Gost: Amika - Milivoj Anđelković, književnik
Обично се сматра да је Интернет створио виртуелност. Истина је обрнута: виртуелност је створила Интернет. Уметници су одавно открили виртуелну стварност, она је само добила то име у наше доба. И читаоци, нагнути над књижевним делом, стварају виртуелне ситуације и субјекте који актуелизују смисао текста кроз различите интерпретације. Француски филозоф Пјер Леви сматра да је феномен виртуелности много шири и да превазилази границе информатизације и нашег времена, да је он суштинско обележје који прати људски род од његовог настанка и испољава се кроз тежњу за превазилажењем задатих оквира и временско-просторних одредница. Виртуелност, пише Леви, није супротна стварности већ је «плодан и моћан модус бивствовања, који даје замаха стваралачким процесима, отвара перспективе, дуби изворе смисла испод површине непосредног физичког присуства». Људски род је настао кроз виртуализацију и путем ње, тако да савремене промене могу бити протумачене као наставак процеса «аутокреације човечанства».
Интернет је омогућио интерактивност и то је она велику новост коју Мрежа доноси. Интерактивост је значајан део креативног процеса у коме је читалац / гледалац / слушалац, у већој или мањој мери, активан учесник. Он је стално у позицији да одлучује, бира и опредељује се за различите електронске адресе и могућности на њима, Он може да постане и активни учесник у самом креативном процесу дела које је – зато што је интерактивно – у сталном процесу стварања. У позицији је да та дела допуњава својим садржајима јер су многа и постављена да би публика у њима интерактивно учествовала. Створене су могућности да се уметношћу сви баве, или да буду, у мери која им одговара, укључени у стваралачки процес.
Интернет, првобитни медиј за информације, преко комуникације и могућности стварања и емитовања синтезе текста, слике, звука, покрета, боје... отворио је електронске просторе које човечанство никада није имало и који су неограничени у својим активним и потенцијаним могућностима. Уједно, електроника је отворила и безбројне просторе/времена која су вековима «покривали» класични медији. Фреске, слике, филмови, текстови, књиге добијају нови распоред и окружење, а тиме и ново тумачење. То значи да Интернет као нови медиј не поништава старе, већ им додељује ново место унутар света уметности.
Интернет може да функционише и као телевизија, радио, дневна штампа, књига, каталог изложбе и сама изложба, комерцијални каталог производа, адресар, база пословних, личних и других података, фото-албум и фото-разгледница, репортажа и фото-звучна изложба, посредник у посети светским музејима, градовима и местима где иначе никада не бисте стигли, затим и као пошта, телефон, телефакс... Ранији високи трошкови за већину наведених активности, сада су неупоредиво нижи, а Интернет је такође и бржи, синтетичнији, далеко већег просторног домета, практичнији и доступан већини.
Посебна вредност Интернета је то што он тражи и подржава активан приступ. Корисник сам прави избор садржаја, њихових врста и времена које им посвећује, у свако доба дана и ноћи, независно од програмских схема и распореда. Интернет може у било ком тренутку постати извор емитовања сопственог програма: као сајт, електронски часопис, дневна новина, издавачка кућа, телевизијска и радио станица, електронска галерија изабраних дела без обзира где се она физички налазила. Све то отвара бројне нове просторе/времена и неслућене могућности, упоредиве једино са просторима/временима самог свемира.
Шта се догађа са бившим читаоцем? Он постаје ТРОГЛАВО биће које на Мрежи чита, гледа и слуша у исто време. Као и у животу. Брзина је виртуелни свет приближила овом свету који сматрамо реалним. Интернет у тренутку ангажује чула и надограђује читаочево искуство, али му и одузима могућност посебне визије. Глобалне слике потискују лично виђење. Ранија читалачка креативност која ствара замењена је већ створеним. Сладуњаве, провокативне и ексклузивне фотке и спотови задовољавају његову тренутну потребу и умртвљују га, он непрестано добија ново које је на самој граници већ виђеног.Посебна прича су велике друштвене мреже. Чувени «Фејсбук» има близу 1, 5 милијарди корисника који емитују преко 14 милиона фотографија ДНЕВНО, укупно близу 100 милијарди података, текстова, фотографија, снимака са «Јутјуба» и сличног. «Твитер» (кратке порука до 140 словних места) достигао је бројку од близу 500 милиона чланова. Планетарна масовност друштвених мрежа многе вредности и могућности Интернета своди на просек ниског аматеризма, наглашеног егзибиционизма и медиокритетства. Ако је ТВ створио глобално село, Интернет – највише преко ових и сличних мрежа - ствара «глобалну психу» која је окренута забави и разоноди, пропаганди просечног и експонирању личног «имиџа».
Терор великих бројева почиње да оптерећује и смета. Друштвене мреже постају дводимензионално слаткасти споменари, препуни инфантилно «емотивних» текстова и адолесцентних фотографија куца, маца, цвећа, срећних породица и «љубавничких» сутона, онога што не би прихватила ни добра Тетка Савета.
Терору великих бројева подлегао је велики «Гугл», онај исти који је преко «Гугл Србија» равноправно увео српски језик и ћирилицу на Интернет, међу стотинак језика, и тиме учинио више него све наше институције, организације и министарства заједно. Укуцате у претраживач «Лаза Лазаревић» и прво добијете «лако до посла», «лагуна», «лазање» - јер почињу истим словима а чешће се траже - па тек онда Лазе: Ристовског, Костића, и најзад Лазаревића. Новија активност «Гугла» је стварање још једне друштвене мреже – «Гугл+» која је организована на «круговима» чланова породице, пријатеља, познаника и праћења емитованих садржаја одабраних личности које корисник сам формира. Тиме би се створили кругови заједничког интересовања, што може да допринесе квалитетнијем времену проведеном на Мрежи.
На друштвеним мрежама је уочљива новија тенденција: уз потрошњу робе све је више потрошње представе о себи. Руски писац Виктор Пељевин овако то објашњава: «Тајна капиталистичке духовности је у уметности потрошње представе о себи. У цивилизованом свету човек мора да подржава друштво у којем живи. Интензивност потрошње данас је главна мера служења социјуму, што значи ближњима. То је показатељ социјалне ангажованости. Али у постиндустријској епохи главна ствар није више потрошња материјалних предмета већ потрошња ПРЕДСТАВА (СЛИКА, ИМИЏА) пошто њихово стварање захтева много материјалног, па има далеко већу запремину капитала. Зато је на Западу прећутна обавеза да се троши представа о себи и свом потрошачком идентитету и то се разрађује преко специјалних институција. Возиш скуп, набуџен, модеран ауто. Ти не користиш њега. Ти користиш слику себе како се у њему возиш... И, у свету више нема ниједне пукотине, ни једног недостатка» (В. П: «ДПП – из ниоткуда у никуда»)
Интерактивност, та најзначајнија новост коју Мрежа доноси, на друштвеним мрежама је „глобализована“ у два племена: племе „Свиђа ми се“ и племе „Равнодушних“. Као једноумље у пламеној и уздржаној варијанти, глогов колац интерактивности. Све разлоге „свиђања“ и „несвиђања“ читалац / гледалац /слушалац смешта у та два основна естетска и етичка става која све његове разлоге, инспирације, креативност и интерактивност своди на примарни ниво. Нијансе, запитаности, сумње, дилеме, разлози и противставови се могу изнети у коментарима који се додатно умртвљују „свиђањем“ или равнодушношћу читалаца / гледалаца / слушалаца.
Навика пасивности, стечена пред филмским платном и ТВ екраном, накалемљена је на интерактивни медиј а читаоцу / гледаоцу / слушаоцу дата је ефикасна замена за даљински, унапређена до примарног естетско-етичког нивоа. Избор на друштвеним мрежама је сведен на одбир садржаја пред којим је сва наша активност сведена на један „клик“.Тек рођена креативна интерактивност умртвљена је комерцијалном моћи великих бројева и „да /не“ кликовима, као у римским гладијаторским аренама. Сваки додатни интелектуални и креативни напор је сувишан: онај који зна, уме и може постао је потрошач који бира понуђено.
Међутим, остала је тачка отпора. Једино што на Интернету није поседнуто и отето од Ч/Г/С је брзина. Њу поседује сваки Ч/Г/С, она проистиче из његовог личног компјутера. Брзина да све нађе, прихвати, присвоји или одбаци. Интернет је бескрајно складиште, оно које је описивао и сликао још Леонид Шејка. На њему је све копија копије. Оригинал се појави и одмах разнесе у стотине, хиљаде, милионе копија, више или мање измењених. Он више не постоји – све је оригинал. Нађеном, присвојеном и често модификованом Ч/С/Г даје ауру и тако ствара свој оригинал.Тако интеракција има шансе да поново постане креативан чин. Текст / слика / видео на Мрежи постаје Знак/Сигнал читаоцу/ гледаоцу/ слушаоцу за доградњу, понуда за креативно учешће. Његова припадност глобализованим племена Свиђања и Равнодушних све чешће ће се доводити у питање.