Sve su zvezde s njom legle

Седела је у пекари, чекала да стане киша, или једноставно да исцури песак, лагано прелиставала новине, испијала чај, није јој се журило кући. Он је седео два стола од ње, чај није ни једном додатакао, новине није ни узео, погледа прикованог на њен потиљак, испод пунђе. Правила се да није свесна његовог присуства иако је врло добро знала да је ту, да је гледа, да је у пекару стигао пола сата пре ње да би заузео сто у углу са ког се види цела пекара, да ће изаћи 2 минута после ње, да се неће видети целе недеље док она поново не уђе у пекару, праћена његовим погледом са стола из угла. Започело је све оне суботе када је уморна стигла са гробља, сломљена тугом за умрлим мушкарцем, схрвана страхом од живота без иког, саплетена сумњом да ли је више жена икоме као што је била њему 30 прелепих година брака. Закорачила је несигурно и одмах била сачекана његовим погледом, није је напуштао док је корачала ка столу, забацио јој је рамена, извио кичму у прелепи лук који се наставља до исправљеног врата, откривеног пунђом. Села је, леђима окренута, прикована врелином његових ледено плавих очију на темену. Седам година је трајао тај њихов плес, сваке суботе, од 10 до 11, није се прекидао ни ружним временом, ни празником, ни болестима... Стао је изненада, после 370 извођења, он се није појавио, приметила је чим је ушла, одједном поново слаба, застала је, није пала јер су је придржале продавачице у пекари. Чекале су је од уторка кад је умро изненада, тихо, плакале су за њим, плакале унапред са њом. Одмах је отишла на гробље, стала поред свежег гроба, спустила пољубац на мермер и онда дуго стајала, дуго плакала. Наставила је тако сваког дана, све до данас. Ја сам је јутрос видео а све ово испричали су ми када сам питао ко је та грацилна госпођа која стоји у сенци брезе и безгласно плаче, само сливајући сузе низ лице.