Некако је чудно ово лето у Србији. Шпекулације око датума формирања владе подсетило нас је на чувену драму „Чекајући Годоа". Наравно, разлика је у томе да смо ми дочекали владу док Годо никада не дође.
Али време чекања је идеално за размишљања о разним темама и погодно да се ради нешто несвакидашње. Ја сам га искористио да ламентирам на тему шта се догађа у српском спорту, да научим да сликам иконе и да, са породицом, пропутујем од Србије до западне Украјине.
Како сам ја одрастао у Холандији и био љубитељ фудбала, „Црвена звезда" и „Партизан" су за мене била чувена имена. Чак сам 2003. године имао задовољство да гледам утакмицу Партизана и Портоа (који је тад био европски шампион). Била је то прва утакмица Лиге шампиона у Београду а „Партизан" се баш показао - било је нерешено. Касније су исто постигли и против славног Реал Мадрида. Кад сам се 2013. године вратио у Београд радовао сам се добром фудбалу, после година проведених у Африци и јужној Азији где га нема. Али сваке године бих се разочарао. Ове године сам се некако више надао него раније јер сам мислио да ће „Звезда", бивши светски шампион, нешто урадити. Но, утакмица коју сам видео била је тужан спектакл, показатељ како је фудбал у Србији ниско пао. Могу се само надати да ће се са развојем привреде и ова традиција обновити, јер овим славним клубовима је место на европској сцени...
Проводим време и радећи нешто што не бих у скоро ни једној другој земљи. Уписао сам се на часове сликања икона. Путујући ово лета по западној Украјини и посетивши већину српских манастира (мада још нисам стигао до Грачанице и Дечана, они су још на листи за посете) лепота ове традиције се тешко са нечим може мерити. Учење како се сликају иконе је једно од најинтересантнијих искустава. Човек се пита зашто се мало зна о томе. Ја нисам знао да је то могуће учити. Али, то нам, по ко зна који пут, показује да Србија има пуно тога да понуди - попут Пимница у Неготину, заоставштине римског царства, Лепенски вир - али је јако тешко сазнати чега све у Србији има... Узгред, мој избор прве иконе за сликање је врло амбициозан: Свети Георгије убија аждаху.
Трећа ствар која овог лета није део мог свакодневног живота су границе. Прешли смо многе у јулу на нашем дугом путу до западне Украјине. И по правилу би чекали на прелаз у дугим, дугим редовима. На повратку смо хтели да избегнемо дугачке редове на Хоргошу и упутили се ка прелазу Бачки виногради. Али тамо нас је чекала мађарска полиција. Један је, са неком врстом осмеха задовољства, једва дочекао да каже: „Ако хоћете да избегнете ред идите на Келебију. Све друго смо затворили". Чини ми се да му је било драго да ћу морати да возим још 40-так километара. А изненадило ме је и да мађарски цариници ових дана претресају и дипломатска возила у потрази за слепим путницима. Али ипак, ако мислите да је српско-мађарска граница лоше искуство, пробајте украјинску...
Последња ствар над којом сам ламентирао овог лета је да Србија, попут многих земаља, ствара свој модел нестрпљења. Срби које срећем ван посла (спортске тренере, уметнике, докторе и зубаре, власнике ресторана и друге) свакако су све више озлојеђени политиком, а цинизам који уз ово долази је потенцијално опасан, нарочито пошто долази од људи од којих би се очекивала промишљеност и умереност.
Све у свему, сада када је „Чекање Годоа" готово, па се враћамо озбиљном раду, ја сам опет уверен да постоји потреба да наставимо да радимо колико год је могуће енергично да би ову земљу вратили тамо где јој је место (као што сам рекао у свом првом интервјуу за Б92 скоро тачно пре три године). Мада можда не можемо да пробудимо успаване гиганте српског фудбала, или да решимо проблем са гужвама на граници (што је само последица другог проблема), радићемо на вратимо осећај „то је могуће", исти осећај који је развио велико српско културно наслеђе, дало светског шампиона у фудбалу, а може се видети и код неких нових, иновативних фирми, са којима се ми сусрећемо.