Бира се између слободе (избора) и сигурности (у ушушканости заштите). Тек после тога се бира ко ће основну потребу задовољити.
Вучић, на пример, није политичар који нуди демократски систем. Да, привид демократског система постоји, ту су избори, странке, симулације дебата али основно је - све може све док год је баш онако како Вучић каже, свако питање је напад, сваки напад је напад на њега лично, он својим грудима стоји пред водом за стрељање, под својим крилима нас све чува, као квочка, ми смо пилићи који живимо у Србији, а његово је да води рачуна о нама, да нас штити, да нас храни и да преговара са птицама грабљивицама које су против нас. Да, важно је нагласити да су сви против нас, и да нас само он може заштити (сада он, сутра неко други).
Тако да Вучић може бити опција за избор само онима који су прво изабрали одрицање од слободе. А тада је Вучић само једна од опција. Кандидата који себе нуде да грађанство ослободе размишљања и доношења одлука има баш пуно. И сви су на исти калуп бар око провере њихових ставова. Наиме, провера није допуштена. Провера значи да сте злонамерни и против Србије, будућности, деце и наравно - Вође.
Али треба знати да извор о коме причам не искључује долазак инвестиција, бар око тога се може бити миран. Наиме, инвестиције су увек опција, како год да је уређено једно друштво: да ли на принципима у коме су закони јачи од људи, да ли на принципма у којима је корупција у ствари само скраћени пут до завршеног посла. Само је питање какви ће инвеститори решити да инвестирају. Има их који преферирају сигурност примене закона, примене која не зависи од људи укључених у процес (бар не толико да закони постану само пуки изговор за одлуке донете из личних интереса). А има инвеститора који и воле да знају ко се пита за све, ко може да гарантује за све и свакога и коме се може жалити на све и сваког (не коментаришем цену и начине плаћања).
Све је питање избора, ма колико се желело побећи од последица. Јер, и када се жели сигурност јединства целог друштва, без варијација одних ставова свакога око свачег, на крају се нађемо у ситуацији да је сигурност гарантована само онима који имају директан приступ великом вођи, а то некако никада нису они који су се своје самосталности одрекли. Они су сведени на бројеве, на робове, који морају бити јефтинији од робота, ако желе посао.