PROŠIRENJE UNUTRAŠNJEG PODRUČJA BORBE

- Gde ideš mamlaze?

- U Majčinu.

- More jebem li ti majku majčinu bezobraznu ti si mene našao da zajeb...

Promaja mi je izbila kvaku iz šake i vrata su lupila za mnom kao da sam ih namerno tresnuo svom snagom. Brže bolje sam nestao niz stepenice kao duh iz boce pre nego se ćale pojavi na vratima. Sigurno se još nešto razdrao iz kuhinje a povodom lupanja vratima, ali srećom nisam čuo šta. Ipak je matori tapacirao vrata kao na svojoj diktatorskoj kancelariji u doba Bravara. Navikao ćale da diktira pa misli mogao bi i tuđe živote. Takvo je valjda okruženje. Malih Napoleona ima u svakom soliteru. Ponegde uspe i Pinoče. Papa Dok. Bio jedno vreme i onaj pravi Mali Napoleon, brukao ime i nestao u Marbelji. U mardelji što bi rekli u Marinkovoj bari.

Kao što se u horor filmovima od siline udara broj na vratima preokrene u tri šestice, na vratima stana u kom sam živeo sa matorcem mogla se izokrenuti samo osmica iz 18. Kec je izgleda bio dobrano zakucan. Pala bi na pločicu prezimena te bi se iz neposredne blizine videlo nešto kao 1∞ (jedan do beskonačno). Beskonačno, sada već ima više smisla boriti se ali već sam pobegao. Moj simpatikus je u slučaju nevolje između bori se ili beži uvek nekako birao beži.

Izašao sam ispred zgrade u Braće Jerković 18 i krenuo peške na autobus. Košava je probijala sve do kostiju gde se koštana srž borila protiv nevolja. Radile su njene stanice u nehumanim uslovima.
Na stanici osamnaestice nekoliko zombija i jedan anonimus plus još neki klošar koji za divno čudo ne smrdi. Biće da ga je vetrina malo razbazdila. Već vidim da će mi se nakačiti čim se namernom greškom ograničim unutrašnjim prostorom autobusa. Ali jebi ga, krenuo sam u Majčinu da se nađem sa ekipom iz starog kraja i ne mogu pešaka u Zemun.

Uvek sam zamišljao kako je to Majčina u stvari zato što je gazdarica neka povelika Maja ili zato što se gazdi rodio sinčina u maju. Mada je verovatno pre ono što bi većini prvo palo na pamet.

Dolazi autobus, novi, solarni, jedan od onih u kom svetli kao u solarijumu. Ulazim na zadnja vrata, vidim dve klinke mlađe od 18 u porno izdanju, krenule u provod. Da li su i njih očevi ispratili kao i mene, malo, duplo, starijeg?
Užas.

Sedam sedam mesta dalje, nabijam kapuljaču na glavu, glavu u prozor ali avaj. Napolju je mračno vidim samo svoje deformisano lice i unutrašnjost ovog crva na točkovima. Naravno i klošara. Eto ga do mene dok si rekao profesor doktor. Prljav jeste, jakna, pantalone, brada ne zna se šta je masnije ali ne smrdi na štroku. Nekako se ne oseća.

- Nikako se osećam. Imaš pljugu? - izgovori kao bez snage.

Dam mu jednu. Vidim ostale mi još tri, trebalo bi da kupim. On vadi svoju paklu, tvrdi LM, i dodaje već postojećim cigaretama. Rekao bih po filterima ima svega a ponajmanje LM-a. Pakuje paklu nazad i vadi iz jakne Fantu Šokatu od pola litre. Izgleda da hoće da okrene na zabavu. Odmotava čep i umesto čarolije iz reklame ili arome zove iz same flašice izlazi smrad alkohola neke loše rakije. Nudi me. Prinese mi nosu, ja budala udahnem, suze mi krenuše. Ovaj rastvor bi se komotno mogao koristiti u premedikaciji papkara a on će to, kladim se, iskapiti do Gazele. Tako sam ga nekako video, izlazi kod Sava Centra jer je nekada tamo živeo, možda i radio.

- Znaš li ti kada sam ja radio - i počinje da priča, kada smo se, je l', već sprijateljili, što da ne - radio sam na brodu. Išao sam iz Beograda brodom za Egipat, zato sam crn - smeje se - a na brodu nije bilo puno prilike za karanje. Danas te na poslu karaju kako 'oćeš.

To je istina, pomislio sam i već vidim kako sam presamitio preko stola onu jajaru od sales manager šefa, nabio mu njegovu omiljenu tenisku lopticu u usta i krenuo u proširenje unutrašnjeg područja borbe.

- A ne, moglo je da se kara samo u luci a tamo uvek neke kurve raspale. Mornarska je tuga pregolema. Nego, bili mi jednom tako i u Libiji, Gadafi brat, čuo si i tamo ti mi pristali u - nategao je prvi gutljaj alkoholnog otrova i sa njim progutao i ime luke - i bila ta neka što su je zvali Crna Smrt, jeftina a velika.

Već znam da to nije nikakav doživljaj i žao mi matorog koji verovatno nije bio dalje od Besnog Foka za života ali se navodno interesujem za njegovu verziju, zapravo vica koji sam čuo još na faksu pre iks godina, i izgledam iznenađeno.

- E ta Crna Smrt ti je bila debela kao krmača i imala toliku pičku da si mogao da upadneš u nju pa su se mornari vezivali brodskim kanapima za njenu nogu kako bi mogli da pronađu put nazad. Meni to bio prvi put i nisam imao pojma. Zavalila se ona na bok kao krmača kada doji, veća od najveće krmače. Krenem ti ja izviđačem da tražim vlažno mesto, jedva nađem ispod onog sala, operišem, operišem, jedan prst, dva prsta, tri prsta, upade cela šaka. Do sata. Osta' sat. Seiko automatic bio mamu da joj jebem debelu. Valja naći sat sada. Ona samo leži, mrmlja i preživa neku cigaretu, ne vidi joj se glava od dima - ubrzava sam sebe moj suđeni sluđeni saputnik.

- Uzmem ja rukom da prodžaram, možda i napipam čuku, uđe ruka do lakta nema kraja. Lepo ti ja onda i drugu ruku, razvučem joj pičku, gurnem glavu - ovde bi svako već istrčao iz busa na prvoj stanici i sačekao drugi ali ne, meni se osmeh navukao na lice što starinu samo još više tera da masti priču - i kako sam gurnuo glavu neki me vakum usisa unutra u mrak i padnem u neki prostor, jal soba jal kafana, sto, prost luster, četiri stolice i četiri kauboja. Igraju karte. Pitam ja njih da nisu oni videli negde moj sat? A znaš šta su oni mene pitali? Brate znaš?

Kažem da ne znam iako znam.

- Jesi li ti negde video naše konje? Ahahahaha, naše konje, kapiraš i nastavlja da se cereka na silu. Zatim dobrano nategne Fantu, obriše se i malo primiri.

Kod Hitne pomoći opet, dva, četiri, šest, dvanaest, osamnaest zombija svi izjedenih lica, izgledaju kao da im treba hitna pomoć. Stoji sa njima i jedan anonimus.

Ulazimo na Gazelu, klošar poteže nekoliko brzih gutljaja i baca flašicu na mesto ispred naših. Izlazi bez reči kod Sava Centra, vidim da se tetura, da li od vetra ili od šoka Šokate? Možda od oba...
Kod drugog prstena Arene opet zombiji i anonimusi na stanici, nikako da uđu u 18. Gledam skrol iznad vozača, 31. oktobar, sve je u redu onda. Tako sam i mislio. Noć veštica. Hit je biti zombi. I Zombijana. Originalnost pak na stranu. Bitan je provod. Valjda.

Poruka od ekipe dok prolazim Fontanu: Ne idi u Majčinu, mi smo od malo pre u Kanalu. Odgovaram: Odavno smo svi mi u kanalu. Vidimo se.

Kanal je relativno novi pab u Zemunu koji je bivši automehaničar Zemunskog klana otvorio u svom dvorištu. Doslovno u dvorištu. U zemlji dvorišta. Ulaz je gotovo neprimetan. Neugledna metalna vrata male garaže sa staklenim prozorčićima, naprslim ili porazbijanim. Iznad vrata postoji samo svetleća reklama KANAL i ništa više. Kada ta vrata otvoriš, na sopstvenu odgovornost, pred tobom su gola tri zida, tavanica i kanal niz koji možeš da siđeš a možeš i odmah da se vratiš odakle si došao. Stepenice koje te vode u kanal iz kog su nekada ranije, pre iks godina, popravljani svi oni modeli A8, i dalje su masne i crne od motornog ulja. Zidovi kanala nisu ništa bolji. Tek u samom kanalu u kom ne možeš ni ljudski da se razlaktaš, spaziš crnu zavesu iza koje svetli black light. Iza zavese je sve pod zemljom, klaustrofobija dominira jače nego u Tjubu i Plastiku zajedno, plus mrtva Akademija. Ventilacija postoji ali se niko ne bi kladio na istu. Iza zavese te čekaju dva pit bula bez vratova i dva prava pit bula. Važno je samo da ne probaš da uneseš alkohol. Za to kosti lome i bacaju psima. Sve ostalo može.

- Imaš neku pljosku kod sebe? Širi noge!

- Nemam - odgovaram veselo jer stvarno nemam iako vučem alkoholni oblak još od mog saputnika iz gradskog prevoza.

- Nešto mi smrdi kod ovog - kaže pit.

- Ali čist je - odgovara bul.

- Čist sam čist kao Isus Hrist - i smejem se.

- Nije smešno - odgovaraju u glas i razmiču se da mogu da uđem još dublje u središte zemlje. Šta bi Žil Vern dao da vidi ovu kafanicu bez prozora? Koliko bi je verno opisao?

Obaveznih par skretanja kroz slabo osvetljene hodnike ove katakombe u novogradnji i stiže se u centar. Šank kao i svaki drugi, točeno pivo, dimčina, muškarčine, pičke matore. Hard-rok da ne zaboravim. Uzimam pivo i prolazim preko. Nije kao da imam separe ali znam za jednu metarupu u ovoj rupi koju zovu CRV a ja je zovem CRVULJAK. Četiri gola zida, tavanica, patos, sto i četiri stolice. Prost luster.
Večeras samo za vas poker u skidanje igraju lažni profesori doktori. Naviknuti na dugo sedenje u tuđim prostorima gde sunce ne sija, imuni na klaustrofobiju, mentalno relaksirani u stisnutom stanju i na malom prostoru, ova fantastična četvorka je razdragano istraživala kapacitete za proširenje unutrašnjeg područja borbe, kao da su na Lidu sunčanog majskog dana. Svaki po jedan kaubojski šešir na glavi, što je kubaturu ove rupice dodatno smanjivalo, a jedan od njih je već bio ostao bez košulje. Fina pamučna košulja, železnički plava sa skupim manžetnama. Svarovski kristali. Mogao sam da ih dodirnem.

I to je, tako se ispostavilo, bio vrhunac večeri. Ekipa je izgleda nestala pre nego sam stigao. Zvao sam ih kasnije ali u Kanalu nije bilo signala pa sam morao izaći. Na samom izlazu na vazduh dok sam pomerao stara metalna vrata prvo ka ulici a onda od ulice u isto vreme pokušavajući da telefoniram vetar mi je izbio kvaku iz ruke i zakucao vrata nazad na mesto. Od siline udarca slovo K iz svetleće reklame nad vratima se otkačilo, palo na beton i razbilo se u paramparčad.

Nestao sam sa lica mesta kao duh iz boce.