физички препречити пут детету (нарочито ако је баш мало) да истрчи на улицу. Тек кад је вишеструко проверено да тренинг ради, може се ићи на поверење. Пример је дат само као илустрација шта се код детета васпитава.
О батинама и васпитавању
По рођењу, дете себе доживљава једним са мајком и са светом. Дете почиње да разликује „ја" (себе) од света, онда када почиње да усваја језик. (Сопство је језички конструкт, но, то је друга тема.) Да дете тек треба да развије свест о себи као одвојеном бићу показује то што дете испрва о себи говори у трећем лицу једнине, а тек потом прелази да разликује концепте „ја" и „други" и да одваја свет на себе и друге. То је процес који траје годинама, код неких људи се током живота тек половично заврши (сваки пут када човека заболи, осети се и понаша се увређено због тога што други размишља другачије - чест симптом током политичких расправа - то је знак да одвајање себе од другог тек треба да се доврши).
За то време, организам је научен на неугодне сензације које потичу из тела, глад, жеђ, мокро) и научен на њихово решавање од стране света, али је ненаучен на различите облике бола, као што су посекотине, одрана колена, недајбоже, сломљена рука и слично. Са једне стране, без физичког спречавања активности које до тог бола доводе, питање је да ли би дете преживело одрастање, са друге стране, дозирана количина физичког бола (она на коју деца не показују осетљивост) форсира лимбички мозак да убрза учење координације у простору.
Бол који настаје од стране света, нпр. када се лупи о комоду, дете перципира као тренутну грешку у свету, а бол који се понавља (ударање о комоду изнова боли) перципира као грешку у структури света (беба је научена да је свет прављен да задовољи њене потребе, овај физички бол је нека грешка) на коју се треба адаптирати, научити како је избећи.
Деструктивне последице батина (рачунајући и шљицкање по гузи)
Природна реакција на физички бол јесте аларм у лимбичком мозгу (паљење амигдале), који прави бори се или бежи реакцију. Када мало дете осети претњу батина оно бежи и сакрива се. Ако је спречено да побегне, често креће у контранапад (или стварно удара или само млатне рукицом по ваздуху). Пошто су то урођене, еволутивно неопходне реакције лимбичког мозга (без којих човечанства не би ни било), реченице као што су „долази овамо да те избијем!!!" или „мене си хтео да удариш?!" су монструозне. Осудити дете зато што се понаша по законима биологије...
Уколико су обе ове реакције недозвољене (замислите да је иза вас литица, а испред вас тигар), организам се замрзне. Што се најчешће и дешава када дете треба да / док добија батине. Дешава се да одрасли, опет монструозно, то рационализују као „зна да треба да добије батине", „зна да су заслужене".
Тачно је да дете после неколико пута добијања батина научи да неће умрети од батина, од шљицкања по гузи, али је тачно да се сваки пут на родитеља реагује механизмом који је човеку дат да реагује на предатора и опасност по живот.
Пошто дете свет и објекте у свету перципира кроз пакет чулних стимулуса и емотивног одговора на њих, емотивна веза детета са родитељем који батина (укључујући и шљицкање) постоји, али је заснована на непријатним емотивним сензацијама.
Да ли ће дете извући било какву поуку из батина?
Пре (грубо) четврте године, дете батине не разуме. Дете не може да схвати зашто добија батине, нити може да схвати да су батине било какво кажњиво средство. Нити може да схвати концепт казне, узрочно последичних веза. За њега су батине немотивисани инцидент, непредвидива самовоља родитеља.
Пошто је родитељ део дететовог света (тек треба да постане 'други'), ова негативна емотивна реакција ствара интуицију (у десној хемисфери) да свет има грешку у својој сталној структури (уместо само привремену), да бол није могуће избећи и да ће доћи изнутра, што ће касније створити рационализацију (лева) да је свет грозно, подло, погрешно, дисфункционално место и (опет десна) потребу за осујећивањем могућности да свет (сада када је 'други' формиран) за икога буде извор среће. Јер свет то није.
Оно што дете научи од батина, то је да је свет несигурно место и да је родитељ нужна опасност. На моменте савезник (обезбеђивач задовољена глади), на моменте непријатељ (хировити повређивач).
После четврте године, дете батине разуме, разуме да су оне последица неке активности, али су до тада модели понашања (процесирани десном хемисфером) усвојени од родитеља, већ добро формирани, па дете после четврте године не разуме зашто је његово понашање кажњиво. Ако се батине, шљицкање, настави, дете ће формирати (касније у животу) рационализацију да онај ко има силу, да има право да је користи и да је цела суштина то коришћење избећи. („Није проблем ако возим брзо, проблем је ако ме ухвате.")
Уместо закључка
Овај текст, који се одужи, а сад ми је понестало времена да га скраћујем, написан је само да покаже колико области неуронаука, психологије и психоанализе, треба разматрати током једне свакодневне ствари, као што је физичко кажњавање. Пошто сам ја музичар и на неурологију сам осуђен ако ми се пије кафа са најбољим другом :-) , намерно сам изоставио навођење референци које подржавају овај текст. Моја је намера била да уместо научног текста поделим своју визију како овом проблему треба приступити на научни начин, наместо арбитрарне - деца која су вољена су размажена - личне рационализације сопствених несвесних импулса.
Духовна поука
И за крај да цитирам речи са једне проповеди током Православне Литургије:
„постоје три врсте односа у којем верник може бити са Богом:
ропски - када се верник плаши Бога и ради ствари из страха;
најамнички - када се верник труди како би заслужио неку награду од Бога;
и синовски - када верник и Бог удруженим снагама од света праве боље место за живот."
Родитељ бира коју од ове три позиције ће дете заузети према њему.