vežba

  za :

Srećan kraj 

• Nemam vremena.

A on kaže ▪Troše mi ga drugi. 

I tako ih slušam. I čudim se. Zašto im to dozvoljavam. A šta ću? Nemam druge ovakve. Da li pomažem, ovako? Ne znam. Oni to traže od mene. Ne mogu da odbijem. Na nešto drugo, od ovoga što činim, nemam pravo. A tako bih rado. Da (im) kažem. 

Već se.

Ona se čuva da ne napravi korak. A napravila ih je sasvim dovoljno da bi mogao da zakorači. Drag mi je. Znaš onaj butik ispod galerije – sutra idemo da ti pokažem košulju – ne mogu da odlučim... Ne znam da li da ga zovem na otvaranje, ono za dve nedelje... a i ako bih, rano je sada, a volela bih: da ga čujem, da iskoristim povod, da proverim može li... Misliš da bi morao da može? Dobro, znam da ne misliš... Samo da pozovem? Da, ali prošli put... Imao je objašnjenje, ok. Pre bi išla bela? Da; crnih već imam... u pravu si...

On ne priča. O njoj. Samo se nasmeje kada je pomenem i počne da ispituje. I vrlo malo pričamo o nečem drugom, u poslednje vreme. Dopalo mi se kako se naljutio kada sam mu to rekao. Išli smo i na utakmicu, prošle nedelje! Ne znam o čemu pričaš.

Pomišljao sam da organizujem slučajne susrete. Preduhitrili su me. Oni. I neki drugi. Slučajni. Bakalin zamenio kese. (Vežbamo za naslov: vežbe-oko-srca. Naslov zbirke. OK? I ovo je dozvoljeno! Ako vam se ne zamišlja, a vi pustite da vam se desi.) Dojurila je isto popodne.  

• Da ga zovem, da odem, da vratim u radnju, da pustim njega, da... Moraš mi reći!  

▪ Zamisli šta mi se juče desilo: sretnem onu tvoju prijateljicu u onoj tvojoj italijanskoj radnji, kupuje onu tvoju salamu, onu što si mi preporučio – bogami, 100 g više od mene, i sada moram nekako da rešim tu „razliku”... Misliš da je pozovem? Ajde, šta se sad praviš da ne znaš šta da radim – navijaš tu mesecima... Ti, ti, dosadan si koliko je voliš. Misliš da zovem, nije u redu da zadržim višak!?  

Odbio sam i ovaj napad. I uspeli su. Bez mene. Da se ne vide. I bio sam besan. Priznajem. (Da li sam počeo ovu priču iskazima o vremenu? O vremenima? Moje je ovoga puta bilo loše. Veoma: Trebalo je bre pisac. Tvoji su.)

Ona je otišla na vikend.

On je odlučio da od ponedeljka priča o salami postaje bajata.

Ja sam pratio prvenstvo i radovao se dolasku zime.

Pa je prošlo vremena. Do sledeće prilike. Nismo pričali. Ona je najčešće bila obučena u belo, sve belo. Nasmejana i tužna. On se pravio da ga to više ne zanima. Odlično mu je stajalo. Ja sam čekao. Nije moglo da bude završeno. (Da li sam bio siguran? Nisam. Samo mi se slika njih dvoje zajedno dopadala isuviše da bih odustao. Da ih vidim.)

 ▪ A što ne moj? Toliko si želeo a toliko ništa nisi uradio, da sad dobiješ mesto pored nje – a, misliš da bi se njoj dopalo, na to ideš!? – uopšte ne zaslužuješ. Da se ja pitam.

• Zašto ne moj? On te je prvi pitao. Pa šta? Posle toliko toga što si učinio za njega, još i strah da mu držiš dok korača ka onoj strašnoj crti! Ne može, ne zaslužuje. Ako se ja nešto pitam.

 I kum je bio srećan.