Patuljci iz Amsterdama

Београд 5 - 8 јун 1968.

Тих дана време више није постојало, оно је нестало. Студенти, блокирани на факултетима које су окупирали, живели су у свим временима чекајући да њихови билтени, Студент, говори, да њихова вера и енергија одјекну и изван дебелих зидова факултета.
Млади филмски редитељ Желимир Жилник свакодневно је снимао филм о студентском протесту. Свој "спачек" је префарбао у боје тенка са претећи истуреном цеви уместо топа и објашњавао да су "Шест тачака" сваког дана све боље јер је то филм о сексуалној, културној и пиротехничкој револуцији и о девојци са најлепшим телом у Србији... Касније, под именом "Рани радови", филм је награђен највишом наградом Берлинског фестивала - Златним медведом...

Републички министар унутрашњих послова донео је наредбу о забрани демонстрација и истицања парола на јавним местима. Током ноћи испред туристичке пословнице Путник, у најужем центру града у Улици Маршала Тита, експлодирала је бомба. Извршиоци и организатори ове провокације никад нису откривени - по општем мишљењу то је власт стварала услове за полицијску интервенцију против студената...

Власти републике и града траже да се штрајк прекине јер Београд треба да посети председник Индије. Како претходни студентски захтеви нису испуњени, захтев је одбијен гласањем на свим факултетима. На Филозофском "за" је добило 15 а "против" око 4.000 гласова.
Пред јавност се износи много прикриваног: социјална неједнакост, ерозија морала, злоупотребе, отуђеност руководстава... На факултетима се постављају «Стубови срама» са листовима који нетачно или тенденциозно извештавају о догађајима. Сваког дана излазе ванредни бројеви листа "Студент" који тих дана достиже тираже од 50.000 до 80.000 примерака. Власти их забрањују, на Славији полиција плени и спаљује 600 примерака једног од тих бројева. У јавне и војне установе и команде током ноћи се стационирају наоружани одреди војне полиције који ту остају до 10 јуна. Долази до немира и у неким школама, музејима и предузећима.
Тих дана елитни део Београда сваке вечери је ишао "код студената", или је по кућама, кафанама и удружењима разговарао о њима, њиховим захтевима, "правим" разлозима и намерама.

Наша генерација је била намењена трошењу. А ви сте она изабрана, вама је наклоњена историја...
Драга децо запамтите какви сте данас јер нећете моћи да будете такви целог живота...
Може ли негација да буде начин прихватања света? И шта хоћете више? Овај социјализам вам је све дао: слободу, државу, храну, сваким даном бољи живот, школе па и овај факултет и опет вам није доста.
Подржавамо ваше захтеве, али оспоравамо метод да се мимо система намећу решења...
Ви нисте први - 1954. године тражили смо боље услове и праведније друштво. Разбила нас је милиција на коњима. Али ви морате да победите...
Реците ми само - ко то, и са којим намерама, стоји иза вас?
Добри сте ви, децо... Али - идеалишете. Независност духа, то је лепа ствар. Али како ћете одржати такав дух ако зависите у свим битним питањима егзистенције?

Вечерње новости их сумњиче за везе са иностранством, Борба их оптужује за тражење изнуђених решења уличним нередима и за излазак милиције на улице што је пут ка контрареволуцији и систему чврсте руке. Само Рад, Побједа и малоутицајни омладински листови (Сусрет) доносе објективне информативне текстове; сви остали, чак и Младост, одбојни су, уопштени, једнострани и - негативни...
Долази време зебње и неизвесности. Дан када се Стево Жигон, на балкону изнад масе, трансформисао у ватреног Робеспјера који пламти против маркиза револуције, као да је био далек већ месецима...

Вечерас су провалили у зграду Ликовне академије и по ходницима пендречили наше другове, студенте. Тројица су повређена, а статуи у холу су пребили руку...
Седимо овде док они припремају тенкове. Треба да изађемо на улице и позовемо раднике и све остале да нам се придруже...
Вама прете тенковима? Не брините. Вама ће бата Гидра да купи тенк...
Међу бројним телеграмима подршке приспео је и један који нас је изненадио. То је телеграм Института за криминалогију и гласи...
Београдским студентима се придружују и колеге из других градова: протести почињу у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Новом Саду, Скопљу, Нишу, Титограду...

Захтевамо објективно информисање

Страсти су се стишавале, али право решење се није назирало. Тражили су истину о друштву око њих и пут у неки нови и бољи свет, а догађаји су се згушњавали у тамну сенку немоћи. Читави лонци кафе које је скувала «кева Деса», кафе куварица факултета већ су били попијени, пива више није било, само коњак Давид и бренди Звечево, помало нишке Мораве, врањске Зете, филтера Београд и ЛД са плавим знаком питања на кутији. Седели су и чекали, усамљени и изоловани, а празна бина на крају великог, пустог дворишта светлуцала је на киши... Иза зидова је још тињала револуција, док су се напољу окупљале полицијске снаге...
Ново доба и снаге репресије... Знали су да режим увек брани себе, али они нису били против система, били су за чистоту идеје на коју се он позивао...
"Зар и ваша деца студирају у иностранству", питали су милиционере у плавим шлемовима, покушавајући да своју истину пронесу између њих. Враћали су их без речи, а Београд је ћутао. Његови моћници су све имали у рукама а они само наивну веру да се речима, критиком, жељом и вером у ново може променити свет. И сваког дана су били све осамљенији, неиспавани и раздражени, понекад и гладни. Били су дискретно изопштени из социјалистичко-самоуправне цркве партијског догматизма - у име непогрешивости тог истог социјализма и самоуправљања јер су се залагали за највише вредности које су идеолошки програми обећавали...

Захтевамо да радници и грађани буду објективно информисани о нашим захтевима. Хоћемо истину о свему што се догодило и што се догађа...
Ми немамо никакав посебан програм. Захтевамо доследно спровођење Устава и најпрогресивнијег програма нашег друштва...

Доле кнежеви социјализма

И догодило се већ сутрадан. Прво су послали ватрогасце са великим мердевинама на извлачење да поскидају пароле које су украшавале спољне зидове факултета. Падале су једна за другом: ДОЛЕ КНЕЖЕВИ СОЦИЈАЛИЗМА, РЕВОЛУЦИЈА ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕНА, СТУДЕНТИ - РАДНИЦИ, НЕЋЕМО РЕШАВАЊЕ - ХОЋЕМО РЕШЕЊЕ, НЕЋЕМО ДЕМОКРАТИЈУ У ШЛЕМОВИМА, БОРИМО СЕ ЗА БОЉЕГ ЧОВЕКА, У СУТРА БЕЗ ОНИХ КОЈИ СУ УПРОПАСТИЛИ ЈУЧЕ, ПУЦАЛИ СУ У НАС...
Али последњу, највећу и највишу, ону која је била нека врста мота читаве побуне ДОЛЕ ЦРВЕНА БУРЖОАЗИЈА, студенти су двоструко обезбедили. И тако, таман се мердевине издуже до ње и ватрогасац пође горе да и њу скине, а они је конопцима подигну још више. Човек сиђе, парола се спусти. И тако неколико пута док командир милиције није одмахнуо руком и ватрогасци отишли необављена посла...

Тог дана су научили највећу истину о освајању слободе - револуција мора бити забавна. Смех укида ограде између њих, брише навикнуте бојажљивости и уништава страх - кроз смех удружују оно што је најлепше у њима, тада се њихови умови додирују као и њихова тела. Смех их уздиже и обједињује, он је једина права идеологија нове младости...

9. јун
Говор председника Републике преносе све телевизијске и радио-станице у земљи:
"Деведесет посто студената су поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна... Сретан сам што имамо такву омладину која се показала зрелом... Велика је кривња на нама, а нарочито на Савезу комуниста... Истрага ће расветлити прекршаје закона, неиспуњене дужности, злоупотребу поверења и позвати на одговорност сваког, на било којој страни, без обзира ко то био... Овог пута ја обећавам студентима да ћу се свестрано заложити за рјешења и у томе студенти треба да ми помогну. Штавише, ако нисам способан да ријешим та питања, онда ја не треба више да будем на том мјесту..."
Талас одушевљења је захватио две хиљаде студената на Правном, затим на Архитектонском, Електротехничком, Машинском, Ветеринарском, Економском, Грађевинском... Играју се козарачка кола...
Драгољуб Мићуновић, председник Акционог одбора у то време, каже: «Данас о томе постоји мит да нас је Тито луковао прешао... Истина је да је испуњено више наших захтева: да нико не буде кривично гоњен због учешћа у побуни и признао је да су студенти били у праву... Тито није могао да казни побуну, и то је био преседан. Изабрао је групу професора којима ће се осветити...Било је важно да трајемо, да пробудимо свест у људима и да се он изјасни. И то смо постигли. То што данас `68. проглашавају левом побуном... да смо хтели «више комунизма»... То су чисте будалаштине! Био је то спонтан покрет против лажи и батина. Тражила се слобода штампе, слободно удруживање, слобода говора. Био је то либерални покрет. Наравно, имао је леву конотацију јер је инсистирао на једнакости и правди, а против пљачке друштвене имовине, које су онда почеле и идеолошки се оправдавале».
После Титовог говора једино је на Филозофском факултету већа група студената одбила да се разиђе док се најважнији захтеви и обећања не испуне. Током ноћи, полиција је продрла на факултет и после краћег сукоба са студентима, коначно га освојила.

10. јун
Монд: "Југословенско руководство је схватило да је разумевање најбоља политика..."
Франс Прес: "Бивши вођа југословенских партизана није осудио студенте и поново је потврдио свој престиж..."
Унита: "Тито је једини државник који је дао за право побуњеној омладини и доказао да разуме њену мржњу према неправди..."
Тајмс: "Тито је поново показао снагу лидера и ауторитет тамо где су други испољавали слабост и обећао да ће се повући ако не буде могао да утиче на ситуацију..."
Нувел Опсерватер: "Тито - захтеви студената су оправдани и изазвани спорошћу и оклевањем друштва и Партије..."
Дејли Мирор: "Јасно и без двоумљења Тито је рекао читавој нацији да се слаже са студентским захтевима..."
Борба (под индикативним насловом Жито и кукољ): "У нашем самоуправном друштву још је допуштено да одређени слој дигне галаму и изврши јавни притисак у очекивању да им надлежни одмах полете у сусрет. Чудно је како су та решења тражена, а још више како су чак и званично обећана. Из младог жита треба издвојити кукољ..."

Као се треби кукољ
Чинило се да је "Борба" потпуно промашила: СИВ доноси Закон о минимуму личног дохотка (који се више него удвостручује) и санкције за непримање приправника, побољшан је материјални положај студената, уведени студентски кредити и формиран Титов фонд за младе таленте, Дом УДБ-е постаје Студентски културни центар, Енергоинвест тражи нових 180 инжењера и планира стипендирање чак 1.000 студената, Претис тражи 40 стипендиста...
Међутим, каснији догађаји потврђују обавештеност Борбиног коментатора о правим намерама власти - да свакако истреби "кукољ". Већ 26. јуна, на конгресу Савеза синдиката Југославије, Јосип Броз упозорава да су се међу студенте убацили разни елементи којима тамо нема места. У јулу власт распушта огранке СК на катедрама за филозофију и социологију, потом отпушта поједине професоре, филозофе, "праксисовце" и друге док су учесници студентске побуне стављени "на лед" и искључени из културног и јавног живота, да би још дуго за собом вукли реп "шездесетосмаша". Поједини су, на дуже или краће време, избегли из земље.

У далекој Америци велики бизнис је обавио свој најважнији посао - убијен је млади сенатор Роберт Кенеди, после Мартина Лутера Кинга и Џона Кенедија, трећа жртва атентата на лидере "нове Америке". Космички торпедо звани "Икар" овог пута је поштедео Земљу а Де Голова Француска се враћала себи: најављен је почетак производње нове светске марке аутомобила "Пежо 203" а Ер Франс је поново отворио лет Париз-Београд-Париз. Блуз се могао чути на свим светским радио-станицама - гитара и глас популарног "Блуз боја", названог Би Би Кинг, а затим прозукао глас великог Сема Хопкинса који је певао о идеалима који падају и поново се дижу...
Година 1968. је била тек негде на половини...

ЈУН 1968.
5. јун - РУАН (Француска) - Полиција уз употребу оружја осваја пошту.
- САД - Убијен Роберт Кенеди, медијски шок у свету.
7. јун - МИЛАНО - Студентске демонстрације против листа Кориере дела Сера кулминирале у жестоке сукобе са полицијом.
- ФРАНЦУСКА - Полиција оружјем напада Флинс челичану. Борбе трају четири дана, један погинули радник и стотине рањених.
8. јун - БОГОТА - Студенти одбијају напад полиције која покушава да заузме универзитетски град.
- МИЛАНО - Полиција избацује студенте са факултета и из зграде "Тријенала уметности". Рањено је 20 студената, а око 200 ухапшено.
10. јун - ПАРИЗ - Заоштравања репресивних мера и преко 150 страних студената је протерано из земље; неки су предати страним полицијама.

- Полиција отвара ватру на раднике Реноа - двојица мртвих, 11 тешко рањених.
- У Латинском кварту обнављају се жестоке борбе на 73 постојеће барикаде и настављају током следећег дана.

12. јун - АНКАРА - Студенти захтевају остваривање својих права. У току неколико дана 50.000 студената ступа у штрајк и запоседа факултете.
- ФРАНЦУСКА - Забрањене било какве манифестације, све екстремно левичарске групе су забрањене владиним декретом;
15. јун - ТОКИО - Поворка од 10.000 студената, чланова Зенгакурена блокира центар града у знак солидарности са француским студентима.
16. јун - ПАРИЗ -Полиција поново заузима Сорбону, преко 1.000 повређених и рањених.

20. јун - РИО ДЕ ЖЕНЕРИО - Митинг студената напада полиција: 15 рањених и око 300 ухапшених.
22. јун - БРАЗИЛИЈА - Полиција заузима подручје Универзитета.
- ДОМИНИКАНСКА РЕПУБЛИКА - Студенти радикалне левице истерују са Универзитета присталице власти коју су поставили Американци. Три студента гину, а војска блокира Универзитет.
23. јун - ФРАНЦУСКА - Одржани избори на којима деголисти убедљиво побеђују: добијају 48% гласова и нових 90 посланика, странке левице губе 100 посланичких мандата - Де Гол је уочи избора тврдио да ће, ако он изгуби, Москва прегазити Француску, а за све проблеме је окривио левицу, студенте и «париски мај» .
24. јун - ТАЈЛАНД - Демонстрације студената против корупције, један студент повређен.
26. јун - САО ПАОЛО - Студенти запоседају Универзитет и подижу барикаде.
28. јун - БЕРКЛИ (САД) - Велике демонстрације у знак солидарности са француским студентима. Подижу се барикаде, бацају молотовке. Власт уводи полицијски час и проглашава ванредно стање.

ЈУЛ 1968.
15. јул - ИСТАНБУЛ - Студенти Техничког универзитета спуштају турске заставе на пола копља да би тако поздравили долазак америчке Шесте флоте. Приликом искрцавања маринаца долази до више инцидената
17. јул - АНКАРА - Суров сукоб полиције са студентима: један студент гине, 52 рањена, на стотине ухапшено. Немири се настављају до краја месеца.
20 јул - ЛИМА - После хапшења Г.С. Вертиса, председника Универзитетске федерације, студенти запоседају Универзитет и траже његово ослобођење.
22. јул - ЛИМА - Жесток сукоб са полицијом, много ухапшених студената.
23. јул - МЕКСИКО СИТИ - После сукоба између левичарских и десничарских студентских група, полиција и војска продиру у универзитетске зграде разневши улазна врата базуком, упркос противљењу наставника и студената.
26. јул - МЕКСИКО СИТИ - Демонстрације против интервенције полиције бивају брутално угушене.
29. јул - МЕКСИКО СИТИ - Студенти се поново окупљају и постављају шест захтева властима: ослобођење политичких затвореника, отпуштање шефова полиције, компензације жртвама полицијског злостављања, укидање антисубверзивних закона... Подижу барикаде, војска интервенише и хапси преко 200 студената.
31. јул - САЈГОН - Студенти истичу заставу Фронта националног ослобођења на згради Филолошког факултета и деле антивладине летке.
- ФИЛИПИНИ - Протест 25.000 студената против дискриминације у правосуђу.

АВГУСТ 1968.
3. август - САНТЈАГО - Демонстрације студената Педагошког института против велепоседника и подизање барикада.
5. август - МЕКСИКО - Студенти доносе одлуку о штрајку и запоседању факултета.
19. август - МАРАНАТИЈА и АКОЛА ПАРБАНИ (Индија) - студенти нападају на зграде у којима су државне установе и подижу барикаде. Полиција хапси чак 800 студената.
20. август - - ЧЕХОСЛОВАЧКА - Ноћу између 20. и 21.августа армије Источног блока из пет земаља Варшавског пакта извршиле су инвазију Чехословачке. За време инвазије 5 до 7 хиљада совјетских тенкова окупирало је улице. Пратило их је 200.000 до 600.000 војника трупа Варшавског пакта.Више од 100 људи изгубило је живот за време напада. Александар Дубчек је позвао народ да не пружа отпор. Ухапшен је и одведен у Москву, заједно с још неколико сарадника.

21. август - ЧЕХОСЛОВАЧКА - Студенти доносе оштар коминике против совјетске инвазије и почињу многобројне акције против окупације. Током следећих месеци смењују се демонстрације, организују тајне штампарије, лепе плакати и деле илегалне новине и леци.
27. август - МЕКСИКО - Студенти истичу црвене и црне заставе на трговима Мексика.
28 - 30. август - ЧИКАГО - Студенти и хипици из целе Америке демонстрирају против вијетнамског рата и дегенерације политике Демократске партије која одржава своју конвенцију да би одредила Хамфрија за свог предеседничког кандидата. Долази до жестоких сукоба са полицијом.
30. август - ЊУ ДЕЛХИ - Власти затварају све факултете.

СЕПТЕМБАР 1968.
1. септембар - БЕРКЛИ (САД) - Жестоке демонстрације студената. Власти уводе полицијски час.
12. септембар - МОНТЕВИДЕО - Хиљаду студената, заједно са радницима, запоседа хладњачу. Немири се настављају током целог месеца.
19. септембар - МЕКСИКО - Уочи отварања Олимпијских игара армија улази у универзитетски град Мексика: ухапшено је око 500 студената.

20. септембар -- ЛА ПАЗ - Студенти траже да се напусте књиге и узме оружје. Проглашавају стање револуционарне побуне и траже формирање антиимеријалистичког фронта.
23. септембар - ФРАНКФУРТ - Ухапшен је Данијел Кон-Бендит и осуђен на осам месеци затвора, условно, због учешћа у демонстрацијама против Леополда Сенгора.
24. септембар - МЕКСИКО - Сукоб са полицијом у коме гину два студента. Сукоби се настављају и захватају и провинцију.
- МОНТЕВИДЕО - Власти затварају Универзитет.

ОКТОБАР 1968.
2. октобар - МЕКСИКО СИТИ - Огромне демонстрације на Тргу трију култура. Армија отвара ватру: најмање 200 погинулих (по неким подацима 300), већином студената. Ратни извештач, 39-годишња Оријана Фалачи погођена је пуцњавом их хеликоптера и однета у мртвачницу, тек је свештеник приметио да још дише...
6. октобар - ЧИЛЕ - Жестоке демонстрације у знак солидарности са мексичким студентима.
9. октобар - ЈАПАН - Зенгакурен је организовала демонстрације у 18 јапанских градова. У жестоким сукобима са полицијом само у Токиу и Кјоту било је 400 повређених и 178 ухапшених.
21. октобар - ЛЕГОН (Гана) - Демонстрације студената недалеко од Акре. Тражи се либерализација војног режима. Хапшења и истеривања студената.
27. октобар - ЛОНДОН - Демонстрације против вијетнамског рата. Око 100.000 лица, већином студената, супротставља се полицији: неколико десетина лица је рањено, 40 ухапшено.
28. октобар - РИМ - Студенти штрајкују непосећивањем предавања. У току новембра немири захватају све универзитете и гимназије у Италији.

НОВЕМБАР 1968.
1. новембар - МАДРИД - Нови жестоки сукоби са полицијом и власти поново затварају Универзитет.
2. новембар - БОГОТА - У знак протеста против присуства америчких професора 11.000 студената три дана демонстрира, организује отмицу двојице полицајаца и ступа у штрајк.
5. новембар - МЕКСИКО - Окончано је олимпијско примирје и студенти одлучују да наставе штрајк.
8. новембар - ПАКИСТАН - После жестоких демонстрација наставне установе у целој земљи су затворене.
- МАРОКО - Штрајк на Филолошком факултету у Рабату и Фесу и на Високој националној школи у Рабату. Немири се настављају током месеца.
- ВАРШАВА - Спалио се Руцард Сивиец у знак протеста због инвазије Варшавског пакта на Чехословачку и учешћа Пољске у томе. Догађај је сакривен од јавности и за њега се сазнало тек у марту 1969. године, два месеца после самоспаљивања Јана Палаха, студента филозофије у Прагу
13. новембра - КАРТУМ - Демонстрације и запоседање Техничког института. Власти затварају Универзитет.
25. новембар - УЈЕДИЊЕНА АРАПСКА РЕПУБЛИКА - Жестоке демонстрације студената у Мансури и Александрији: студенти траже демократизацију режима. Репресалије војске су сурове: 16 мртвих, 84 рањена, 30 ухапшених. Сви универзитети су затворени.
26. новембар - ЕКВАТОР - Студенти демонстрирају против насиља полиције и нападају полицијске комесаријате у Алаши и Илагру, у провинцији Ел Оро: 3 мртва.

ДЕЦЕМБАР 1968.
3. децембар - ИТАЛИЈА - Смрт двојице пољопривредних радника које је убила полиција на Сицилији, изазива низ сукоба са снагама реда у целој земљи. У Риму 30.000 студената запоседа улице. Проглашава се генерални штрајк.

4. децембар - БОГОТА - Студенти запоседају Факултет хуманистичких наука.
7. децембар - ПЕРУ - У демонстрацијама у Лими један студент је рањен. У Куску 5.000 студената окупира универзитет.
12. децембар - МЕКСИКО - Пошто је окончао штрајк студената, национални штрајкачки комитет се претвара у Национални комитет за борбу.
13. децембар - ВАРШАВА - Два студента, (Јан Литински и Северин Блумштајн), ухапшена после студентских протеста осуђена су на две и по и две године затвора. У земљи су бројна суђења студентима са казнама избацивања са универзитета и затвора од неколико месеци до 3 и по године.
19. децембар - ТОКИО - Студенти покушавају да изврше марш на амбасаду САД.
- НИКАРГВА - Студенти Манагве и Леона запоседају Национални конгрес да би потрепили свој захтев за повећањем буџета за образовање за следећу годину.
20. децембар - РИМ - Генерални штрајк на свим универзитетима и гимназијама.
25. децембар - ТОКИО - У сукобу две супростављене студентске политичке струје за власт на Универзитету рањено је 116 студената...
- СТОКХОЛМ - Полиција се ноћу, из заседе, сурово обрачунава са демонстрантима...

Неколико година касније о томе ће Лаш Густавсон записати: Била је то ноћ када је шведска омладина до краја изучила науку о друштву, на начин пресудан за будућност... Не само шведска, наравно. И - за коју будућност? Дозвољену? Жељену из стега оних дана? Слободну да се лако замени другом? И - може ли будућност да има било какву меру и ко су њени мериоци?

Велики татица

Студентска побуна, кажу, не може да буде успешна - то је увек само бунт мале, пролазне популације. Срџба вилиног коњица. Једнодневни лет у небо... Студентска побуна може да буде само иницијална каписла за утемељене слојеве друштва који буду спремни да је присвоје. Остварује се - ако је преотму, ако престане да буде студентска. Или остаје грозница младости. Врење новог вина у старим мешинама. Побуна цвећа у вази. Болест коју треба залечити...
Привид стварности су заменили за привид сна. Очи које нису знале, нису пронашле главе које виде... Или, можда, јесу?
У "Злим дусима" Достојевског један од јунака каже да се неограничена слобода завршава у неограниченом деспотизму. Али која је то ограничена слобода коју ће, у јеку бунта, прихватити припадници братства по младости?

Током демонстрација писац антидрама Ежен Јонеско је довикивао студентима: „Тако, дајте себи одушка, ускоро ћете пожелети да будете верни писари!"
Усред највеће буне, 1968. године, филозоф и психоаналитичар Жак Лакан рекао је препуној сали француских студената који су га немилосрдно провоцирали: Оно чему тежите као револуционари јесте Отац. Велики татица. Господар. Е па, имаћете га! Засуо га је ураган звиждука, повика и претњи. А био је у праву. Исте године француски студенти су добили великог татицу - Де Гола, а југословенски поново прихватили Броза...
Шта су тада тражили? Да се остварују политичка обећања и програми, да не буде неправди и злоупотреба, да се боље живи, да знају место своје генерације и себе као личности. Ако је заиста смисао светске историје у ширењу свести о слободи, 1968. је била тренутак посвећења читаве једне генерације... Они, свет, светлост, само небо - више нису били исти...

Тих дана, фудбалска репрезентација Југославије играла је са увек јаким Енглезима у полуфиналу Купа нација. Основна тактичка варијанта је већ била општепозната: два нападача, три играча на средини терена, четири у одбрани и на крају, испред голмана, такозвани "чистач". Била је то схема "игре" која је тада важила у свим структурама друштва - свуда је било задужених "чистача", савета и комисија овлашћених да отклоне све што представља макар и потенцијалну опасност за илузију складног, идеолошки подобног развоја.
На утакмици, Холцер је успешно одиграо ту улогу а Џајић је надмудрио познатог Боби Мура и постигао победоносни гол. "Чистачи" оне друге, друштвене подврсте ни близу нису били толико атрактивни - њихове активности су почеле прозаично, акцијама полиције по Београду и унутрашњости, снабдевене именима и адресама, подацима и вишеструко увећаним фотографијама са демонстрација. Они су имали своју истину о 1968. и њеним учесницима...

После '68. растурене су редакције студентских и филозофских часописа, престала је да се окупља, у свету позната, Корчуланска филозофска школа. Неколико документарних и полемичких књига о врелом студентском јулу забрањено је и уништено. Спаљене? Или је и тај чин механизован, ефикасно и мање спектакуларно? Књиге се машинама исецкају на уске траке - папирне резанце изнад којих још увек лебди омама неподобног догађаја. Да ли се истина може тако једноставно уситнити, до заборава? О том уништавању књига, чиновима безумља, објављен је понеки коментар у штампи, чула се јетка реплика на радију и - мук. Време страха од записаног? Од историје? Запенушан напор да се за вечност одреди једино могуће значење сваког догађаја? Осим у кафанама, редакцијама и на јавним трибинама где се реч није могла ужлебити у колотечине усмерене историје и слушаоци су стрпљиво чекали тренутак када истина почиње да се пробија између наслага већ познатих оцена и одобрених чињеница.
Шездесет осма је побеђена каснијих година када су њене вође прихватиле ситне повластице и привидно учешће у власти: управник студентског центра, асистент на факултету, сарадник у институту... Њени захтеви су потврђени као део актуелних политичких програма али су једним делом нестали у вртлогу развоја, а другим делом су тек делимично остварени: одлучујућа улога интелигенције у животу, слобода информисања и говора, демократизација, правда, хуманост...
Шта се заиста догодило те 1968. године код нас, у свету? Написано је, а још више испричано, много различитих истина. Међутим, од првих дана је било узалудно покушавати да се разлучи која је права, не само зато што то више ни сами учесници нису знали, већ најпре зато што се сваки пут могло да претпостави, са много извесности, ч и ј а је то истина. Увек је била у нечијој служби: као једна од могућности, потреба тренутка или, једноставно, неком корисна прича. Земаљски «власници истине» све чешће намећу "прагматичну истину " - истинито је оно што су они одабрали, јер то решава проблем. Она је тако много продуктивнија: решава проблеме које оно што зовемо "Истина" најчешће ствара...

Немоћ истине

Шта је била 1968. година у свету? Побуна деце против света очева и ратних победника? Раскорак између обећаног прогреса и стварности? Велики «дивљи штрајк»? Рашчишћавање ђубришта светске историје и друштвене хипокризије? Борба «татиних синова» против полицајаца - «деце сиротиње»? Последња битка Прогреса против Процента? Планетарна побуна будућности? Последњи дах историјског струјања? Све то и још нешто више?

Потпун преглед тумачења '68. био би изузетан документ појединачних истина. Међутим, он још није сачињен. Само су агилни Французи покушали да растумаче шта се догодило у њиховој земљи, зашто се догодила 1968 - и дошли до 21 тумачења.
Жак Лакан је 1970. године цео један семинар посветио студентском револту из 1968. године под индикативним насловом Немоћ истине. Истина има више лица, каже Лакан, а њени лавиринтски ходници нам препречавају приступ до реалности. Истина и њена заводљивост стоје између нас и реалности и зато је истина тек драга сестрица немоћи. Уместо ње, око нас и у нама, шири се моћ лажи.
Скрипте са Лаканових семинара су прелазиле из руке у руку, биле фотокопиране, повезиване и опет раздвајане да би се фотокопирале, тако да постоје у различитим верзијама и више се не зна које су праве. Лаканово учење је тако добило и сасвим конкретну потврду: у играријама истине и лажи ништа није апсолутно истинито али ни потпуно лажно. Само тражење истине већ је пристајање на неку, неком потребну, лаж..
Иво Андрић каже да је праву истину немогуће тачно утврдити и непромењену пренети даље, до других људи и нових нараштаја.
«И што год читам или слушам», наставља Андрић, «ја упоредо са читањем и слушањем бројим у себи: колико износи скретање од истинске истине до овога што ми се казује... Али негде дубоко у мени збрајају се и слажу све те разлике и сва та одступања, као сума дуговања коју овај живот и ми сви са њим имамо према пуној истини...»
«Та истина је земаљска, несавршена, али наша истина», записује Иво Андрић даље: «А наша људска храброст и величина и мудрост (је) у том да је исправљамо и приближавамо истини, али и у томе да живимо са њом овако непотпуном, и људски несавршеном, док то морамо и не можемо друкчије".

Писмо амстердамских Патуљака

На крају треба навести још два виђења 1968. године у свету и код нас.
У првом се тврди да су појачане активности на Сунцу узроци револуционарних догађаја на Земљи. Под сугестивним насловом Револуционарност је космичка болест набрајају се године такозваних "Сунчевих револуција" које су, уједно, и године познатих револуционарних догађаја: 1789, 1870, 1936, 1968... Аксиоматска научна истина да Сунце утиче на све облике живота на Земљи стављена је у службу режимског маркетинга обезбеђујући "космички" алиби за све што се већ догодило или ће се догодити а није под будном контролом власти.

Једно виђење 1968. године у Југославији такође заслужује да буде наведено јер је изазвало међудржавни конфликт између Холандије и Југославије. Наиме, почетком 1971. године, када је најављена посета југословенског председника Јосипа Броза Тита холандској краљици, београдски лист Студент је припремио специјални број посвећен алтернативној култури. Као холандски прилог у њему је одштампано непреведено писмо холандске алтернативне групе са необичним именом Патуљци из Амстердама. Писмо је упућено Јосипу Брозу Титу и у њему се он оптужује као обмањивач који је дао лажна обећања студентима 1968. године.
Објављен текст је неко ипак превео и издавач је морао да цео тираж повуче из продаје и уништи, док су уредници и приређивачи специјалног броја изведени пред суд. Тито је Студент јавно оптужио због опсцености тог броја плаћеног државним парама, а ни у новинским написима, ни на самом суђењу, па чак ни у пресуди - нигде се не помиње прави разлог целог спора - писмо Патуљака о обмани студената.

Шта се догодило после 1968. године

У Француској, побуна се преобразила у погађање за оно што «друштво спектакла» може да понуди: уз посредовање комунистичких и социјалистичких синдиката уговорен је највећи скок надница у историји Француске.
У Италији студенте прате радници и велики утицај „ванпарламентарне левице" и анархиста, тако да су чак и синдикати користили радикалне пароле да би сачували кредибилитет међу чланством. Али ширина и флексибилност покрета се руши после масакра на Пиаца Фонтана у Милану за који су оптужени анархисти (бомбу подметнули фашисти уз помоћ тајне службе). У полициској репресији и сили многи завршавају у затворима, уз 11.000 подигнутих оптужница широм земље, а екстремна левица прелази у илегалну урбану герилу.

Ситуационисти и многе вође побуне морали су да привремено емигрирају из земље. Поновно окупљање ситуациониста претворило се у изјаве о повлачењу, искључења и међусобне обрачуне. Ниједно ново питање није отворено. Године 1972. једини чланови СИ били су Дебор и Сангвинети. Овенчани револуционарном славом лако су могли да окупе нове следбенике. Уместо тога, они проглашавају Ситуационистичку интернационалу распуштеном.
Шта се догодило са њиховим књигама и текстовима «који изазивају револуцију»?
"Збирка текстова Интернатионале ситуациониста 1958-69. пружа фасцинантан преглед активности ове групе која је имала водећу улогу у немирима на Стразбуршком Универзитету 1966. године, а затим и у много драматичнијим ‘догађајима' из маја 1968. Многи слогани који су тада осванули на зидовима Париза и постали славни налазе се, у овом или оном облику, у овој збирци текстова који су током претходних десет година извршили огроман утицај на нову генерацију бунтовника. Има неке ироније у томе што те идеје сада добијамо брижљиво упаковане као висококвалитетну тржишну робу, у јасно спектакуларном облику..." , пише Тајмс 19. фебруара 1971. године

За разлику од Запада, у Источној Европи «леве» пароле и терминологију користила је владајућа бирократска олигархија да њима «маскира» стварност, студенти су их употребили да би ту стварност демаскирали. На обе стране побуна је била уперена против система - капиталистичког, односно бирократског. Највећа погрешка наших нових "револуционара" било је што су политичке захтеве износили далеко од партијских токова и што су, бучно и бурно, пожелели нешто друго од већ створеног и «најбољег».
Млади Пољаци су полагали цвеће на споменик Адаму Мицкијевичу чија је драма «Предочевско вече», написана у славу борбе за слободу, проглашена субверзивном и антисовјетском, а њено извођење у Народном позоришту у Варшави забрањено. Разлика је била у слободи говора и окупљања, идеолошком плурализму и демократском политичком систему - то је, за источноевропске студенте, био далек циљ који нису могли да остваре. За Запад, главна претња био је амерички империјализам, окривљен за "прљави" рат у Вијетнаму. За Пољаке и остале источноевропљане, совјетски империјализам био је претња која се ускоро реализовала Брежњевљевим сламањем «прашког пролећа». Док су западни студенти желели револуцију, источноевроски су тражили да власт примењује законе и програме.

После 1968. године, некадашњи демонстранти на Западу постепено су улазили у политички и интелектуални естаблишмент својих земаља. Пољски демонстранти, пише Јан Скужињски, познати пољски новинар и публициста,  нашли су се у затвору или у егзилу. Неколико хиљада њих истерано је са универзитета, а осамдесет је заглавило робију после политичких процеса.
Власт је, такође, отпустила истакнуте професоре који су утицали на протест и подржали студенте. Најмрачнији одговор режима, антисемитско чишћење, окончано је егзодусом више од 10.000 људи, који су остали и без држављанства.
Хапшења су довршила еволуцију мартовских бораца и ослободила их илузија. С