Olimpijski plamen

Uvreženo je mišljenje da rituali, kao jedno od osnovnih vezivnih tkiva zajednice, predstavljaju stvar prošlosti. Ipak, možda stvari stoje i nešto drugačije. I možda smo upravo sada mnogo više nego ikada i izloženi nečemu što funkcioniše po sličnim principima, prilagođeno, između ostalog, mnogo većim grupama ljudi i novim medijima.

Naime, osnovni oblik rituala predstavlja inicijacija pojedinca u razne forme društveno prihvatljivih oblika ponašanja, u kojoj se na bezbroj različitih načina iznova odigrava jedna ista priča - rađanje inicijanta u novoj ulozi, nakon ritualnog prestanka prethodne faze njegovog života.

Doduše, u manjim zajednicama donekle je lakše uočiti ko se i u šta inicira (da li se radi o onoj pubertetskoj iz dečaštva u svet odraslih, ili o inicijaciji u uloge lovca i ratnika, stupanju u brak, rađanju dece). Takođe, u mnogim društvima (od kojih i nekim prilično razvijenim) prisutni su, između ostalih, i rituali inicijacije u razna eksluzivna društva i univerzitetska bratstva. Da ne pominjem formalne ceremonije vezane za sticanje školskih i akademskih zvanja.

Opet, pored navedenih individualnih, mogli bi biti interesantni i rituali kolektivne inicijacije, jednako prisutni, u kojima učestvuju između ostalih i čitavi gradovi i narodi. Sad, da li su i oni specijalitet novih vremena ili ih je bilo i ranije, nije ni bitno - interesantno je kako funkcionišu i čemu služe - i oni upravo i predstavljaju temu bloga.

Naime, evo nekoliko primera, koji bi mogli da predstavljaju različite oblike kolektivne inicijacije - doček Nove godine, masovni koncerti, sportske manifestacije i predstave. Opet, tu su i rituali koji funkcionišu na mnogo širim skalama - Olimpijske igre, između ostalih. Jer i one predstavljaju klasičnu formu koja podražava prastari mit o herojima koji prolaze kroz razna iskušenja i nedaće, nakon čega se vraćaju među običan svet sa „čudotvornim eliksirima" (medaljama, pobedama, ...), koje prinose na dobrobit čitavoj zajednici.

Naime, svake četvrte godine u Grčkoj se na svetlosti Sunca pali olimpijski plamen, simbol univerzalnih vrednosti i obećanja bolje budućnosti, koga preuzima organizator igara i čiji ga prvaci nose širom zemlje. To se herojsko putovanje završava ceremonijom otvaranja igara, u kojoj se plamen predaje svima, tako što se ritualno pali vatra koja simbolički osvetljava igre. Čime su izgleda svi i inicirani, počev od domaćina, preko takmičara, pa sve do mnogih gledalaca širom sveta. Ustvari, olimpijski ideali sami po sebi možda i ne bi toliko bili bitni, koliko činjenica da ih razumeju milijarde širom sveta i da sa njima svi jednako mogu da se identifikuju - što sa idejama često i nije slučaj.

Opet, izgleda da je sličnih rituala bivalo i u političke svrhe (ustvari, neki bi rekli i da je sve prethodno pomenuto takođe politika) - gde smo jednom decenijama i sami imali prilike da prisustvujemo, 25. maja na Dan mladosti. Forma je slična - postoji štafeta (stilizovana baklja, simbol svetlih stremljenja društva) koju heroji, uprkos preprekama, pronose širom zemlje. Da bi na dan Rođendana poklanjanjem štafete narodu, odnosno onom ko simboliše narod, ritualno svi zajedno bili „pročišćeni idealima", i inicirani u narednu godinu zajedničkog života. Sad, kome su je davali, i ko je ustvari i predstavljao simbol zajedničkog života, u dobroj je meri izgleda i odredilo budućnost SFRJ. Nekima za utehu - prva je štafeta prošetala Jugoslavijom ne četrdesetih ili pedesetih godina prošlog veka, već 1939. godine.

I na kraju ostaje pitanje šta bi uopšte i mogle da predstavljaju olimpijska vatra, kao i razne štafete i ritualne baklje širom sveta. Ne znam, možda su simbol različitih vidova kolektivne svesti koji se negde slave, ili čega već.

Opet, neki bi rekli da i samo odsustvo mnogih obreda inicijacije koji su postojali u prošlosti upravo i predstavlja jednu od osnovnih odrednica modernog doba. Sad, da li i manu ili vrlinu, ko će ga znati. Ili je samo stvar u tome što su neki novi rituali zamenili stare, gde su stari ponekad delom sadržani u novim.