Biciklom oko sveta -- Biškek, po drugi put (Kirgizija)

(2. deo)

*

„Oš-bazar“ u Biškeku, kao mesto gde se odlazi u kupovinu, ili samo u rezgledanje pa se završi sa punim torbama svega i svačega. Istočnjačka egzotika i dah vremena kada je Biškek bio nezaobilazna stanica na Putu svile. Bazar je, zapravo, ogromna gradska pijaca, uz koju se prikačio i buvljak, pa sve što lokalcu, putniku ili turisti zatreba, ili mu tek padne na pamet da bi mu moglo zatrebati dok bude tumarao po Kirgiziji, sve će to naći ovde.

Cenkanje je obavezni deo kupovine i svaka se cena da spustiti za trećinu, a uz malo veštine, iznos se obara i upola. Primena izreke ’utvrđivanje pazara’ u praksi se odvija uz mnogo dobre volje i uzajamnih osmeha.

Kada se naborana lica prodavaca-ratara nasmeju, obično im sevnu zlatni i srebrni zubi. Moda jednog vremena, kod generacija iznad četrdesete – mladi je, srećom, više ne prate.

*

Nacionalna valuta – som, u apoenima od dvadeset, pedeset, sto, petsto i hiljadu, te kovanicama od jednog, tri, pet i deset somova. Ne sećam se da sam još negde videla novčić od tri jedinice. Oslobađam se navike računanja u apoenima od dva-pet-deset.

Niko ne zaokružuje iznose, već se kusur vraća tačno do poslednjeg novčića.

*

Jeftin gradski prevoz. Karta za maršrutku košta deset soma (1 $ = 69 soma), a za trolejbus ili autobus – sedam. U maršrutkama se plaća na ulazu, kod vozača. U gradskom prevozu niko i ne pokušava da se vozi besplatno, iako bi lako mogao da istrči ne plativši. Cena karte simbolična je i za kirgiške standarde, ali pre će biti da je ta disciplina ukorenjena navika još iz sovjetskog doba. I u najsiromašnijim oblastima na jugu Rusije, putnici uredno stoje u redovima i čekaju da uđu na prednja vrata, kako bi platili kartu, iako su otvorena i srednja i stražnja. Ovde se na ova potonja ulazi, a plaća se kod vozača prilikom izlaska.

Ni na jednoj liniji ne čekam duže od nekoliko minuta. Ali zbog zakrčenih ulica automobilima, dugo putujem i na sasvim kratkim razdaljinama. Srećom, pa skoro uvek bude mesta za sedenje, a postoji i besplatni vaj-faj u svim vozilima.

*

Ne mogu da se načudim kirgiškim semaforima, ni da se naviknem na njih. Uvek su okrenuti samo prema vozačima, pa ih vazda tražim pogledom u vazduhu, na sredini iznad raskrsnica. I ako nema drugih pešaka koje bih mogla da sledim, moram da se preispitam za koga se zapravo otvorilo zeleno svetlo – dok ne utvrdim kako isto važi za mene i za kola koja se kreću u istom smeru kao ja.

Vozila koja skreću desno, obavezno me propuste. Nekad koče i sa velike udaljenosti dajući mi svetlosni signal da mogu da pređem. Svaki put sam u neverici, jer ne pamtim da se u ovom delu sveta pešaci toliko poštuju.

Od jednog taksiste saznajem da su svi počeli da se pridržavaju pravila otkad su uvedene novčane kazne. One nisu toliko visoke, ali se dosledno naplaćuju i za najmanji prekršaj.

*

U potrazi za toaletom u nekoj javnoj ustanovi, zaustavljam čoveka mojih godina ili nešto starijeg.

’A vi, otkuda?’, pita me na ruskom.

’Srbija’, odgovorim.

’A, znaju. Eta bila Jugoslavija’, kaže on.

’Da-da, bila’, potvrđujem.

’Josip Broz Tito’, ispaljuje čovek bez razmišljanja. A onda mi mimikom pokaže da mu dam malo vremena dok se priseti nečeg. Zatim ga čujem kako deklamuje: ’Mi ne išcem tuđe, a naše ne daem’ ili nešto tome slično, u čemu nepogrešivo raspoznam krilaticu iz moje mladosti: ’Tuđe nećemo, svoje ne damo.’

’Mali dec!’, čestitam mu, i zatim se oboje smejemo, poput kakvih starih saboraca.

*

Temperature su preko trideset. Skoro nikad nema vetra, kao što ni unutra uglavnom nema klima-uređaja. Pa ipak, nije ’očenj žarko’, jer ima mnogo drvoreda i parkova sa starim, visokim krošnjama, te se skoro uvek može hodati trotoarom u debeloj hladovini. Kad je reč o stanovima, preovlađuju zidane kuće, a zgrade su mahom građene sa debelim zidovima, pa ni unutra nije pretoplo.

A onda se iznenada stušti kiša, i ne prestaje da pada cele noći i celog narednog dana.

No retko ko otvara kišobran. Čudno mi je i zabavno kako svi idu za svojim poslom otkrivenih glava, ne mareći što tako pada. Znam da je varka, ali ne mogu da se otmem utisku kako na neki volšeban način oni i ne kisnu, jer se u njihovom hodu i držanju tela ne vidi nikakva razlika u odnosu na neki sunčan dan. Da ne vidim bare i potočiće uz ivičnjake, ili kada bi se na snimku ovih ljudi zamenila pozadina, nikada ne bih pogodila u kakvim vremenskim okolnostima je taj snimak napravljen. Toliki nehaj prema letnjim kišama videla sam samo u južnoazijskim zemljama sa dva godišnja doba: sa suvim i dobom monsuna.

*

Većina stanovnika je muslimanske veroispovesti, ali džamije nikada nisu u prvom planu – ne dominiraju arhitektonski, a pitam se i da li se imam ikada i oglašava sa pozivom na molitve. Do sada ga nijednom nisam čula. Hrišćana ruske veroispovesti ima procentualno manje, ali ni sa pravoslavne crkve, najveće u gradu, zvona se nikako ne čuju.

Izgledom, ta crkva podseća na onu u sibirskoj Kjahti, rusko-mongolskom pograničnom mestu, koju je sagradio grof Sava Vladisavić, srpski diplomata na carskom dvoru. To je najlepša pravoslavna crkva koju sam ikada videla. Ova u Biškeku, građena je od početka devedesetih godina prošlog veka, a arhitektonski se nesumnjivo ugledala na srednjovekovnu kjahtinsku. Kasnije nalazim podatak da je ova biškeška najveća pravoslavna crkva u Aziji, što mi objašnjava i zašto nikako nisam uspela da je uhvatim u jednom kadru na fotografiji.

Ulazim da zapalim sveće za moje počivše roditelje. Sabiram godine bez njih, i premnogo ih je. A bol je ista, neprolazna. Nema pravog oduška, koliko god da ridam. A kada izađem, osećam se kukavno poput begunca.

*

Zbog promene planova, treba da produžim vizu. Odlazim na adresu koju sam našla na zvaničnom sajtu kirgiškog ministarstva spoljnih poslova. Prilično urušena soc-realistička zgrada, sa službenicima nasleđenim iz tog vremena. Niko ne govori engleski.

Jedna sredovečna žena šalje me na drugu adresu. Crta mi plan ulica, kako bih se lakše snašla.

Tamo – gužva. Nigde nikakvog obaveštenja. Izgovaram se bolom u leđima moleći čuvara da me pusti preko reda, ’samo da pitam’. I zaista samo pitam službenicu koja natuca engleski, ali potraje prilično dugo dok se ne sporazumemo.

Ne, ne može se produžiti viza kao što je ranije moglo. Od maja ove godine uvedena su nova pravila. Moraću da napustim zemlju i ponovo uđem, da bih dobila novu vizu. Jedini izbor mi je da odem u Kazahstan i ponovo se vratim.

Osećaj da se sve u Centralnoj Aziji opire mojim planovima, koji me prati još od početnog nauma o vožnji na Pamiru. Prisećam se prvog ’natrljavanja nosa’ svojevremeno u Kazahstanu, a zbog istočnjačkog načina razmišljanja i drugačijeg životnog ritma. Trebalo je da sam tada naučila lekciju, ali izgleda da nisam. I evo me sada na popravnom, gde plaćam cene za sve svoje propuste u ovom kutku sveta. Veoma zaguljenom.

*

Moram da izmenim i povratnu avionsku kartu. Umesto iz Dušanbea u Tadžikistanu, u Kinu ću se vratiti iz Biškeka.

Kategoričko odbijanje službenika u predstavništvu kineske aviokompanije. Tvrdnja da je to nemoguće. Ali reč po reč, dokaz po dokaz (jer već sam to radila sa istim kartama pre dva meseca), više telefonskih razgovora sa Kinezima u matici, uz ravno tri sata čekanja – i dobijam potvrdu da je ipak moguće. Samo što ovaj zaposleni ne zna kako se to radi. Ljubazno me moli da dođem prvog narednog radnog dana, u smenu njegovog kolege, koji će to znati.

I dolazim. I sve se ponavlja ispočetka, od odbijanja, preko uveravanja i dokazivanja. Po glavi mi se mota čest savet naših ljudi u Kini, kada se nađu u sličnoj situaciji: „Nisi veverica, znaš svoja prava i to im pokaži.“

Nisam veverica i neću da plaćam cenu nečijeg neznanja. I cenu ’negubljenja obraza’, radi čijeg očuvanja će istočnjaci uvek ponavljati isti izgovor, samo da ne bi priznali svoje neumeće.

Nisam veverica, i nakon još dva dolaska, moja karta uspešno je izmenjena. I to bez ikakvog troška.

Sada je sve sređeno. Ostalo mi je još punih mesec dana do povratka – a mesec dana na putovanju, graniči se sa večnošću.