МЕФИСТО ПРОТИВ АЉЕХИНА
Аустријски писац Штефан Цвајг (1881-1942), аутор 40 књига и близу 20 књига превода, хуманиста, “грађанин света” и велики путник, при крају живота написао је “Шаховску новелу” (Schachnovelle) објављену постхумно, која је вишеструко занимљива:
На броду који из Њујорка плови за Буенос Ајрес група путника је платила 250 $ да одигра партију против шаховског првака света Мирка Чентовића, “сина дунавског лађара из Југославије”…
“Доспели смо до 17. потеза – пише Цвајг у новели - и на наше изненађење настала је ситуација која нам се учинила повољна по нас јер смо успели да “це” пешака доведемо на претпоследње поље - c2; још само потез и враћамо краљицу. Наравно, нисмо се осећали баш лагодно, сумњали смо да нам је ову наизглед лагодну ситуацију ‘подметнуо’ Чентовић... Већ се Мек Конор машио да пешака помери на последње поље, када га неко ухвати за руку и шапну: - Забога! Не!
Сви смо се окренули. Господин од око 45 година, оштрог, уског лица скоро кречне бледоће: - Ако сада добијете даму, он ће је одмах јести ловцем. Ви ћете узети коњем. Али он ће слободним пешаком прећи на d7 и напасти топа, па ако коњем и дате шах, изгубићете после 9-10 потеза. Ово је скоро иста ситуација какву је створио Аљехин играјући против Богољубова 1922. године на великом турниру у Пишћанима...’”
У наставку новеле помињу се следећи потези: 1.... Кg8-h7 2 h2-h4 Тc8-c4 и напада пешака, 3.... Sc3-d5 и успостављена је равнотежа, пише Цвајг.
Позиција је толико детаљно и прегледно дата, са одлучујућим потезима у наставку, да верујем да је у питању конкретна шаховска партија која, с обзиром на противнике, постоји и у шаховској литератури.
Већ површан увид показује да су те године одржани велики турнири у Бечу, Лондону, Хестингсу и још понегде на којима су учествовали и Аљехин и Богољубов. Аљехин је тада био у пуном успону који ће га довести до светског трона. Годину дана раније разрадио је оштру “Аљехинову одбрану” о којој су ускоро почеле да се стварају легенде јер је са њом, играјући на великим турнирима као “црни” против светских велемајстора, добијао по седам партија од осам одиграних…
Могу ли базе података и програми са шаховским меморијама да утврде да ли постоје Пишћани и турнир на коме су Аљехин и Богољубов играли 1922. године и – најважније - да ли је заиста одиграна партија са описаном или сличном ситуацијом? Одговори би били занимљиви као пример односа имагинације и реалних догађаја: шта се одиста догодило, колико је Цвајг користио и описивао реалне догађаје, а колико је “стварао реалности”, у овом случају шаховске...
Ангажовао сам шахисте - познанике и пријатеље. Један од њих, активни шахиста – полупрофесионалац и мајстор ФИДЕ, током ове претраге “заразио” се Аљехином који је, по његовим речима, одлично играо различита данас ретко примењивана отварања (“аљехинку”, Холандску одбрану и сл.) па сада ставља на нове муке своје злосрећне противнике.
И убрзо су одговори почели да стижу:
Кремба(194.247) - Потражио сам у мом шаховском програму по "историји", али једина партију коју сам нашао да су је 1922. године играли Богољубов и Аљехин, била је у Хестингсу, а потези су другачији. Сличност је у завршној позицији: и у овој партији пешак излази на c2 али сада је Аљехин црни и он ефектно побеђује. Узгред, све те партије се могу наћи у програму ChessMasster 5500, па ко га има…
Тај пешак на c2 је индикативан, не излазе пешаци на препоследње поље тако често. Можда је Цвајг баш ту позицију и њене накнадне анализе имао у виду када је писао “Шаховску новелу”.
Boga (193.203.*) – Партија постоји и завршена је ремијем. Играна је у петнаестом колу турнира у Бад Пишћану управо 1922.године. Једина грешка у новели је да je пешак на c2 изашао у 37.потезу, што је и логично. Ево те партије:
Аљехин – Богољубов: 1.e4, e5 2.Sf3, Sc6 3.Lb5, a6 4.La4, Sf6 5.O-O, Le7 6.Sc3 (Ређи и лошији потез од 6.Tе1 проузрокован вероватно положајем на турнирској табели или жељом да се изненади противник) b5 7.Lb3, d6 8.a4, b4 9.Sd5, Sa5 10.La2, Sd5 11.Ld5, c6 12.La2, c5 13.c3, Tb8 14.Ld5, O-O 15.d4, ed4 16.cd4, c4 17.Le3, Le6 18.Le6, fe6 19.d5, e5 20.Tc1, Dd7 21.Sg5, Lg5 22.Lg5, Tbc8 23.De2, h6 24.Lh4, Tf7 25.Lg3, Da4 26.f4, ef4 27.Lf4, Db5 (Вероватно превид у доброј позицији који омогућава следећи Аљехинов потез због небрањеног топа на c8. Било је боље Dd7 и црни би био у предности.) 28.Lh6, c3 29.Dg4, Dd7 30.Dd7, Td7 31.bc3, bc3 (Црни може да себи дозволи луксуз да не једе фигуру!) 32.Ld2, Tdc7 33.Lf4, Sb3 34.Ld6, Tf7 35.Tf7, Sc1 36.Tf1, Sd3 37.La3, c2 (Црни пешак је на c2, као у новели) 38. d6 (Ако сада пешака промовише у даму узима је ловац, потом игра пешака на d7 и напада топа – позиција из новеле) Kh7 (Тај потез се и у новели наводи, као и следећи) 39.h4, Tc4 40.e5, Se5 (Заиста је успостављена равнотежа!) 41.Lb2, Tc8 42.Tc1, Sd7 43.Kf2, Kg6 44.Ke3, Tc6 45.Ld4, Sf6 46.Kd3, Td6 47.Tc2. Реми.
Значи, постоје и Пишћани, и поменута партија... И то атрактивна, у стилу старих мајстора, па није чудно да је запамћена и коришћена као “материјал” за новелу.
Аљехин и Богољубов су, иначе, одиграли поприлично међусобних партија те, 1922. године (Лондон, Хестингс, Беч, Пишћани и још понегде), као и каснијих година, а у граду са индикативним именом Вилинген и једну партију са живим “фигурама”. Године 1926-7. одиграли су и два меча за титулу шампиона, Аљехин је оба пута убедљиво победио.
То стално сусретање током година претворило се у надметање које се није исказивало само турнирским резултатима, већ и међусобним надигравањем. Аљехин је умео, као и Таљ касније, да већ у отварању “разори” равнотежу на табли и наведе противника да се “размахне” и тако умножи слаба места, Богољубов је то несумњиво много пута доживео.
Када се погледају обе већ поменуте партије, могу се реконструисати тадашњи занимљиви шаховски догађаји:
По опрезним потезима у првој партији, оној одиграној у Хестингсу, види се да се Богољубов (бели) прибојавао Аљехина и само чекао одакле ће да севне муња. Када је успео да уђе у варијанту у којој се размењују “тешке” фигура и са НАС