Hvala

Nisam je upoznao, nisam nikad razmenio poruku sa njom. No, verujem da je bilo teško održati i ovo mesto, i nas ovakve u okvirima prihvatljivog.

Pokoj njenoj duši, iskreno saučešće porodici i prijateljima.

Iznenadila me i rastužila vest... i obojila čitav ovaj dan.
Povuklo me na mnoga razmišljanja, ljude, događaje, prepiske, koliko smo je namerno nervirali - a moglo nam se, jer je bila emotivna i htela da sve prepegla da bi ovo mesto funkcionisalo... I koliko smo nerava i žuči ovde ostavili, a nije moralo.

Spokoj joj duši.

Na ovom blogu sam od 2006.g. Nije mi bilo poznato ko su bili urednici, ko administratori, a ni kako sve to skupa funkcioniše. Krajem marta 2010. Ms Vesna mi je poslala PP i pitala da li želim da pišem za blog b92 i da li prihvatam autorsku opciju. Do tada sam komentarisao pod nikom Jeremija, a Vesna je predložila da pišem pod svojim imenom i prezimenom, mada to nije uslov, objasnila je. Prihvatio sam.

Upoznali smo se krajem marta 2010.g. na snimanju 6.epizode sajtovanja, u kome su, stariji blogeri se sećaju, bili predstavljani i neki autori sa bloga b92. Posle snimanja popili smo piće i kafu u susednoj bašti, a kada smo se rastali imao sam osećaj da se poznajemo jako dugo. Vesna je bila neposredna i vrlo prijatna u komunikaciji.

Naša sledeća komunikacija bila je intenzivna, onomad, kad smo svi zajedno pokušali da pomognemo dragom nam blogokolegi Čerevićaninu, koji se sticajem okolnosti našao u paklu libijskog rata. Vesna se tada maksimalno angažovala.

Jednom mi je izbrisla blog, ali pre brisanja objasnila zašto to mora da uradi.Razumeo sam
njene razloge.



Vesni od srca hvala, neka počiva u miru, živeće i dalje u našim sećanjima.
Porodici iskreno saučešće.

Tako nekako kao @Jeremija, i 'upisivanjem' (2006) i početkom autorske opcije (2010) ovde sam stara kuka@motika, a po Vesninoj 'klasifikaciji', ona poetska, koju, kako mi je jednom u šali rekla, ne čita baš, i ne trudi se da razume, ali podržava : )
Komentar ostavljam ovde, da dodam tom osećaju duga za sve što nam je omogućila da na ovom mestu, i od njega, imamo.

hvala

Umela je da sluša sve što sam želeo da kažem.

Hvala joj na tome.

Teško je u ovakvim momentima pisati, a da se potpuno izbegne sve ono što se odmah, samo nameće: doza patetike, doza ličnog, kao i opšta mesta i već kazane konstatacije. Najpre možda treba naglasiti da se njena ličnost vidi po tome kako ovaj blog funkcioniše, a svakom iole ozbiljnom čoveku je jasno da se radi o izuzetno teškoj složenici, i to u vremenima složenih strasti, u zemlji gde je i inače sve krajnje složeno, čak i one najjednostavnije stvari. Dakle, te činjenice već dovoljno pokazuju format osobe koja je bila zadužena za uređivanje. Komunikacija između nje i mene je bila izvrsna: već u prvim rečenicama shvatite da imate pravog sagovornika, u onom najboljem smislu. Posedovala je blagost u nastupu, širinu u posmatranju stvari i neophodnu čvrstinu, koja je proizilazila iz njene nesumnjive svesti šta blog jeste ili šta mora da bude. ... Neka je Bog čuva.

Imala je odlican smisao za trenutak, organizaciju i pedagogiju.
Trebalo je spojiti nespojivo, usaglasiti razlike, podici nivo diskusije.
Ja osecam kod sebe i drugih na blogu kako rastemo s blogom, sirimo poglede i napredujemo. Vesna je napravila i jednu pedagosku ustanovu za starije sto je velika stvar.
Pokoj joj dusi, uvek ce biti s nama.

Osećam potrebu da i ja napišem nekoliko reči. Eizo, hvala na tekstu i ukazanoj prilici.
Neki od vas se verovatno sećaju davne 2009. kada je svaki bloger bio autor, ali nisu svi tekstovi bili objavljeni na naslovnoj strani. Za one koji su pisali, a da to možda niko osim njih nije znao, odomaćio se termin potpalublje. Tu je bilo predivnih autora, neki od vas koji i danas pišu ovde na blogu su tako počeli. Moja ideja je bila da kad već pronađem takve autore i njihove tekstove, objavim blog koji će voditi ka njima.
Ovo pišem, jer sam na tu temu imao prepisku sa Vesnom Dozet. Meni je bilo jasno da uredništvo B92 bloga može u par izmena u kodu da omogući da svi koji objave tekst budu na neki način vidljivi svima koji posete blog. Ono što nisam znao je da B92 blog nije imao resursa da isprati sve one koji pišu, tj. da je moderatora bilo dovoljno jedva i bez potpalublja i da B92 ne može sebi da dozvoli da na njihovom sajtu bude objavljen tekst koji oni nisu pročitali, a bilo je gotovo neizvodljivo da sve pročitaju.
Imajući sve ovo u vidu, ja sam ipak nastavio da objavljujem moje blogove, a Vesna i ostali moderatori su imali mnogo više posla. Bilo je trenutaka kada sam mislio da će mi se neko iz uredništva obratiti i tražiti da prestanem sa onim što sam radio. To se nije desilo. Ne znam kako bi ovaj blog danas izgledao da nije bilo Vesne Dozet, ali znam da je ovom blogu Vesna posvetila veliki deo svog vremena. Vesna, hvala ti na tome.

veliko HVALA.

Pre nešto više od pet godina poslala sam mejl na adresu urednika Bloga B92. Ukratko sam se predstavila i rekla da nameravam da krenem na put biciklom oko sveta, te da bih volela da pišem na blogu. Do tada nikada nisam ostavila čak ni komentar na nečiji blog, nisam uradila ništa da zaslužim blogerski status. I mislila sam da za to treba imati neku vezu, preporuke... Ali Vesna mi je odgovorila još istog dana. Odobrila mi je autorsku opciju, i to kao VIP blogeru, dajući mi pregršt saveta za uspešno blogovanje.

Kasnije je za mene izdejstvovala i da se moji blogovi pojavljuju na stranici Putovanja, a u par navrata je pokušala da mi pomogne i na druge načine.

Blogovanje na B92 za mene nije značilo samo vidljivost ovoga što radim. U trenutku najozbiljnije krize za moje putovanje, blogeri su mi pomogli da nastavim dalje. Da ne govorim o prijateljstvima kojha sam ovde sklopila.

Hvala Vesni što je imala sluha i sve to mi omogućila. Neka joj je laka crna zemlja.

Početak 2012. godine, Beograd, veje sneg ali ne sećam se da li su ulice već bele ili ne. Dalibor i ja tražimo neku prodavnicu da kupimo vino, kafu, čokoladu... žurimo da se upoznamo sa Tajanstvenom urednicom. Oboje smo srećni i uzbuđeni, pozvala nas je kod nje kući jer je znala da Dali dolazi iz Amerike pa eto prilike da nam i uživo čestita prvi blogerski brak.
Zovemo taksi, napokon krećemo ka Vračaru. Tamo je već sve belo, sneg svetluca i deluje neobično čarobno baš kao što će i veče koje smo proveli kod Vesne biti.
Nasmejana, srdačna, prijatna, kao da se znamo celog života... dočekala nas je pred vratima kao što mame dočekuju decu koja dolaze kući za praznike tokom studija.
Odmah nam je prenela pozdrave od Budimca, kaže čuli su se preko skajpa.
Ušuškani u toplini njenog stana i njenih reči, uživali smo u svakom trenutku sa njom.
Dali i ja smo joj priznali da nemamo pojma ko je Krkar i da smo imali na umu nekoliko novinara, na šta je ona odmahivala rukom i rekla da sigurno znamo ko je ali naravno, nije nam odala tajnu.
Rekli smo joj takođe da su nam među omiljenim blogerima eizo i cult (i da bismo takve ljude voleli da imamo za prijatelje) sa čim se ona složila.

Bio je to jedan od najprijatnijih susreta sa jednom od najprijatnijih osoba.

Bila je svesna (i ponosna) da je i njena zasluga u tome što su se dvoje ljudi sa dva različita kontinenta sreli na blogu koji je ona uredjivala i od prvog susreta odlučili da se više nikada ne razdvajaju.
Nadam se da nam nije zamerila na tome što smo ljubavnu priču ipak sebično čuvali za sebe i nismo bili zainteresovani da gostujemo u nekoj od emisija na B92.

Hvala ti na svemu, draga Vesna.

Vesnu sam upoznala na B92 Forumu. Našle smo se na istoj talasnoj dužini, po mnogim pitanjima. Srodne duše, dobro smo se razumele... Počele smo da se dopisujemo, komuniciramo privatnim porukama, pričamo o svemu i svačemu, sve više i o vrlo intimnim stvarima. Nismo se tada upoznale lično pošto sam ja već bila u debelom problemu, teško pokretna zbog bolesti koja je napredovala – multipla skleroza. Ona je o tome sve znala...

Kad je B92 tražio moderatora za komentare na vesti, mislim da Blog tada još nije bio zaživeo... ili je tek bio u začetku, Vesna mi je rekla da se prijavila. Zajedno smo iščekivale rezultat i radovale se što je uspela. Rekla sam joj da bih i ja nešto tako volela da radim, pošto može da se radi od kuće, a ja sam imala neodoljivu potrebu da imam nekakav posao – ne nužno zbog novca, koliko zbog angažovanosti i osećaja da sam od koristi.

Posle par godina sam se preselila iz grada (na obod Beograda) i jedno vreme sam živela bez telefonske linije, pa i bez interneta... i kao sa mnogima, izgubila sam kontakt i sa Vesnom. Kad sam konačno posle nekoliko meseci dobila telefon i proveravala nagomilane mejlove, jedan od njih je bio od Vesne – čučao je nepročitan mesecima. Prvo je bilo nadanje da sam dobro, a da se ne javljam jer sam se umorila i zasitila Foruma i forumašenja... a onda mi je rekla da se setila moje priče kako bih rado od kuće radila nešto, pa mi je pisala da joj treba moderator za Blog (u međuvremenu je postala urednica) i da je pomislila baš na mene... em bih ja to htela, em bi joj takav neko baš pasovao. Javila sam joj šta i kako... još par meseci sam čamila čekajući bržu konekciju, pošto dial up nije dolazio u obzir. Konačno, sve se skockalo i počela sam da radim moderaciju na Blogu. Vesna mi je nekoliko puta rekla da i ne pomišljam kako ona meni hoće da učini pa me se zato setila, već me angažuje zato što joj baš takav neko za taj posao treba, a veruje da me dobro upoznala i stvorila pravu sliku na osnovu pisanja na Forumu – imala je potrebu da se ja u celoj stvari ne osetim manje vrednom niti favorizovanom zbog njene empatije i drugarstva. I nisam... sve je radila sa stilom i pravom merom, i kada je pohvaljivala i kada je podvikivala.

Dugo nisam svraćala na Blog, večeras sam poželela... ovo me baš potreslo... nisam ni bila svesna koliko mi je ta žena bila draga.

Skoro dve decednije smo se poznavale, uglavnom virtuelno ali intenzivno družile, retko sporile, uglavnom odlično razumele. Šest godina sam bila deo tima koji je Ona uspešno predvodila... zarazila me heklicom, Tango koncima, slaganjem boja, meditacijom uz crochet: "Welcome crochet, goodbye stress" - njeno je...

Počivaj u miru, Vesna, nikada te neću zaboraviti.

Dubravka Borić

Nisam nameravala da se javljam sa ovog naloga, ali pošto jesam, želim da objasnim.

Sinoć sam nekoliko puta pokušala da se registrujem pod svojim imenom, ali nije išlo... Odlučila sam da se javim sa naloga Supermoda za koji sam i dalje imala pristup. Da ne bi bilo nesporazuma ili nedoumica među blogerima, imam potrebu da objasnim mogućnost pristupa, iako od jula 2014. nisam u ovoj priči.

Neku sedmicu pošto sam prestala da radim na B92, otvorila sam Blog i videla da sam i dalje ulogovana kao Supermod. Javila sam to Vesni... pretpostavila sam da nije stigla time da se bavi. Usput sam joj ispričala kako sam se baš lepo osećala... jer eto – nekako mi je bilo milo što posle tih par godina provedenih na Blogu nisam tek tako "samo nestala, obrisana"... Smejale smo se i komentarisale tu ljudsku potrebu. Rekla je da je potpuno smetnula s uma i da joj je posle moje priče baš milo što je zaboravila da promeni password. Dodala je da ionako u mene ima bezgranično poverenje.

Sinoć sam se toga setila i opet pokušala... Neću ovo više "zloupotrebljavati", a izvinjavam se zbog ovoga do sada i sve vas molim za razumevanje. Verujem da bi ga Vesna imala...

Pozdrav,
Dubravka