Zašto su slabi muškarci naporni

Naslovu ne fali znak pitanja, sugestivan je baš kao i naslov nad novom tiradom psihoterapeuta na slobodi, Zorana Milivojevića, "Zašto su jake žene naporne?". Čovek je majstor, odlično mu ide podilaženje niskim ljudskim strastima, tvrdnjama da je ono loše u čoveku dobro, čak i preporučljivo. Ono što bi većina volela da može na glas da kaže, al ne sme. Zato on to zine umesto njih, usreći ih i umesto da se bave popravljanjem tog lošeg u sebi, konačno mogu da kažu: „Je l vidite, pa psihoterapeut kaže da je to dobro!“

Kao što je onomad tvrdio da su batine dobre za decu. Moram da kažem da sam ja bila spremna i da ga podržim, pod uslovom da se ta dobrota proširi i na odrasle. Jer, ako su batine dobre za decu, što za odrasle ne bi bile? Što odrasli ne bi mogli da uživaju u blagodetima batina? Uostalom, ako se pogleda oko sebe danas, a i kroz istoriju, odrasli prave mnogo veće probleme i štete. Kad se deca potuku to je ništa u poredjenju sa tim koliko mrtvih i ojadjenih ostaje iza tuče odraslih. Kad deca nešto razbiju, to ne može da se poredi sa time šta sve odrastao čovek može da razbije, čak i države rasturaju u paramparčad. Kad dete kaže ružnu reč ili ne posluša starijeg, šta je to u poredjenju sa odraslima od kojih su mnogi pristojne reči odavno i zaboravili, a ne slušaju baš nikoga pod nebom. Što drugi odrasli ljudi, ali i deca, životima često plaćaju. Shodno tome da se uvedu batine i za odrasle, pa kad neko od odraslih bude neposlušan, nepristojan, nekontrolisan...da se bije, al u skladu sa odraslošću – jače. U skladu sa tim da su batine za decu korisne, da li bi oni koji misle da je takva tvrdnja štetna mogli da biju Zorana Milivojevića i tako ga uteraju u postojeći red onoga što se civilizovanošću smatra? Samo pitam.

E, sad se pojavio sa pričom o jakim ženama, i o podeli na muške i ženske poslove i uloge u društvu. I time da „kultura deformiše polne uloge“. Uloge su, uz navodno oslanjanje na antičke kvalitete, takve da ukratko rečeno žene ima da se bave nežnijim aktivnostima. Tu je kao primer i razmišljanje austrijskog psihijatra Alfreda Adlera, koji je po pitanju razdvajanja ljudskih bića, baš dušu dao da se na njega oslanja. Austrija dvadesetih, tridesetih godina prošlog veka. Taman vreme pivnica i smišljanja kako su ne samo muškarci i žene različiti po pitanju „propisanih“ uloga, nego su i narodi takvi i to toliko da bi neke valjalo istrebiti. Recimo i narod kome pripada Zoran Milivojević. A, što se te „kulture“ koja predvidja podele na muške i ženske sposobnosti i mesta u društvu tiče, to sa kulturom veze nema. To je sve samo kultura i civilizovanost nije.

Da ne bih samu sebe dodatno nervirala, probaću ovo da skratim.

Istorija pamti vremena kada su žene bile boginje, čašćene i cenjene jer su imaju sposobnost da rode, da naprave čudo života. Onda su došla vremena kada su žene prvo tretirane kao slaba bića, pa onda kao greška prirode, djavolove sluge, zlu sklone. Oduzeta su im prava koja su ljudska bića muškog pola imala. Bile su ubijane, mučene, spaljivane, tučene. Iz njih su djavola isterivali, lečili ih vatrom, vodom i batinama. Pisale su pod muškim pseudonimima, nisu smele da se bave naukom, nepoželjno je bilo da uopšte razmišljaju, nisu imale pravo glasa... I tako sve do skoro, mada u suviše velikom delu sveta one i dalje nemaju ljudska prava. I sada se pojavljuje neko ko bi da civilizaciju povuče korak unazad i da opet podeli ljude „predvidjenim“ ulogama. Što je jako opasno.

Onomad su ubijene dve žene, majke. Dve u dugom nizu ubijenih, tučenih, maltretiranih. Tim povodom smo gledali i one koji takva ubistva robijaju. Jedan od njih je ženu ubio jer se nije ponašala kako je on mislio da treba, kad odu negde medju ljude, a ona priča, pita, raspituje se, voli da zna...i ubio je. Nije poštovala svoju ulogu, zapravo sliku njene uloge koju je on u svojoj glavi imao. U stvari, većina žena dobija batine i gubi glave, jer muškarci veruju da se one ne ponašaju kako treba, ne slušaju ih koliko treba.

Zato je tvrdnja da su jake žene naporne jako opasna. Ona sugeriše da žene treba vratiti tamo gde im je mesto. Sredstva se ne pominju, ali dosadašnje iskustvo pokazuje da su takva da ih neke žene ne prežive.

Država koja sada želi da stane na put nasilju u porodici bi morala da obrati pažnju i na stvari koje nisu tako očite kao modrice i rane. Reči su ništa manje opasne. Onaj ko tvrdi da su batine dobre za decu, sada je na korak od toga da ih i za žene preporuči. Jer su neke od njih „naporne“, ne drže se svog mesta.

Pre svega mora da stane iza žena i jasno i glasno ih tretira kao bića ravnopravna sa muškarcima. Da smatra da su ograničeni muškarci naporni baš kao jake žene. Kao što su ograničene žene naporne kao i slabi muškarci.

Što se Milivojevićeve tvrdnje da su ugovoreni brakovi baš dobra stvar tiče, ja tu ne bih mnogo sem da mu poželim da u takvom braku svoj jedini život koji ima preživi. I da pomenem da je i to oblik nasilja.

Ali i da ga podsetim, kud već voli da se poziva na antiku, da antička grčka priča kaže da su bogovi napravili čoveka. Ljudsko biće. Bilo je okruglo, imalo je dve glave, četiri ruke i četiri noge. Vrlo brzo su bogovi shvatili da su napravili stvora jačeg i od njih. Zato su ga podelili na dva  – ženu i muškarca. Od tada polovine jednog bića lutaju svetom i traže se. One koje imaju sreću da se nadju su savršen par jer su zapravo jedno. I tek tada je to biće stvarni božji rad, potpuno.

Ako postoji podela medju ljudskim bićima, ona sigurno nema veze sa polom. Ljudi se dele na dobre i loše. Glavni zadatak bi bio da se loši prepoznaju i oduzme im se mogućnost da lošim tvrdnjama i rečima društvo kvare. 

 A jako jakom ne smeta. Dopunjavaju se. Samo slab muškarac ima problem sa jakom ženom. 

 http://kontrapress.com/clanak.php?rub=Dru%C5%A1tvo&url=Upozorenje-strucnjaka-Milivojevic-nije-ni-psiholog-ni-pedagog