Deca gorčine

Београд - 2. јун 1968. године. Недеља, налик на многе пре ње. Београд је живео у успореном ритму одмора и уобичајене забаве. Изгледало је да су сви проблеми, ако их уопше има, одложени за неко касније време.
Свих 37 београдских и земунских биоскопа и летње баште "Синђелић", "Раднички","Козара", "Београд", "Браћа Стаменковић" и "Калемегдан" оглашавали су представе са звучним светским именима: Френк Синатра и Тревор Хауард, Џони Вајсмилер као Тарзан, Џеф Чендлер, Елвис Присли и Оди Марфи, Дорис Деј, Белмондо и Урсула Андрес, Јул Бринер, Рита Хејворт и Џејн Фонда... У елитним биоскопима приказивали су се "Бони и Клајд", "Македонска крвава свадба", "Експрес пуковника Рајана", "Лигејин гроб", "Ко хоће да убије Џеси", а могао се видети и "Мост на реци Квај"...

Завршавале су се припреме за отварање "Малог позоришта", приказивао "Крмећи кас" Александра Поповића и држале пробе његовог новог игроказа "Капе доле" (који ће убрзо бити забрањен јер је неко схватио да се наслов може прочитати и као јеретички повик "Ка Пе (КП) доле"). Александар Јоксимовић, после међународног успеха модне колекције Симонида чији су купци били јапанска принцеза, Клод Лелуш, Питер Јустинов и други, за септембар је припремао нову под називом Витраж, разиграних боја и прозрачну као стакло. У продаји је била «Кладањска вода», «провереног секси-деловања». 

На Бановом брду ресторан "Михајловац" најављивао је оркестар Радета Ресавца и певачице Милу и Дару, у "Стадиону" је свирао оркестар Вељковића - "Чамбе", а у "Ловачкој причи" на почетку Ибарске магистрале познати хармоникаш "Мали Илија". Знало се, и без посебних огласа, где ће те вечери свирати "Силуете", а где "Елипсе", "Златни дечаци" и "Црни бисери".

У новинама се најављивала вокално-инструментална група необичног назива "Стаза којом иду лавови". На игранци у школи "Раде Кончар", тада у Узун-Мирковој улици, свирао је ВИС "Луталице", а у непосредном комшилуку, на Звездином кошаркашком игралишту на Малом Калемегдану, као и сваке недеље, очекивало се око 2-3.000 младих жељних забаве и добре музике "Амигоса", познатих по интензивној свирци без пауза.

Код Коња и испред Саборне цркве седели су хипици, пушили и пили пиво. Понеки су већ прихватили ново откриће Тимоти Лирија: уместо да напорно радите за нови и лепши свет, довољно је да прогутате таблету и он ће сам доћи по вас...

Радивоје Кораћ, звани "Жућко" и тог послеподнева је испунио своју безмало редовну "квоту" кошева на једној утакмици - против репрезентације Пољске је постигао чак 34 поена, још мало па колико и остали део југословенске екипе... Чак је и фудбалска репрезентација успела да се квалификује у полуфинале Купа нација у Италији са великим изгледима да савлада чврсте Енглезе и најзад уђе у велико финале.
И у далекој Америци ствари су се кретале набоље. Роберт Кенеди, некадашњи министар правосуђа који је водио чак 60 великих правних спорова против јужњачких расистичких кнезова, доказани борац против монопола "Џенерал Електрик", 67 компанија и магната челика, заговорник нове Америке без рата у Вијетнаму и тенкова на југу сопствене земље, покушао је да приволи противкандидата Макартија на сарадњу за освајање председничке номинације. Убиство Џона Кенедија је већ отишло у историју, за убиство Мартина Лутера Кинга веровало се да је случај који се више неће поновити...

Једина опасност је претила из свемира.

Џиновски астероид са поетичним називом Икар - васионска луталица од 5 милиона тона стења и гвоздене руде претворио се у космички торпедо који је претио да налети на Земљу изазивајући свеопшту катастрофу или бар распад неког континента.

Те, 1968. године, свет је обишла једна фотографија која је касније проглашена и за фотографију године. На њој шеф сајгонске полиције пуца у слепоочницу младог, везаног Вијетконговца.

На Сајгон су већ падале мине, Американци су се убрзано повлачили, а пред њиховим амбасадама широм света бучале су демонстрације. У Европи и Јапану студенти су подизали барикаде и заузимали факултете у знак протеста против окошталих универзитетских и политичких структура. У Француској већ је и сваки други радник штрајковао - укупно 8 милиона; сељаци су паркирали тракторе насред магистрала а на улицама Париза се певала нова песма: Не дамо ни марјаша за генерала... (Де Гола, наравно). 

Али Београд је био изнад тога, веровало се. Све су то били проблеми неког другог, несавршеног света који њега нису могли да задесе.

Данас знамо да је било много разлога за забринутост. Разграђивање заједничке државе, формализовање слободе и права појединца које су, фактички, преузеле отуђене управљачке структуре, одсуство одговорности у располагању средствима чију цену плаћа друштво као целина, били су знаци системске болести југословенског друштва, наводи Јагош Ђуретић у књизи «Социјалистичка југоатлантида» и наставља:
То је «интуитивно осетила још 1968. године југословенска студентска младеж. Пропагандистичка бајка о успешној изградњи «Најбољег света међу свим световима» режиму се вратила као бумеранг. Запавши у безперспективност, студентска омладина је испољила своје велико разочарање јер се осетила превареном и покраденом у суочењу са стварношћу којом је била окружена. «Светла будућност», која је била првенствено њој намењена, све мање је била достижна и могућа. Једнакост свих људи пред законом, остварење дуго сањане социјалне правде, укидање експлоатације и успостављање вишег типа економске једнакости међу људима, право сваког грађанина да слободно изражава своје политичко уверење и да без ризика може јавно исказати свој критички суд о власти... биле су вредности које су «до јуче» мотивисале и испуњавале њихову душу надом, а сад се све то претворило у свесно режирану представу, у «Потемкинова села», у превару». Уз то, експлозивно незадовољство добрим делом било је подстакнуто и великим покретом незадовољних и разочараних студената широм Европе.

Југославија и млади у њој знали су шта се догађа у свету кроз штампу и пробране телевизијске вести. И београдски «Студент» је писао о демонстрацијама у Берлину, Варшави и Паризу. Самоуверење да се то «нас не тиче» подстакла је и вест о демонстрантима у Западном Берлину који самоуправљање и радничке савете истичу као своју тежњу, док их ситуационисти наводе као «једини некомпромитовани облик.» Њихови левичарски захтеви и терминологија код нас су били саставни делови партијских и друштвених програма, мада не и праксе.
Стеван Тонтић, пјесник, прозаист, есејист и антологичар који је на демонстрацијама у Сарајеву учествовао као студент филозофије и социологије с групом, како каже, помало анархистички расположених студената, сећа се тих дана: «На нас је доста утицала франкфуртска школа која је резвијала критичку теорију друштва, а узоре смо тражили у Маркузеу или Адорну. Посебно инспиративан био је Маркузе са жестоком критиком капиталистичког друштва што нас је подстицало на духовну и интелектуалну субверзију - каже Тонтић додајући како је тадашњу генерацију која је покренула демонстрације посебно иритирало богаћење и бахатост људи на власти који су народу пропагирали једнакост".

 Двонедељни магазин «Сусрет», гласило омладине Београда, озбиљно се бавио поп-културом и актуелним светским феноменима. У неколико бројева почетком 1968. године објављује аналитичке текстове о Руди Дучкеу и новим облицима студентских демонстрација у Западном Берлину, демонстрацијама у Пољској и опсежан текст саме «Декларације студентске омладине Пољске» са анализом стања и предлозима решења, затим текстове о «париском мају» и убиству црначког лидера и миротворца Кинга, полемику поводом Нове левице у САД и Европи, текстове раног Маркса, Маркузеов «О студентској опозицији» и шаље новинара у Берлин да интервјуише Дучкеа. Занимљив је интервју са познатим професором Правног факултета Радомиром Лукићем који тражи од омладине више борбености и притисака на власт, до демонстрација.

Деца горчине

Ретки дисхармонични тонови могли су се наћи у последњим бројевима Студента од 26. маја и у НИН-у са датумом 2. јун који се на киосцима појавио још у петак, 30. маја. Шта раде студенти? Спремају ли још нешто осим испита? - опрезно се питао аутор текста у Студенту и набрајао разлоге за бригу: незапосленост, социјалне разлике, опадање моралне одговорности, несигурност...

НИН је, под окриљем велике анкете о младом интелектуалцу данас, објавио писмо потписано са «апсолвент Филозофског факултета у Београду» под насловом НИ ЈА НЕ СВИРАМ У ДИПЛЕ - парафразом познатог одговора који је стари професор Ђурић упутио немачком окупатору за време рата. Други, можда још бољи наслов - ДЕЦА ГОРЧИНЕ остао је скривен у уводном делу текста. Анонимни апсолвент пише како је његов идол постао скојевац који није проглашен за народног хероја само зато што је својевољно, мимо плана и одлуке устаничке организације, пуцао на окупаторе. Био је храбар не само да пуца већ и да не послуша, да учини онако како је сам мислио да је најбоље, каже се у писму. Потом поставља седам питања за која ће се већ за дан или два испоставити да садрже суштинске захтеве студентске револуције у Београду:

1. зашто факултети служе само привилегованим?
2. зашто се не објављују студентске дискусије о неједнакостима у социјализму?
3. зашто се расправља о дугој коси и мини сукњама младих а ћути о ономе што она мисли о проблемима друштва?
4. зашто нико не покушава да објасни феномен Че Геваре међу младима јер он није случајно постао идол младих?
5. шта се мисли када се каже да млади треба да буду авангардни?
6. зашто се код нас све критикује анонимно?
7. када ће млади који заврше факултет имати посао или и они треба да иду у печалбу?

Новинар је текст завршио неверицом: нису ваљда једино студенти ти који имају шта да упитају?

Ово путање се показало пророчким: студентски захтеви су формулисани већ следећег дана, 3 јуна, у до тада невиђеној атмосфери пуној напетости и драматике. Шокираној југословенској јавности требало је времена да схвати да је усред самоуправне идиле одрасла генерација пуна горчине. Писмо анонимног апсолвента није било само мишљење ускраћеног појединца; недостајао је само повод па да се нагомилано незадовољство искаже, поставе права питања и дају први, непријатни, одговори...