Neki fini i dobar svet

Da je onako kao što bi trebalo da bude, a ne ovako kao što jeste, ja bih danas išla da tražim cveće za Tanjin rođendan. U saksiji, za njen balkon malo veći od osrednje saksije. Onda bih se našla sa drugaricama i išle bismo kod nje na sitne kolače i negojeći slaniš. Pušače bi povremeno isterala na balkon i, sređena za rođendansku priliku, sa finom ešarpom koju bi napravila sama, smejala bi se naokolo, trudeći se da svi imaju sve što im treba. Ovako...

Danas je u Skupštini grada, po treći put stajala njena slika, crno-belog mekanog osmeha, lice do bola poznato i, uprkos trudu da bude posthumno, živo i nedostajuće. Po treći put se okupio neki fini i dobar svet, toliko njih da ponovo nije bilo dovoljno mesta, uprkos dodatim stolicama. Po treći put se stajalo uz zidove, i ljubazno pomicalo tako da i drugi mogu da vide šta se dešava. Po treći put su aplauzi bili duži i energični no što to obično biva na dodelama nagrada. Prosto nisu mogli da stanu.

Ove godine se aplaudiralo posthumno dodeljenoj plaketi Nebojši Popoviću. Umro je pre no što je dočekao tu nagradu za koju je bio u najužem izboru. A, nagradu je dobila Bojana Andrić za koju dobar deo njih kaže: «To je mama Raše Andrića«, a druga polovina zna da je Bojana glavni činilac emisije »Trezor«, jedinog postojećeg muzeja RTS-a. Živa i hodajuća arhiva. Žena koja se seća ne samo svega što su mnogi zaboravili, nego i zna gde to stoji i pod kojim brojem zavedeno. Mada, nikako nadležnima da objasni da bi bilo fino kada bi se znalo kad se »Trezor« tačno emituje, i kad on ne bi bio u zla noćna doba, kao i da bi bilo zgodno da ga ne guraju tu emisiju kao pastorče po programu. I još nadležnijima da bi konačno bio red i korist da se napravi, odavno planirani, Muzej televizije koji bi čuvao i sačuvao sve one video i fono zapise koji su nacionalno blago.

Svi su slušali pažljivo, mnogo pažljivije no kad se reda radi sluša. Slušali i razumeli. Radovali se što je nagradu dobila baš ona, što je se neko setio, nje i njenog petnaestogodišnjeg rada bez slikanja za naslovne strane. Nje iz sveta zaboravljenog. I onako kao što su je iskreno slušali, tako su iskreno i svi posle završene dodele i ostali u skupštinskoj sali. Bez trčanja na koktel koje obeležava takve skupove. Umesto da odu da jedu i piju, makar toga bilo sasvim malo i reda radi, svi su ostali da se ispozdravljaju i ispričaju.

E, baš to bi Tanji bilo tako drago, samo da je mogla da vidi. Taj fini i dobri ljudi kojima se ne ide sa njenog rođendana, koji samo tu mogu da se okupe u tom sastavu i tom broju, ljudi iz medija, kulture i umetnosti. Svi jedni drugima poznati, odavno deleći taj svet. Danas se nekako, po treći, već pomenuti put, videlo da je to izgleda jedino mesto na koje mogu da dođu, budu zajedno, ispričaju se za proteklih godinu dana, vide ko je kako, šta radi i uradio je, šta ima novo, koliko su deca porasla, šta je sa onima koji nisu došli.

Zato je onog grešnika od skupštinskog radnika lepo muka uvatila. Nisu hteli da se raziđu, a i na terasu su izlazili. Jedva ih je sa terase uterao nazad u salu, pa onda pokušavao da objasni da je fajront. Svi su mu klimali glavom i podržavali ga verbalnim razumevanjem, ali i ostajali tu gde su. Džaba je ponavljao da posle ovog ima da bude još jedan skup, da im treba sala, umetnici na slobodi i novinarska svojta nije mogla da prestane da priča. Zato je ugasio svetlo, napola. Zvanice su uprkos sumraku i dalje pričale. Čak im je prijalo da ne blješte sva ona svetla kao na intenzivnoj nezi. Očajnik se jednom rukom mašio za svoju proređenu kosu, a drugom preduzeo poslednju meru – načisto ugasio svetlo. Tek kad su se našli u potpunom mraku, umetnici i novinari su počeli da se povlače...I nastavili da pričaju u skupštinskoj auli, praveći se da čekaju na kapute. Skupštinski jadnik je već sanjao koloniju divokoza sa kojima bi mnogo lakše izašao na kraj no sa ovim finim i dobrim svetom koji nikako neće da krene u pokazanom mu pravcu. Prosto mu mile na sve strane i ako ne pripazi, ima da se razgmižu svuda po Skupštini gradskoj i tu doveka ostanu. Na svu njegovu sreću, nekolicina njih je krenula ka izlazu, ostali za njima, pa niz stepenice, i tu onda svi zastali da se još malo ispričaju. Al to više nije bila njegova briga, znao je da će ih košava razduvati bolje no što njemu nije uspelo.

Nisam baš zagovornik činjenično neproverenog zagrobnog života, ali kada se radi o Tanji, ja prosto ne mogu da ne napišem da sam sigurna da je ona sve to gledala i da joj je bilo drago. Dobro, sve sem ovog nerazilaženja, jer Tanja se uvek držala reda i pristojnosti vremenom ograničene. Ali je sigurno srećna što joj se na rođendanu okupilo toliko finog i dobrog sveta. 

“U vremene instant medijskih sadržaja, u doba kiča i rijalitija, još postoje pojedinci koji posvećeno rade, koji vide i dalje i šire i koji se ne predaju atmosferi ravnodušnosti i beznađa. Bojana Andrić i emisija "Trezor", koja se na RTS-u emituje 15 godina, čuvaju televizijsku arhivu od zaborava i nestanka, uz informacije o autorima, svedočenja učesnika, ocene i analize eksperata.” (Upravni odbor Fondacije Tanja Petrović: Antonela Riha, Borut Vild, Katarina Španić Ostojić, Olivera Milošević, Vojka Pajkić Đorđević, Srdan Golubović i Tamara Pupovac)

Zato da vratimo kulturu i umetnost u medije.