Ulice, pasaži i kuća na lakat

 (Novi Sad, krajem marta 2016.)

1.

Kiša je počela da pada kao iz kabla kad sam utrčala u pasaž na početku Zmaj Jovine. Dobro je što sam se s prijateljicom dogovorila da se nađemo u Bezecu. Obe oldschool tipovi, mogle smo kao nekad da se dogovorimo da se nađemo kod Miletića, što je tipično novosadski. Pokisle bismo kao miševi. 

Stajala sam u pokrivenom pasažu četvorke naslonjena na zid i otpetljavala kapuljaču iz kragne na jakni, ne bih li kad kiša malo oslabi pretrčala još nekoliko desetina metara do kafića. Da ne uđem unutra  baš k’o pokislo pile. Kišobran sam po običaju zaboravila. Ostao je, i suv suvcat leškario negde u autu.

Blaženi bili pokriveni pasaži Novog Sada i svi oni koji su ih gradili, pomislih. To su putevi koji su uvek suvi.

Ono što je arhitektonski kuriozitet u centru Novog Sada, u Dunavskoj i Zmaj Jovinoj ulici, su svakako pasaži. Često nepotrebno zapostavljani i zapuštani kao svi putevi kojima se ređe ide, i kod nas, i u svetu, ti gradski anđeli garavog lica  žive svoj život iza sređenih i lepih kitnjastih fasada i u ove dve značajne i važne novosadske ulice. Volim novosadske pasaže, te svojevrsne spojnice paralelnih ulica, prečice, štediše vremena, pa i nogu pešaka.

Izblede sećanja. Kao kroz maglu se sećam kako su pasaži izgledali i živeli ranije. Posebno oni dugački, uži, većim delom pokriveni, sa otvorenim nepokrivenim ostatkom.Teško je zaboraviti njihove stanare kako u domaćinskom, ležernom maniru pred vratima svojih stanova spremaju zimnicu, cepaju višnje, šljive, ljušte pečene paprike, i rade ostale domaće poslove koje nisu mogli da obavljaju u svojim skučenim stanovima. Žene su napolju u koritima na ruke prale veš i prostirale ga na užad vezanu popreko, s jedne na drugu stranu pasaža. Ponekad je to bilo nedovoljno visoko, tako da se pri prolazu moralo probijati kroz čaršave, peškire, čarape, krpe i sl. Porodična dinamika, svađe, vriska dece… prava mala Italija! Gradske vlasti su uglavnom u stanove po pasažima smeštale socijalno ugrožene porodice. Bila je tu i u ono doba po neka retka zanatska radnja, nisu u to socijalističko vreme baš svi imali državni posao. Do tih radnji si kad prođeš taj pokriveni deo, morao da se probijaš kroz lokve vode i blato. 

Bio je to  blatnjav, prljav period novosadskih pasaža i njihovih žitelja s gradskim održavanjem tipa spolja gladac, iznutra jadac. Ispred ulaza u radnje i prodavnice je zato obavezno  bio zabetoniran, ili ukopan u zemlju komad flah gvožđa koji je služio kao otirač - strugalica za blato sa cipela.

Seća li se toga još iko? Teško, mlađi svet ne može ni znati za to, jer odavno na gradskim ulicama više nema blata.

Usput, Pariz je takođe imao puno pasaža, u jednom periodu na stotine. Kažu da je do danas posle raznih urbanističkih planova, preživelo njih 12–20. U 18. i 19. veku pariski pasaži su takođe muku mučili sa blatom, prljavštinom i ostalim smećem. Na ulazima u pariske pasaže bile su posebne prostorije koje su se zvale salon de décrottage. (doslovno de-pooping sobice, ono i danas sveprisutno francusko merde možda vuče korene baš iz tog perioda?) 

Kasnije je došlo do ubedljivog pomaka. Socijalni stanovi su nestali. U duhu vremena pretvorili su se u poslovni prostor. Novosadski pasaži su se postepeno patosali i sređivali, uglavnom prema finansijskim mogućnostima novopridošlih vlasnika i zakupaca mnogobrojnih lokala. 

Oni danas uglavnom nose obeležja novog, modernog doba i konzumerizma, načičkani su pretežno buticima, frizerskim i kozmetičkim salonima, restoranima, kafićima, a nađe se i po neka second hand knjižara. U nekima možete naići na prodavnice i radionice starih zanatlija čiji zanati još uvek nisu sasvim izumrli. Za nastavak svojih života žilavo se bori još po neki tašnar, obućar, krznar, prodavci dugmadi i ostalog krojačkog asesoara, i sl. 

Kafići s baštama su lepo sređeni, puni gostiju kojima smeta vreva na glavnim ulicama. Neki su zgodni za ljubavnike, u nekima se odvijaju sumnjive radnje, i sve te debaucheries, kao u svakom velikom gradu. I Novi Sad ne bi bio to što postaje  - veliki grad - da nema i takvih mesta u njemu. Pasaži kao onaj kod Muzeja Grada Novog Sada posebno ožive u Noći muzeja i u okviru te manifestacije prave dobre retro žurke koje se kasnije do u neko doba nastavljaju na renoviranom Trgu Republike, i kafićima oko Riblje pijace. 

Neki su kao ukleti ostali još uvek ružni i neumiveni, s prepunim kantama za smeće, izbačenim i razbacanim šutom ispred lokala, viškom posle nekog završenog građevinskog posla.

Skoro da sam opisala ovaj u Zmaj Jovinoj, u koji sam upala na početku priče.

On u svom središtu ima jednu lepu zgradu, spomenik kulture, koja propada na očigled svih, i ako se nešto uskoro ne preduzme, više neće biti ničeg što se mora spasavati. Zgrada će propasti skroz. Velika šteta.

To je zgrada starog bioskopa Korzo, u koji je nekad išla novosadska sirotinja. Projektant je bio Anton Tikmajer, vrednost zgrade 10.000 kruna, a novac je obezbedio fotograf Ivan Stojković koji je u novoizgrađenom objektu prvobitno otvorio fotografski atelje. Do danas su mnoge gradske vlasti obećavale da će se ta zgrada renovirati, privesti staroj nameni, ili nečemu drugom iz oblasti kulture. Ali, nažalost, zgrada je i danas u jako lošem stanju. Posle tombole iz osamdesetih prošlog veka, u njoj se danas prave i skladište neki delovi HTZ opreme. Ako vas zanima nešto više o tome, pratite ovaj link -  iz lista Dnevnik od 5.4.2005.

2.

Posle Bezeca sam žurila na sastanak s mužem i našim prijateljem, sticajem okolnosti u kafiću na početku Kosovske. To je moderan kafić u novoizgrađenoj zgradi, na placu deda-Savine stare, velike kuće na lakat, na ćošku i ukrštanju dveju Podbarskih ulica (Podbara, deo Novog Sada). Staru kuću i taj kraj sam baš volela i često se s nostalgijom sećam svega. U novom kafiću sam za devet godina od kada postoji, bila tri ili četiri puta, uvek kad sam baš morala. 

U tu novu petospratnicu uglavnom idem samo poslom.Stara vojvođanska kuća je bila velika, mnogo lepša iznutra nego spolja, s puno soba, gonkom, velikim dvorištem, bašticom sa cvećem, velikom šupom i sodarom. Imala je i jedan lokal sa ulazom iz manje, sporedne ulice koji se posle deda-Savine smrti i prestanka rada njegove sodare, uvek izdavao. Bile su u njemu kancelarije raznih firmi, neka turistička agencija, i na kraju kafić. Jedan od prvih u Novom Sadu, sigurna kuća za urbanu gerilu, ha, ha… Jednostavno uređen, s dušom, neuniformisan, ništa od luksuza i onog hladnog tria — mermer, staklo, mesing… Često su mu zidove krasile izložbe i dela poznatih novosadskih slikara. Opuštena atmosfera, toplo, ušuškano mesto gde su se svi gosti znali međusobno. Zaštitni znak dobar provod, dobra muzika. Do kraja je ostao takav, i nikad tokom godina nije pokleknuo pred najezdom turbo folk treša, silikona, aviona i ostalih đipova, akomerazumete, iako su mu se zakupci menjali. Ako je jedan odlazio, dolazio bi drugi kojeg bi prethodni preporučio, i tako godinama. Verna klijentela je ostajala obogaćivana podmlatkom koji se uvek uklapao u profil, jer bože moj, što bi dolazio i ostajao, da baš to nije tražio. Pravi roken'rol od kafića. U njemu smo visili, proslavljali rođendane, venčanja, veridbe, bili tamo kuvani i pečeni. 

Onda su jednog dana došli građevinski investitori…

 — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — 

Sedeli smo za šankom novog, modernog kafića u novoj zgradi, pijuckali pića i pričali. Obuhvatala sam pogledom sve oko nas, uključujući i malobrojne goste. Dve devojke su sedele udobno zavaljene u fotelje i gledale svaka u svoj mobilni telefon. Ni dva čoveka koji su stajali preko puta šanka nisu pričali međusobno. I oni su gledali u telefone. Povremeno bi samo nešto promrmljali. Jedan par je sedeo u foteljama, za stolićem sa strane. Ćutali su, svako zabavljen svojim mislima. Na radiju su pevali neke sladunjave pesme, uspavanke…

Meni, međutim, u ušima odjekuju glasovi mnoštva ljudi, smeh i veseli žagor pomešan s muzikom. Sve to prekida rezak zvuk zvona iznad šanka. Tura pića za sve prisutne goste, u najavi...Eh! 

Ne znam čiji je to sada kafić. Ali, zar taj kupac, govori se da je iz Crne Gore, (?) kad je birao i kupovao taj prostor predviđen po svojoj strukturi za ugostiteljstvo, nije mogao da se raspita kog profila i kakvi su bili ljudi koji su tu do nedavno dolazili, da se poveže, da sebi na neki način olakša početak, prilagodi situaciju, a ljude - potencijalne goste da sačuva, da ih ponovo okupi? Ne znam...

 B. je tražio račun od lepe, ćutljive devojke za šankom. Pošli smo kući. 

Usput se nisam mogla odupreti jednoj asocijaciji. Atmosfera u novom modernom kafiću me je podsetila na atmosferu sa slike Edwarda Hoppera, Nighthawks. Znate ona četiri lika u corner-baru, na ukrštanju dve ulice u Grinič Vilidžu, koje je Hoper uhvatio kao svojevrsne žive slike, ćutljive,  zamrznute,  nežive, kao one tableaux vivants iz vremena zabave pre filma, radija i televizije? (Btw, ne znam da li se deca danas igraju živih slika? Verovatno ne, i mnogo mlađe i novije igre su već zaboravljene.)

U tom novom kafiću, mestu bez duše i poruke, bilo je toliko nepodnošljive količine utrnutosti i otuđenosti, koju sam mogla da opipam. Možda su one bile drugog porekla, posledica nečeg drugog od onoga na Hopperovoj slici, ali…Duh starog mesta, onaj šmek, zeitgeist, nestali su zauvek.

I, na kraju, šta sam htela da kažem u ovom javljanju?!

Duh ovog vremena se sve manje, ili uopšte ne kombinuje s iskustvom bilo kakve baštine. Prolazimo kroz ogledala, menjamo se mi i način života koji živimo. Pitanje je, da li smo na tim novim slikama lepši?