King *, sanjar

...ne znam da li ovim copy/paste kršim neka pravila, ali mi se čini da će mnogima prijati da pročitaju ovu neverovatnu priču, ja za nju znam već više od godinu dana, a nije mi bilo dovoljno da stavim samo link - klik :))

UPOTREBA ŽIVOTA: Čovek koji je pripitomio lastu

Nikada nisam čuo za čoveka koji je pripitomio lastu. To mi se čini(lo) nemogućim poduhvatom kao kada bi neki optimista pokušao da šakom uhvati istu tu lastu u letu!
Međutim, jednog visoko senzitivnog, vrućeg i bešumnog letnjeg predvečerja pod belim, gigantskim platanima na obali Dunava kod Sremskih Karlovaca (tamo gde se između ruralnih, drvenih klupa šetka sva važna crna keruša Ribica, debelguza, patkasta i zaokrugljena pametnica čiji je gazda lokalno ribolovačko društvo) posmatrao sam pepeljastu, koščatu i ocvalu mačku olučarku, gladnu dabome – kako se skrivena u brazdama skorelog blata pored vode i u stanju čelične koncentracije i napregnutosti iskonskog lovca baca na laste u niskom, brišućem letu (ptičice koje su takođe lovile vodene leptiriće u smiraj dana).


I posle mnoštva bezuspešnih, električno brzih pokušaja da se kandžama podere pernati zvuk u letu, pri čemu su mačiji nokti otkidali poneko ptičije perce, jedna lasta – koja je nekome činila proleće – zabola se kao puščano zrno u pancirne kosti mačijih grudi, odbila se na zemlju slomljena i ošamućena, i ono što se malopre (meni, zabezeknutom posmatraču) činilo nemogućim poduhvatom završilo je u mačijim zubima.

Prema tome, sve je moguće...
Ove nedelje, u utorak, slučajno, ako je išta slučajno, baš na pazarni dan sunčanog i vetrovitog jutra u podunavskom egzemplaru Surduku (istočni Srem), na dan kada tranzicioni lokalni prodavci svega i svačega, sitni mešetari i gubitnici na raskršću u centru sela rasprostru po zemlji s obe strane asfaltnog puta vojnička krila i izruče na njih brda posuđa, obuće i odeće, okite drangulijama haube odrtavelih vozila kao uboge božićne jelke i sklepaju nekakve tezge od žice i kartona – na taj dan, dakle, sasvim po strani od mučne pijace kojoj su nedostajali samo kanisteri s benzinom i bronzoglavi trgovci devizama, poviše na uličnoj klupi uz ogradu, sedeo je arhetipski, stari Sremac kao olinjali mačak u iznošenoj odeći, sa štapom među nogama i pod krecavim, masnim šeširom, a s njim pod klupom ležala su dva psa, DŽeki i Šarenko (pse isprva, za čudo, nisam primetio).

Neki minut kasnije, privučen u starčevo “gravitaciono polje” mirisom dostojanstvene autentičnosti i mudre, stišane superiornosti autsajdera, sedam i sam na uličnu klupu – bez pitanja, razume se – pored starca Boška Dugačkog (“Ne - ne, to mi je prezime!”). I ne stigoh ni da se čoveku čestito predstavim – shvatio je da smo novinari – a starac utvrdi da smo odabravši njega za sagovornika “dobro potrevili” (tako sam i mislio) i energično zasvira u stare prečanske diple na temu ko je pre stigao: te njegovi su u Austriju došli još u Velikoj Seobi, te u Drugom svetskom ubijanju bio je partizan, ali zakačio je staža i među Dražinim bradonjama (što ga je, kaže, koštalo gubitka boračke penzije), te ne voli komuniste, te ovo, te ono…

Najzad, kaza da je rođen u Surduku 1923, od oca Živana i majke Mileve; da je kao dete i u ranoj mladosti bio svinjar na surdučkim pustarama, zatim nadničar čija je plata iznosila “pola kile masti” i čistač u ovdašnjoj osnovnoj školi (gde je i zaradio pet hiljada dinara penzije); da se oženio za Slavicu iz Hrvatske i s njom dobio pet sinova: Đorđa, Duleta, Svetozara, Žiku i Iliju (“U Surduku samo ja imam pet sinova!”); da mu je supruga umrla pre tri godine (“Bez žene je čovek polulud.”), te da je mučenica svašta preživela, pa i logor Jasenovac (“Gledala je kako joj ustaše bodu strica bajonetima.”); da sada živi u kući sa jednim od sinova kojeg je napustila žena (“Živimo nas dva ko kerovi na sprudu!…”); da mu je doktorica rekla (“O, kako dobru i lepu doktoricu imamo!”) da mu se vene na nogama zakrečavaju, i da bi on lečenja radi – e, samo da je para – otputovao na-na-na… a da, na Kavalu u svetloplavu Grčku, “gdi nema ni preterane ladnoće ni vrućine”; te da je, reče, nepismen…

“Znam da čitam, al ne znam da pišem. Neće ruka. Neće, sunce joj jebem, pa neće!… Neka psihologija u glavi sprečava me da napravim prstima te pokrete. Kliker u mozgu ne misli na to… Tudom? A čitanju me naučio tu neki naš profesor, posle je bio ambasador u Nemačkoj. Reko sam mu: ’Mile, ljuljo sam te u kolevci kad si bio mali, a sad ćeš ti čika Dugačkog da opismeniš’. I naučio me da čitam. Al da pišem, neće ruka, neće pa neće…”

A onda, uz malu Božiju pomoć (s kojom računa svaki reporter), na levantski živahni centar sela izbi iz obližnjeg šora čovek srednjih godina i oblog, tamnoljubičastog lica pod belim kačketom s poluosmehnutim pogledom pomalo zbunjenog dobričine. I nakon što ga Dugački pozva na klupu (“Ej, Joco, dođi časak!…”), jutarnji susret u Surduku dobi sasvim drugačiji, da ne kažem biblijski tok. Naime, i stari Boško Dugački i sredovečni Živan Sovilj, mesar koji “kolje po kućama” – vole pse, brinu se ili zbrinjavaju lutalice koje su hulje (uglavnom okolni vikendaši) izbacile na ulicu, a sada je iskrsao problem: uličnog psa DŽekija ili je udario auto ili ga je neko pretukao, ali sva sreća samo je ugruvan, ništa nije slomljeno…

A Dugački (Sovilju): “Joco, kad ćeš odvesti kući DŽekija?”
A Sovilj (Dugačkom): “Kad se vratim. Nisam poneo kanap.”
“Gde je DŽeki?” upitao sam.
A Dugački (naginje se među noge i smeje se): “Evo ga ispod klupe, iziđi DŽeki… Odi, lepi moj… Ovo je moj DŽeki! – DŽeki, stigli su nam novinari iz Novog Sada. A ovaj mali kucili, vidi se da je bio gospodski… Odi i ti Šarenko, odi na krilo… Opa!… NJega sam izlečio, on je zdrav…”
Dva ulična psa, crni i krupniji DŽeki, s ozledom na glavi i otežano pokretljiv usled povreda, i violentno crno-belo kuče Šarenko, stavljaju svoje glave u krilo zaštitnika Dugačkog.

“…Šarenka je jedan udario ciglom, ovakva mu je krofna bila na oku”, priča Dugački s dva zuba u donjoj vilici kao dva mačija nokta i mazi pse koji ga ližu. “I pljuno sam ga u lice, i opsovo ga: ’Stoko srpska!’ – a ja sam, da znate, veliki Srbin… Pa, zašto smo taki surovi? Zašto, pobogu? Ne valjamo! Mi Srbi ne valjamo! Sad ne bi da osuđujem ceo narod, malo je to i sramota, je l, ipak sam ja pripadnik tog naroda… Ali, pitam se povremeno, da l su Hrvati bolji od nas? Da vam kažem, moj otac je rođen sa sedam meseci kad mu je mati pala sa tavana i poginula. I niko nije teo da ga odrani. Odranila ga Hrvatica Ana, udata u Đurića kuću. Skresala im je svima: ’Jebo vas ko vas rodio, kad ste taki… Od danas je moj sin!’ I ja svih ovih godina Hrvata nisam popreko pogledo. Uvek se setim očevih reči: ’Šokci su moja braća. Ja sam sisao Šokicu’”.

“Šta će vam DŽeki, Živane?” upitao sam mesara.
“Za kuću. Imo sam šarplaninku Dudu, poklonio mi je kum, ali uginula je prirodnom smrću u jedanaestoj godini. Nije mogla da se šteni. Neću ja DŽekija ni vezati. Neka trči po dvorištu. Kod mene ima i šta da jede.”
I Sovilj ode svojim putem…

A Dugački (grli DŽekija i Šarenka): “Teo je Joca da mu prodam DŽekija. A ja reko, ne dolazi u obzir, kako sam ga dobio, tako ti ga i dajem… Neko ga je ostavio na ulici, tu je lutao, lutao, a ja šta ću, pošto sam na nogama loš, a ne radim ništa, i svaki dan sam na ovoj klupi, ajde reko da ga ranim, i evo već tri meseca donosim njemu i ovom malom Šarenku hranu odavde iz škole. Kući imam tri kera i njih sam pokupio sa ulice.”

I pošto mu izrazih divljenje što razume, voli i štiti životinje, i rekoh da je samilost kojom ga je Bog obdario možda i najviši oblik pismenosti (a on meni da je nepismen!), Boško Dugački iz Surduka pokloni mi tu na raskršću jednu od najdirljivijih priča koju sam ikad čuo. Maestro Hemingvej bi je možda nazvao Starac i lasta.
“Dece mi moje, očiju mi mojih… Pre dve godine spazim na zemlji lašče, ispalo iz gnjezda. I šta ću snjome tako malecnom, podmećo je u gnjezda lastama da je private, ni jedna je nije tela. Nisam joj potrevio mater. I onda upitam sebe s laščetom na dlanu: a što je ti, Dugački, ne bi odranio? Ako ne pokušaš, umreće. I paste šta sam radio. Cepo sam višnje, vadio crviće i davo joj u kljun sve dok je tela, i kad pojede sto dvadeset crvića, neće više…

„Lasta” odletela u svet

Reportaža našeg novinara Željka Markovića “Čovek koji je pripitomio lastu”, objavljena u ovoj kolumni 1. oktobra 2006, a sada je ponovo pred čitaocima “Dnevnika”, otkrila je svetu neobičnog starca Boška Dugačkog iz Surduka. Marković je ponudio scenario dokumentarnog filma o čika Bošku i njegovoj lasti RTV Vojvodini, odnosno poznatom reditelju Milanu Belegišaninu, i nastao je film koji je na upravo završenom festivalu kratkog metra osvojio Zlatnu plaketu Beograda za najbolji domaći dokumentarni film, kao i još dve nagrade Udruženja filmskih kritičara FIPRESCI i nagradu Udruženja filmskih umetnika Srbije “Jovan Aćin”. Film “Lasta” scenariste Željka Markovića i reditelja Milana Belegišanina pozvan je na više inostranih festivala.

I tako iz dana u dan: sto dvadeset crvića i ni jedan više! Kad jedared nestane crvića i ja pređem na muve. Takođe sto dvadeset muva pojede!… Ranio sam je nepuna dva meseca, tepo joj i ljubio je, i toliko smo se nas dvoje sprijateljili… lašče moje… da mi je najveća želja bila da i prezimi kod mene u Surduku. Znate, moja lasta leti sa ostalima, ali kad spazi mene u bašti, pikira dole i sleti mi na šešir, na rame, na ruku… Mi se malo mazimo, ljubimo, a onda ona odleti svojim putem. I eto je opet na mom šeširu u neko doba. Ovi moji Surdučani gledaju, smeju se i ne mogu da veruju svojim očima! – Pa, šta si radio toj lasti kad te tako voli? pitaju me. – Ništa, reko, odranio je, lepo snjom postupo…

– Pa, Dugački, što ne pozoveš novinare da snime to svetsko čudo, nagovarali su me. – Neka, reko, pozvaću ih nazimu, da vide jedinu lastu koja nije odletila u Afriku… LJudi moji, kud god sam kreno po selu, ta lasta je bila tu negde iznad moje glave. Valjda me je stalno imala na oku. Idem našim šorom, a ono odjednom moje lašče na šeširu. I, pomislim, Boško, pa tebe tica voli!… Ima li veće sreće pod nebom? I, da vidite, izađemo nas dvoje na centar, a ovi moji Surdučani u smej… Ja idem ulicom, a moja pripitomljena lasta mi leti oko glave, čas je na šeširu, čas u oblacima… Al kad su krajem leta počele da se skupljaju na žicama, da lete na jug, steglo mi se oko srca, uplašio se da me ne ostavi… Šta ću bez moje laste, reko, ako odleti u Afriku sa svojom vrstom? Kako ću bez nje zimu prezimeti? Nije odletila. Ostala je zauvek u Surduku. Letila je nisko kroz naš šor i udario je auto… Moje lašče… Plako sam. Plako sam ko malo dete. O, koliko sam plako i tugovo…” – I plače Boško Dugački. Plače pred nama. Guši se u suzama. Plače čovek za svojom lastom.

U povratku iz Surduka, na opustelom raskršću pod vetrovitim podunavskim suncem koje je odnegde dosnosilo miris Bosfora i “Proklete avlije”, povređeni DŽeki leži ispod klupe i spava sa očima iznad svakog zla. Neka hulja kojoj je čuvao posranu (vikandašku) imovinu upotrebila ga je i izbacila na ulicu, a sada ga, izubijanog, leče i zbrinjavaju Dugački i Sovilj. Dugački ne zna da piše, a opismenio je lastu! Veliki su ljudi Dugački i Sovilj. Veliki kao pseća tuga. Veliki kao kontinent Srem.

Željko Marković


copy/paste: novosadski list "Dnevnik", nedelja, 06.04.2008.