Рођендан као и сваки други. Пар сати у играоници, све чешће у куглани или у биоскопу, листинг позваних је све мањи срећом али се и даље иде с истим ентузијазмом као да се нису видели деценију а не пар сати од последњег часа. Поклон купујемо рутински, књижара у крају је корисна не само што сваки дан можеш видети Нелета Карајлића како се смеје наслаган на гомиле већ и што можеш спаковати комплет: књига, магнет, обележивач страница и овог пута за девојчицу и пар лепих розе оловака које имају и миришљаво мастило. Неколико минута проведених у шетању између рафова и прилазимо каси.
- Немамо кесу, мишу, иди по неку.
Она отрчава као и увек срећна и поносна што је део екипе и враћа се с првом кесом коју је покупила с гондоле.
- Нећеш ваљда ту?
Осмех питање изговара тихо, једва чујно али довољно дубоким гласом да се примедба озбиљно прихвати. Али одраслост не разуме па мора да пита:
- Шта јој фали?
- Па са срцима је, нећу њу, изговара још тише, загледан у под.
Заводљива се већ вратила, срећно и случајно изабране плаво жуте комбинације. Док чекам да продавачица провуче картицу Осмех стиже до врата књижаре, пре изласка се осврне да још једном погледа белу кесу с разбацаним црвеним срцима. Можда је већ има и коме дати али изгледа да ће проћи још неки рођендан пре него се усуди да приђе гондоли и пружи руку ка њој.