Beogradska priča: BIFE ZLATNI PLUG

Пространи трг око бисте радничког вође још увек је био заковитлана црна рупа. Пунио се и празнио у напетој вреви, вртешка возила је отицала кроз шест прстију положених на њега. Није било продаваца вечерњих новина и узвикивања наслова,  велики сат више није висио на средини заклаћен на ветру; са  бронзаног чела вође сливала се опора туга новог миленијума и са бркова капала на трг.

          Навиклим корацима, старијим за двадесет година, пошао је узбрдо. Такси станица је била на старом месту, возила су се померала бљескајући лакираним крововима, аветињски нечујна, не палећи моторе низбрдо. Неколико модерних зграда са светлуцавим интерфонима и сјајем вештачког мермера, па позната стара кућа са китњастом гвозденом капијом и оронули мали замак усред мрачног врта. Времена су се мешала, као и у његовим сећањима, ново је могло да постоји само ако је подупрто старим.

          На врху улице чекало га је право изненађење: „Златни плуг“ је још увек постојао! Уски, приземни прозори били су застрти истим филцаним завесицама са наштампаним цветовима, унутра је шкиљила слаба светлост, као тајни знак. Одгурнуо је врата и навиклим покретом прекорачио уздигнути праг, узнемирених чула – улазио је у временски пролаз дуж чијих зидова су се сливале две деценије.

          Узан и кратак шанк, четири стола са плаво-белим коцкастима столњацима и један гост, потамнела уљана слика ловаца и паса... Пролаз у другу просторију сада је био затворен дугачком бордо завесом богатих набора. Осим ње све је било исто и време се враћало са хуком слажући се у њему. Овде, над овим столовима, тражили су и слагали коцкице својих живота разговарајући, чекајући, двоумећи се и опет чекајући. Сетио се како је једне дуге вечери од слике на зиду тражио одговор док су ловци самозадовољно зурили у њега а пси вртели реповима... Тада  је схватио да се и он врти у месту, а живот чека да се усмери да би му показао своје праве намере и скривену моћ.

          Човек за столом је дигао главу и погледао кроз њега, ка вратима.

-         Опет нисам закључао – рекао је.

          Кафана је затворена, помислио је. Али ово је био његов простор и сада, после двадесет година, имао је право да неколико минута буде у њему.

          - „Златни плуг“ не ради? – упитао је.

          - „Златни плуг“? – изненадио се непознати. – Где сте видели фирму?

          Заиста, натписа није било. Тек сада је у мислима видео белу, разливену мрљу на месту лимене табле са златним ралом и молерски стилизованим словима. Ње није било, али је све остало било исто, чак и унутрашњост која га пријатељски прима и памти.

-         Нема је – рекао је – али све остало...

Поглед му се задржа на непрозирној бордо завеси.

          - Моја спаваћа соба – објаснио је домаћин. – Шанк соба је остала иста. Прво нисам  имао пара, а после... – он одмахну руком.

          - Извините – рекао је. – Обрадовао сам се помисливши...

          - Стални гост, значи – прекиде га домаћин. – Па, седите мало... Кафу не кувам, али ракијица би могла да залегне...

          Он оде до шанка, размаче празне флаше и врати се са пуном и двема чашицама.

          И оне су биле исте, трбушасте, од зеленог стакла. Старинске, какве више нигде није видео. Светлоносне, говорили су тада. Подиже једну  према прозору да ухвати онај трен када се у њој преламају зраци и пуне је златно-зеленим сјајем. Иза ње, на супротном зиду, сада су биле породичне фотографије, а она, тачно иза чашице у којој се заковитлала магма сјаја, па то је...

          Спустио је чашицу, домаћин је напуни жутом ракијом и куцну својом о његову.

-         Живели, за старе дане које памтите!

Он се није ни померио. Зурио је у слику младића на зиду.

          - Њега познајем! – рекао је изненађено. – Да, добро се знамо!  То је... Он је... Дружили смо се неколико година... Седели овде... И свуда по граду... Док није, са девојком... Лела се звала, отишао у Америку!

          Али његово име је остало затамњено у свести. Сигурно сам му много завидео, помислио је.

-         Бобан? Познавали сте га?

          Да, Бобан, синуло му је. Боба. Боб, како су га „по американски“ на крају звали...

          - Били смо нераздвојни, прави другари... Како се Бобан снашао тамо, „преко баре“?

          - Боба? – понови домаћин замишљено као да га призива. – Свима нам је помогао у породици...

          - И овде је био другар... Онај на кога се можеш ослонити... Често смо ишли заједно. У биоскопе, кафане, седели овде, откривали  град... Састајали смо се у биоскопу „Нон-стоп“ на Тргу Републике...

          У њему се отвори понор сећања на фоаје осветљен пригушеном црвеном светлошћу и беле фотеље сале над којима су лебдели пламсаји тихе, смирене среће; па „Мала Мадера“ са пет згураних столова на уском горњем спрату испод којих су левитирали отровно  зелени, дугуљасти лустера доњег нивоа; љута ракија у „Чин-чину“, првом бифеу који се усудио да понесе егзотично име; Палилулска пијаца касно ноћу где су седели на даскама тезги пуних мириса цвећа и лука, док су се црне змије шмркова померале око њих а плочници бљескали као лакирани...

          Па ноћна седељка у броду – ресторану на пристаништу и улица Великих степеница на првом сунцу, Чика Љубина увек закрчена возилима испод тешких и тамних зидова Народног музеја, улица из које се могло на све стране света кроз тамне, загушљиве ходнике и пролазе који одјекују; Филозофски и Филолошки факултет са светлим учионицама високих таваница и мрачним ходницима где се могла попити јефтина кафа и наћи занимљиви саговорници...    

          - Ишли смо са краја на крај града. Саобраћај је био слаб, ноћу га није ни било и тада је било нормално ходати, као данас отићи до маркета или станице... Одавде смо знали да ходамо до Дорћола или Булбулдера на „тематске журке“ где се целе ноћи играло на музику једне песме: „Хотел Калифорнија“ Иглса, „Сјај луди дијаманте“ Пинк Флојда, нова песма Ван Морисона...

          - Неко друго време... – рече домаћин замишљено. – Или боље време?

          - Другачије време. Доба тихе побуне. Учили су нас да будемо верни њиховим идеалима. Да савлађујемо себе и своје жеље које нису заједничке већини... И да у томе останемо усправни, макар се поломили...

          Сетио се песме Кајетана Ковича коју су рецитовали у ритму корака, док су ходали кроз град. Још увек је знао почетак: „Оче наш/ Велики Строју/ ти што нам дајеш/ и узимаш/ боју/ облик/ и име // што би хтео/ да будемо исти/ исти, исти/ као стројеви/ по твојој слици/ и прилици...

          Веровали су да ће се одбранити тако што ће бити иронични и другачији. Да новим односом створе свој део бољег света. А Бобан, он је кренуо у сусрет сну. Уместо великих уступака за ситне промене, искорачио је у другачији, далеки свет. Имао је храбрости да све, одједном, промени. Или је то лакомислена брзоплетост која зна за сада, и одмах, а сутра ће за сутра? Тек, Бобан је био онај коме завиде и за кога стрепе. Постао је свако од њих у другачијем, романтичнијем облику, легенда која остварују снове...

          А ја? – забрунда непријатна мисао у њему. Шта сам ја остварио, осим што сам се прилагодио?

          Домаћин му насу другу чашицу; није ни приметио да је већ испио прву. Осмехну му се са осећањем кривице: упадам необавештен, као у крчму, и причам о себи...

          - Бобан, да... Наш другар Бобан? Је ли још у Америци?

          Домаћин одмахну главом.

          - Није, нажалост. Овде је... сахрањен. Пре десетак година...

          Он се трже и спусти чашицу.

          - Сахрањен? – упита изненађено. Живот је наплаћивао своје рачуне, немилосрдно, и преко реда.

          - Саобраћајка. Претицао, и тако...

          Журио је, као и увек, помислио је и постидео се те мисли и  самозадовољства које је препознао у њој. Јер он није журио, и ево га овде, на старом попришту.

          Пажљиво је одлио мало ракије у пепељару.

          - Покој му души – промумлао је. – Брз живот призива бржи крај...

          Домаћин га погледа и слеже раменима.

          - Пожурио, у погрешном тренутку. Некада је свеједно да ли грешиш или не, а понекад...

          Он слеже раменима и загледа се преко шанка, у просторе изван собе. Живот је такав, говорио је његов поглед.

          - Сви смо га пратили на воз, Бобана и Лелу... То је био догађај који нас је све променио. Они су се ослободили неизвесности, достигли лакоћу сна који се остварује... А ми смо остали овде, у чамотињи ларве која сања лет. Оставио је легенду за собом, и опомену за све.

          Испио је чашицу у једном гутљају и устао.

          - Реците ми: шта је Боб радио у Америци? Зарадио, нешто постигао? Када се вратио?

          Домаћин се диже.

          - Знате... Када сте га испратили, њега и Лелу, они су се предомислили. Изашли су код скретнице за мост, тамо где воз стаје чекајући пролаз. Дошли су у Малу Крсну. А „Златни плуг“ смо купили заједнички, нашим и његовим новцем, оним за пут... Зграда је била планирана за рушење, то је и данас, али, видите...

          Он немоћно рашири руке.

-         Добићемо други локал који може да ради, или бар стан.

          -   У Малу Крсну? – упита он зурећи у домаћина. – Дошли су код вас, у...

-         Да, код нас...

          Збуњено је одмахнуо главом, махнуо руком и изашао, непогрешиво прескачући високи праг. У Малу Крсну, омамљено је понављао у себи. У Малу Крсну. Легенда се завршила пре него што је и почела, а он за то није знао. Претворила се у трик и баналност да после двадесет година осенчи подужу етапу његовог живота.

          Ето, тако се постаје окорео на све, мислио је корачајући. Кад се опоравиш од великих разочарања и разочараш у жеље. После тога, све што се догоди склизне низ ту кору и само ти још једном стегне срце и све буде готово, кора постаје тврђа за једну сакривену сузу или пригушен осмех. У теби јача самозадовољство што се то теби није догодило или се пробуди сазнање да туђа радост има много лоших страна...

          Да ли да се постидим или радујем због тога, упитао се.

          На дну улице заковитлана црна рупа непрекидно је обртала вртешку возила и људи. У њеном кошмарном хуку могао је да препозна себе, и своје другове и пријатеље, бивше и садашње. И опору тугу животног искуства које дође касно, када су се све важне ствари већ догодиле, а осећања прошла, као возила која убрзавају одлазећи низ околне авеније.

          - Опусти се – рече ноћни портир /... /Можеш се одјавити у свако доба, али никада не можеш отићи.