Неки број људи не може да развије имунитет и поред вакцинације. Ја, на пример, немам довољан број анти-тела за мале богиње. Ти људи су заштићени такозваним „имунитетом крда". Наиме, они који су вакцинисани и развили су анти-тела не могу да буду носиоци вируса, а кад је удео таквих у популацији висок, око 95%, вирус изузетно тешко, готово никако, долази до оних чији је имунитет слаб или га уопште немају. Дакле, кључна ствар да би имунитет крда постојао је изузетно висок проценат вакцинације, идеално 100%.
Слично је са глупошћу. Пелцовани смо против глупости још у основној школи и ревакцинисани свако мало. Нико нас није питао, пелцовање је било обавезно. Кад би се глупост негде појавила учитељица би интервенисала и ми смо изграђивали имунитет. Чак и они који нису најбоље разумели ствари, нису могли да шире глупост. То наравно није идеално решење, јер подразумева ограничавање одређених слобода, за које, додуше, нико не зна докле све могу да сежу. Онда су либерали, разни, заиста се не могу прецизно идентификовати као нека друштвена група, почели да доводе у питање такав систем. Да ли је толико учење штетно? Да ли убија слободу и креативност појединца? Да ли је притисак на децу да не буду глупа оправдан? Инсистирали су и радили на томе да се ауторитети постепено ослабе, да се деца растерете, да се градиво исцепка, сажваће и поједностави, да деца могу безбрижно да прођу тестове, упишу школе и факултете по избору и стекну папир који доказује да нису глупи.
Наизглед, ништа озбиљно се није десило, цветало је хиљаду цветова и либерали су били у праву. Врага. Глупост има своје мале епидемије и све више и више то постаје нормална појава. Једном стечене слободе не могу се укинути, па је сад далеко теже ствари држати под контролом. Човек „заражен" глупошћу има сво право овог света да исту даље шири на начин који му се учини згодан, а начина је све више. Либерали и даље верују да ће се ситуација средити сама од себе, да је „тржиште" информацијама саморегулишуће и да ће „праве" информације већ некако наћи пут до људи, те да ако и не нађу онда се ту ништа није ни могло урадити.
Истина је мало мање романтична и све је очигледније да систем ауторитета није требало укинути, већ реформисати његову улогу. С обзиром да информације и знање могу бити покупљени свуда, можда је требало радити на томе да деца науче како да бирају и рангирају изворе, како да од малих ногу препознају извор „заразе". Да резонују од основних принципа, да науче како да препознају логичке грешке, својеврсне замке које нам постављају наше драге емоције, како да преиспитају сврху. То се не постиже са мање, већ напротив, са више учења и то вођеног од стране некаквог ауторитета, некога ко је био у тој кожи. Постоје различити начини да се успостави ауторитет као што постоје и различите врсте ауторитета. Нису све страшне и неприхватљиве као учитељ са прутом који дели пацке.
У међувремену епидемија глупости се шири, сви имају право да буду глупи и неодговорни, многи то право све чешће и користе. Чињенице постају предмет дебата. Људи нису летели на Месец. Недостатак поверења у одређену институцију осуђујући је доказ за њена „недела". Како пада имунитет на глупост тако пада и стопа вакцинисаности против заразних болести које су у прошлости побиле милионе, имунитет крда више не функционише како треба, све више идe ка томе да свако има своју личну истину, као и своје методе превенције и лечења. Важно је сетити се са почетка да за то није крива већина, већ релативно мали број људи. Но, тако то иде са бароцима, на крају прерасту у рококо, па ипак доживе неко урушавање назад ка прочишћеним основним вредностима. Само се чекају „хероји".