ćevapi

Ćevapi 

…a onda sam okrenuo novi list, drugi list, kako je već zgodnije reći, i u ugao sobe smestio fikus. Da, fikus. Cveće bez cveća. Učinilo mi se da odgovara atmosferi stana jednog boksera. Izveo sam ga na pivo do obližnjeg paba, stavio mu u ruke najnovije izdanje nekog žutog đubreta, pozvao i ortake da pristižu, jedan po jedan, i ta scena je skoro zaokružena. Pričaće o novom izazivaču. Da, da, moj junak je prvak u regionalnoj ligi: perolaka. Druga sezona. Bez dece. Žena je profesorka klavira. Zašto? Mislite da je primerenije, na primer… A ne, ne prihvatam! Ostaje klavir. Zašto bih mu uskratio ljubav koju je odabrao! Deca će doći. A i ne moraju; o tome ću odlučivati u drugoj glavi. Mislite da nisu potrebne? Glave? Pa tako je preglednije? Zbunjujete me. (A njemu se stalno jedu ti ćevapi!) Mislio sam da je za prozu bolje držati se izvesne matematike. Dok sam pisao poeziju, bilo je, kako bih rekao… slobodnije? Da, da, slobodnije: svakako lakše. Evo, na primer, likovi. Boksera vidim. Mogu da ga smestim u prostor, njegov prostor, čak i da osmislim to cveće, i neka reprodukcija bi mogla da se nazire (more, lađe), ormar sa trofejima, možda fotografija roditelja na izletu u Veneciji, uramljena; figurice od porcelana… Donekle mi se javlja romansa sa budućom ženom, i to je sve. Pročitao sam više biografija poznatih šampiona, odgledao Razjarenog bika, sa zaustavljanjem, ponavljanjem i zapisivanjem detalja, ali ne mogu da se odmaknem od opštih mesta. Vidim ga kako gubi taj sledeći meč, iz novinskih izveštaja zaključuje se da ga stižu godine, i? Zaplet? Nemam zaplet! Imam samo njegove suze, koje niko nije video. I ne znam kako da ih opišem niti kako se mogu upotrebiti. (A njemu su se i tada jeli ti ćevapi!)

Ženu sam ostavio kod kuće, trener se napio sa trenerom izazivača, drugari su otišli da ga sačekaju u pabu, decu još nema, novinari nisu zainteresovani, uvođenje ljubavnice nisam uspeo da opravdam, i? Suze sam video jedino ja. A monologe ste mi zabranili: suviše liče na poeziju? Tapkam u mestu, on stari, uskoro neće ni moći da se bori, deca će odrasti (evo i njih, kako ga noću bude i traže priču o šampionu), ljubavnica nema bitnu ulogu, žena može i da ode, slaba je motivacija za pad. A najgore je ako se samo odjavi. Šampion! Penzija? Eh… Ne znam; možda da promenim sport? Ne čujem vas! Kako to mislite, niste vi ništa rekli?! Pa sa kim, kog đavola, razgovaram sve vreme? Anđeo? Vaš kolega? Nemojte, molim vas, vi ste neozbiljni! Hoćete da kažete kako sam sam odlučio da se odreknem poezije? I da se na svoju ruku, bez vaših sitnih provokacija, rvem sa ovim rmpalijom već više od sto strana? I kako mi to zapravo Anđeo podmeće klipove? Ne bih li se vratio stihu! Ali ja stih volim! Proza mi je uvek bila nekako tajanstveno daleka; i ti nizovi reči koje treba staviti usaglasiti sa čitaočevom željom za klimaksom…

I ti njegovi ćevapi!

Umesto da skladam utešne rime o suzama borca u ringu. Ja sam pesnik, dođavola! Ma, nisam mislio do vas. Iako vam ne verujem. Anđeo!? I šta kažete: voli moje stihove? I profesorku klavira?

(A vi? Ćevape!?)