Dan pred

mlekac

freehand

Nas su od druge godine učćili da čitamo da bismo do četvrte savladali Marksa i Lenjina a do pete Tita i Kardelja. Ko nije znao klečao je na petokrakama i davljen pionirskom maramaom.
I takve su nas drogirali pa zamnišljamo da smo čitali i gledali stripove i crtaće Volta Diznija dok su nas trovali komsomolskim saopštenjima.
Zato se i danas divim kako smo neki izrasli ovakvi šmrljavi, glupi i indoktrinirani beskičmenjaci a samo retki labudovi u Slobodne građane bez straha i mane!

A tek mi što smo došli u prvi a već smo znali da čitamo!

Pih... Ja sa četiri i latinicu i ćirilicu, al to je za potrebe propagande. To se ne važi

freehand

I takve su nas drogirali da zamnišljamo da smo čitali i gledali stripove i crtaće Volta Diznija dok su nas trovali komsomolskim saopštenjima.

freehand

Nas su od druge godine učili da čitamo da bismo do četvrte savladali Marksa i Lenjina a do pete Tita i Kardelja.
Ko nije briljirao klečao je na petokrakama i davljen pionirskom maramaom.

A sad ozbiljno: mi smo TOLIKO radili NOB i Drugi svetski rat u nižim razredima da kada sam (početkom rada u školi) shvatio da deca to danas ne rade, prva pomisao mi je bila "Pa čime oni popune čitanku? Kako nema Vjazme, Meire (ciganski slavuj), priča partizanki itd.?"

Jukie
Kako nema Vjazme

Вјазма, како то глупо звучи, као Чазма(транс).

nikvet pn

Jukie
Kako nema Vjazme

Вјазма, како то глупо звучи, као Чазма(транс).

a ne misliš da je malo glupo komentarisati strana imena?

Страна? Учило нас наша...

Jelica Greganović

A tek mi što smo došli u prvi a već smo znali da čitamo!

Ne pominji, negde u drugom polugodištu prvog razreda je učiteljica pozvala Roditeljicu i objasnila joj da sam beznadežan slučaj, teško da ću do udaje naučiti da čitam. Ova se zaprepastila, jer ja sam odavno već znala da čitam.
Problem je bio u sricanju, učiteljičin metod je bio da ceo razred naglas sriče, što meni uopšte nije imalo veze sa čitanjem, ja sam mislila da se radi o nečem nejasnom, sasvim drugom...Trudila sam se i ja da mučem sa njima, al mi nešto nije išlo, nikako nisam shvatala šta zapravo radimo...

Ja sam imala legendarnu učiteljicu - prvog dana nas nekako ispreslišavala, otkrila ko ume da čita a ko ne, pa nas što smo umeli i da čitamo i da pišemo uredno stvaila u jedan red i uvalila nam da čitamo i prepričavamo slikovnice, a ovi ostali sricali...

I bio mir i nije bilo zabune.

ЗВЕЗДАНА БАЈКА О ВЈАЗМИ

Лете по сребрном снегу санке,

борови снежни, снежне и јеле…

То је почетак звездане бајке…

Снег дубок, иду уморне чете…

Ја се то сећам зиме једне,

ја се то сећам туге големе,

спаљено село, пусто слеме

и дете једно са згаришта

у загрљају партизанке.



Носи га, споро кроз снег корача

док бела влакна ветар мота,

и заноси се од дечјег плача,

од овог бунтовног малог живота.

Откриће плачем где је колона,

и знаће меци куда идете,

девојко драга из батаљона,

певуши песму, успавај дете.

Умирило се, клонула глава,

Ћутите, пушке, тише, тише,

пустите ову малу да спава,

девојчица је ова сама,

никога нема, никога више.



Ћутите, топови у даљини,

у снежној бури, и дивљини

ово сироче мајку сања,

и умукните, митраљези,

нек“ дете ово спокојно спава,

да се на пролеће радује брези,

да на пролеће потрчи травом,

једна девојчица немирна плава,

бежите, црне птичурине,

са неба моје домовине,

не будите ми дете што спава…



А како ћемо име му дати?

Ко зна какво је желела мајка,

У огњу куће спаљена мати…



Ветар фијуче, снег солујава.

Људе већ једва ноге држе,

– Пренеси даље: Корачај брже.

Пренеси даље: Вјазма је пала…

Вјазма је слободна! – пренеси даље…

Радост се разлила по колони,

сва срца надом заиграла,

Вјазма је слободна, Вјазма је пала.



– Нека се Вјазма зове и мала –

партизанка је прошаптала.



Нека се Вјазма зове и мала…

Партизанска је колона стала…

Комадант на руке подиже дете:

– Другови, тише, нека спава…

Нешто је лепо рећи хтео,

У том тренутку преко глава,

један је рафал пролетео.

– Па буди срећна, вижљо мала,

Име си добила од наше чете…



Партизанка је заплакала

и даље кроз снег понела дете.



А снег је вејао, вејао бео,

све нам је стазе био помео,

и ми ишли по беспућу

до првог огња слободног села

тражећи малој Вјазми кућу,

сав дан смо ишли пут једног крова,

сву ноћ смо ишли пут светлости,

и бајци једној звезданој, белој,

били смо тога дана гости.

и славили смо једно славље

пјани без пића, сити без хлеба

због једног малог сићушног бића

што носи име слободног неба.



…Било је давно, земљо, опрости

И сећања се далека муте.

Ућутали су митраљези,

бацачи, пушке. Топови ћуте.

Сада још само звони звоно

веселих санки моје равнице,

снегом се вију слободне птице.



Ја увек видим кад јесен оде,

кад снег завеје беле стазе,

кад се заледе широке воде,

где иду људи гладни и боси,

иду и иду пут слободе

и свако Вјазму малу носи.

Mira Alečković

Goli otok (za muške) i Sveti Grgur (za žene)

Petoro iz moje familije, četvorica plus jedna. Jedan se nije vrtao.

cassiopeia

Samo da kažem da mi je danas poseban dan. Moja ćerka je krenula u I srednje, u istu školu u kojoj sam ja završila III i IV razred (jedna od generacija sluđenog usmerenog obrazovanja)

Listam ja proletos informator škole pa se čudim kako ne prepoznajem nikog od nastavnika. Gleda ona mene i kaže pa verovatno su umrli


Sestru i mene su vraćali iz sela nedelju dana pred školu. Majka je to sve imala isplanirano, kupovina cipela, farmerki i ostalih potrepština se obavljala u toj nedelji. Knjige smo dobijali u školi, plaćalo se na rate već od maja i knjige su nas čekale prvi dan.

Moji su bili opušteni glede početka, sad i ja gledam sebe, juče sam zaboravila koji je datum i da se kreće danas u školu.

Srećan početak školske godine dečici i onoj većoj deci, nama roditeljima i nastavnicima!

Желим јој пуно успеха.

Moja ćerka je krenula u I srednje,

Eee, a moj mlađi još kod učiteljice...
Kažem ja ženi:

Da nam je prvi seks uspeo, sad bi ga na master slali!

emsiemsi

Желим јој пуно успеха.

Hvala ti, Emsi!

predatortz

Da nam je prvi seks uspeo, sad bi ga na master slali!

Ja da sam se potrudila, mogla sam već unuče da šetam

Samo da kažem da mi je danas poseban dan. Moja ćerka je krenula u I srednje, u istu školu u kojoj sam ja završila III i IV razred (jedna od generacija sluđenog usmerenog obrazovanja)

Listam ja proletos informator škole pa se čudim kako ne prepoznajem nikog od nastavnika. Gleda ona mene i kaže pa verovatno su umrli

Срећан полазак у нову школу!

Ја сам први средње завршила у школи у коју је ишла моја мајка, у њено време била Прва женска, а у моје Пета. Једна биологичарка је предавала и њој и мени, и ја сам ту професорку гледала као некога ко је баш, али баш ancient (а вероватно је жена била у неким нормалним предпензионерским годинама).

principessa_etrusca

Срећан полазак у нову школу!

Ја сам први средње завршила у школи у коју је ишла моја мајка, у њено време била Прва женска, а у моје Пета. Једна биологичарка је предавала и њој и мени, и ја сам ту професорку гледала као некога ко је баш, али баш ancient (а вероватно је жена била у неким нормалним предпензионерским годинама).

Hvala ti!

Možeš misliti izraz lica moje majke kad sam na njeno pitanje koliko nastavnica ima godina, odgovorila matora je, a žena godište moje majke koja je u tom trenutku imala 36

Jelica Greganović

Koji luksuz...a ja u školu krenula u rudarskoj koloniji u Rudovcima.

Pa slično ti je to. Baljevac je samo par kilometara udaljen od Ušća, a sećam se da mi je omiljena zabava bila da u kišnim danima kroz prozor gledam kako iznad mesta po razapetim sajlama idu one korpe sa ugljem u beskrajnom nizu

A ono kad sam jednom pisao o spuštanju na traktorskoj (ili od FAP-a) gumi niz Ibar, do Buka - e ovo je Buk. Tu malo ispred smo grebali da se dokopamo obale. ovuda baš nismo smeli.



Pedeset metara okolo od huka se ništa ne čuje. Tu treba dovesti ženu i pustiti je da priča.

Jelica Greganović

ovuda baš nismo smeli.

Baš me čudi.

Buk, a?
Jednom si ti mene propitivao literarno, ajd sad ja tebe - u kojoj knjizi se pojavljuje lik Buk?

Hmn... Znam malog Muka - baš sam voleo tu knjigu, skoro ko Jana Bibijana - i protivavionski sistem.
Ne mogu da se setim književnog lika ili pojma.

Jelica Greganović

Pomoć - domaća literatura.

Džaba, bre. Mislim - kao da negde daleko, daleko, ima neki titraj plamička sveće u mrklom mraku, ali nema šamse da se setim, ako uopšte znam.

A ono kad sam jednom pisao o spuštanju na traktorskoj (ili od FAP-a) gumi niz Ibar, do Buka - e ovo je Buk. Tu malo ispred smo grebali da se dokopamo obale. ovuda baš nismo smeli.

Свака част!

(Моја највећа ибарска авантура је прелазак оном DIY скелом до Маглича.)

principessa_etrusca

A ono kad sam jednom pisao o spuštanju na traktorskoj (ili od FAP-a) gumi niz Ibar, do Buka - e ovo je Buk. Tu malo ispred smo grebali da se dokopamo obale. ovuda baš nismo smeli.

Свака част!

(Моја највећа ибарска авантура је прелазак оном DIY скелом до Маглича.)

Pa tu je to, vrlo blizu. No da si odrasla na ušću Studenice u Ibar, gde se prvo upisivalo na kajak pa onda u školu - verovatno bi ti i avanturistički duh bio žešći. :)

Pa tu je to, vrlo blizu. No da si odrasla na ušću Studenice u Ibar, gde se prvo upisivalo na kajak pa onda u školu - verovatno bi ti i avanturistički duh bio žešći. :)

Не жалим се ја на поманкање авантуристичког духа, него није се превише исказао на Ибру. (Са друге стране, не знам их баш много који су стигли и до магличког града.)

А од озбиљнијих ствари, мувала сам се доста по Тари, прошла више пута кроз кањон Раче, сударала се са медведима, пела се по Проклетијама, Бјелашници, ...

А и Ушће знам мало више него само из пролаза и мало више од бензинске пумпе на раскрсници. На слици коју си окачио, у првом плану, можда мало још десно/узбрдо уз пут је манастирских вишњик или макар неколико стабала вишње, не сећам се више.

Једном смо били у манастиру, летње доба, можда почетак јула. Није било много људи са стране осим троје или четворо, а од оних редовних само Небојша и Лиза Митрић. Онда је Амфилохије, вероватно већ владика, јавио да доводи три аутобуса грчких студената на ручак за не више од три-четири сата.

All hands to the pump!

Требало је смислити неки оброк за преко 150 људи, ољуштити тоне поврћа за кување и салате (био пост), и све то спремити. Ми најмлађи смо сишли у Ушће да беремо вишње за питу, напунили неколико великих корпи, а онда смо Лиза и ја очистиле од коштица тих, сигурно 40-50 кила врло ситног воћа.

Ручак је био фантастичан, а и данас ме фасцинира војничка организација са којом је спремљен.

principessa_etrusca

A ono kad sam jednom pisao o spuštanju na traktorskoj (ili od FAP-a) gumi niz Ibar, do Buka - e ovo je Buk. Tu malo ispred smo grebali da se dokopamo obale. ovuda baš nismo smeli.

Свака част!

(Моја највећа ибарска авантура је прелазак оном DIY скелом до Маглича.)

Када сам последњи пут гледао регату на Ибру, моји фаворити су били екипа састављена од два лика мојих година. Све екипе су имале своје дресове, а ова двојица су била обучена у црне шортсеве и беле атлет мајице, баш онако како смо некада ишли на часове физичког у школи. Пловили су у великом црном гуменом чамцу налик на оне војне десантне гумене чамце некадашње ЈНА. Вероватно су га и набавили на неком војном отпаду.

Прошли су поред Матарушке бање тако што је један лежао преко прамца чамца, са главом напред, скоро до воде, и рукама пребаченим преко прамца са обема шакама у води, не померајући се уопште.

Други је седео на крми, држао у рукама високо подигнуто весло као оно за кану, али није њиме веслао, него тако седи са веслом у ваздуху потпуно замрзнут као и његов другар у екипи који лежи на прамцу. Док их Ибар носи сам од себе.

Не померају се не проговарају.

Одваљени, наравнио, од алкохола толико да не знају ни где се налазе.

После првих пар тренутака потпуне тишине због слике коју видимо док су пролазили поред нас, побрали су најбурније аплаузе нас са обале.

И однесе их Ибар такве, као замрзнуту слику, на чамцу који плови сам од себе према Краљеву.

tasadebeli

principessa_etrusca

A ono kad sam jednom pisao o spuštanju na traktorskoj (ili od FAP-a) gumi niz Ibar, do Buka - e ovo je Buk. Tu malo ispred smo grebali da se dokopamo obale. ovuda baš nismo smeli.

Свака част!

(Моја највећа ибарска авантура је прелазак оном DIY скелом до Маглича.)

Када сам последњи пут гледао регату на Ибру, моји фаворити су били екипа састављена од два лика мојих година. Све екипе су имале своје дресове, а ова двојица су била обучена у црне шортсеве и беле атлет мајице, баш онако како смо некада ишли на часове физичког у школи. Пловили су у великом црном гуменом чамцу налик на оне војне десантне гумене чамце некадашње ЈНА. Вероватно су га и набавили на неком војном отпаду.

Прошли су поред Матарушке бање тако што је један лежао преко прамца чамца, са главом напред, скоро до воде, и рукама пребаченим преко прамца са обема шакама у води, не померајући се уопште.

Други је седео на крми, држао у рукама високо подигнуто весло као оно за кану, али није њиме веслао, него тако седи са веслом у ваздуху потпуно замрзнут као и његов другар у екипи који лежи на прамцу. Док их Ибар носи сам од себе.

Не померају се не проговарају.

Одваљени, наравнио, од алкохола толико да не знају ни где се налазе.

После првих пар тренутака потпуне тишине због слике коју видимо док су пролазили поред нас, побрали су најбурније аплаузе нас са обале.

И однесе их Ибар такве, као замрзнуту слику, на чамцу који плови сам од себе према Краљеву.

Vidi most, al su ga picnuli.
A tu ti je negde i ovo (Pajiću, Gedžo, zatvorite oči):

A originalno su bila trojica

Са друге стране, не знам их баш много који су стигли и до магличког града

:) jesam bio klinac al sam gore bio često.

А и Ушће знам мало више него само из пролаза и мало више од бензинске пумпе на раскрсници. На слици коју си окачио, у првом плану, можда мало још десно/узбрдо уз пут је манастирских вишњик или макар неколико стабала вишње, не сећам се више.

Једном смо били у манастиру, летње доба, можда почетак јула. Није било много људи са стране осим троје или четворо, а од оних редовних само Небојша и Лиза Митрић. Онда је Амфилохије, вероватно већ владика, јавио да доводи три аутобуса грчких студената на ручак за не више од три-четири сата.

All hands to the pump!

Требало је смислити неки оброк за преко 150 људи, ољуштити тоне поврћа за кување и салате (био пост), и све то спремити. Ми најмлађи смо сишли у Ушће да беремо вишње за питу, напунили неколико великих корпи, а онда смо Лиза и ја очистиле од коштица тих, сигурно 40-50 кила врло ситног воћа.

Pazi ovako: od Ušća do manastira imaš 11km putem, bar 7-8 peške (tako sam samo jednom išao). Biće da je taj višnjik bio negde bliže manastiru. na slici je na mestu koje pominješ sa jedne strane bila zadruga, gore uz brdo, a dole podno puta pijac.
Opet, što se manastira tiče tamo sam baš često bivato, teča bio u šumskoj upravi pa mu je sve okolo bio rejon, i Željin i Goč i Rudno. Više sam proveo sa šumarima nego sa vršnjacima. Prvo naučio da vozim traktor pa bicikl. sa znao mnogo o motornoj testeri a skoro ništa o igračkama.
Elem, upad u zvonik i kačenje na uže uz zvonjavu kad joj vreme nije deo su druge priče. Sreća te sam bio dobar sa igumanom.

Jelica Greganović

Džaba, bre. Mislim - kao da negde daleko, daleko, ima neki titraj plamička sveće u mrklom mraku, ali nema šamse da se setim, ako uopšte znam.

Jedna od meni najdražih knjiga, "Pradevojčica" Desanke Maksimović. Najbolji drug Pradevojčice se zove Buk.

Ni čuo ni čitao.
Ali si me zainteresovala.

freehand

Jukiju da se više da ta autorska!

Dokle ignorisanje talenta?

Hvala, hvala...
nego ja tu mejl adresu na kojoj sam prijavljen ovde više ne mogu da otvorim, tako da ako su me sto puta pozivali ništa nisam dobio

Jukie

freehand

Jukiju da se više da ta autorska!

Dokle ignorisanje talenta?

Hvala, hvala...
nego ja tu mejl adresu na kojoj sam prijavljen ovde više ne mogu da otvorim, tako da ako su me sto puta pozivali ništa nisam dobio

pa javi se moderaciji da ti promeni atresu.

pa javi se moderaciji da ti promeni atresu

Il još lakše, otvori svoj pril i stavi novu.

čoveče skidaj ove slike ako ti je to ćerka.
koj vam je to običaj da javno kačite sliku decce na netu, el ne čitate kakvi sve skotovi postoje i šta rade sa tim fotkama. ovo vide svi koji otvore blog bez obzira da li su blogeri ili ne.
svako malo izbije neki skandal sa zloupotrebom fotografija dece koju roditelji kače po raznim sajtovima javno. to je samo za privatno, ono mogu samo prijatelji da vide i više niko, mada ni to nije najsigurnije.

to dete, kad sidje bosonogo iz svoje sobe; hoda mi po kuhinji, trpezariji, gde su velike ledene plocice jeza me uhvati.
Kad mi se nabije na stikle, muka mi da je gledam iznad mene.

Kad je studirala, menjala se s drugaricom Danijelom nedeljno; da bi ustedele jedna, drugoj...

Kad sam, video da je Danijela ceka velikim autom te nedelje; priso i rekao joj:
Pazi Danijela, ovo je sve sto imam; ako napravis neki tezi udes do faksa i nazad-cuvaj me se!

Danijela se smeje, kcerka vristi iza mene; zabranjujem ti da razgovaras s mojom drugaricom.

Sta su diskutovale tokom voznje i to me bolela briga.

Делује као неко ко врло добро зна ко је, шта је и где је. И где јој је место и шта јој је чинити.

Pa To je ono što ja pokušavam, al numem baš da kažem godinama.
Učitelj mora da je takav da bude prirodni vođa, da ga se sluša i sledi.
Da se nametne ne strahom nego stavom.

Onda udeca u startu imaju uzor, pa posle dobijaju po kojeg sličnog nastavnika...pa tako dok skroz ne stasaju.
Od njih uče mnogo više od lekcija iz predmeta.

Znam da je prevaziđeno, al ja sam stvarno protiv ovog današnjeg drugarskog odnosa gde se ne zna ko je ko i zašto.
I onda to tako trsje godinama, glumimo neku frendli atmosferu i dobijemo gotovo odrasle ljude koji ne znaju ni svoje ni tuđe mesto.
I najgore, ne shvataju da se za svaki stepenik na lestvici treba dobro potruditi.

zilikaka

Делује као неко ко врло добро зна ко је, шта је и где је. И где јој је место и шта јој је чинити.

Pa To je ono što ja pokušavam, al numem baš da kažem godinama.
Učitelj mora da je takav da bude prirodni vođa, da ga se sluša i sledi.
Da se nametne ne strahom nego stavom.

Onda udeca u startu imaju uzor, pa posle dobijaju po kojeg sličnog nastavnika...pa tako dok skroz ne stasaju.
Od njih uče mnogo više od lekcija iz predmeta.

Znam da je prevaziđeno, al ja sam stvarno protiv ovog današnjeg drugarskog odnosa gde se ne zna ko je ko i zašto.
I onda to tako trsje godinama, glumimo neku frendli atmosferu i dobijemo gotovo odrasle ljude koji ne znaju ni svoje ni tuđe mesto.
I najgore, ne shvataju da se za svaki stepenik na lestvici treba dobro potruditi.

Уочила си суштину:

Znam da je prevaziđeno, al ja sam stvarno protiv ovog današnjeg drugarskog odnosa gde se ne zna ko je ko i zašto.

Побркане улоге.

Већ 25 година у школи то упорно објашњавам.

К'о на оној карикатури на којој стоје Тарзан, Џејн, сниматељ и редитељ, а редитељ се обраћа Тарзану и каже:

"Не, не, не! Ти Тарзан, ја редитељ, он сниматељ, она Џејн!!!"

Е тако и ја у школи. Све што причам, своди се на:

"Не, не, не!!! Ја наставник, ти ученик, он родитељ, ти дете!!!"

И ту не треба нико да се осећа надређено или подређено.

Једноставно, тако је то, такве су нам улоге у том тренутку.

А кључни састојак тога је тзв. ауторитет из поштовања.

Не ауторитет из страха.

Ауторитет из поштовања.

Само, и наставници и родитељи треба да имају на уму да се поштовање стиче. Оно није богомдано. Него га задобијаш својим поступцима, речима, односом.

И пре свега љубављу коју дајеш, а коју итекако осећају.

"Нема боље педагогије од волети и бити вољен!! (Свети Јован Златоусти, 4. век)

И отуд ово што кажеш:

Pa To je ono što ja pokušavam, al numem baš da kažem godinama.
Učitelj mora da je takav da bude prirodni vođa, da ga se sluša i sledi.
Da se nametne ne strahom nego stavom.

Onda udeca u startu imaju uzor, pa posle dobijaju po kojeg sličnog nastavnika...pa tako dok skroz ne stasaju.
Od njih uče mnogo više od lekcija iz predmeta.

А што читамо из ове Јеличине слике.

И, Зили, морао сам и ово још да окачим.

Чудном коинциденцијом, док сам писао овај претходни коментар као одговор на ово што си ти написала, стигао нам је на кућу мејл, порука, мог колеге, Американца Арта Либермана, поводом почетка нове школске године. Као да смо повезани неким невидљивим нитима... Неким тајним везама...

Only teachers get this.

That's why we end up bonding together.

It hurts when you put your heart and soul into your work. And you get disrespect back.

From kids.
From their parents.
From the community.
From your peers.

That isn't right.
They mock education and teaching. Then, they say, "Oh, I could never do what you do."

They admit it.

You are special. Your students need you.
It's a new school year, and you might be getting some of that blow-back already. Hopefully not.

You get that disrespect while you are working to bring out the best in each child.
They don't come with decoder rings.

We must build relationships. We must figure out how to listen, eye-ball to eye-ball.

If you can listen and be interested in a child. They will love you.

I think that's the decoder ring.

How do you do that?

Everyone's situation is a bit different, right. Here's the thing; you must put some thinking time into it. You must DECIDE to do it well. And you must evaluate YOURSELF regularly.

Make a list of what you would like to see in yourself.

I heard about one teacher who spends the first five minutes of every class just talking to his kids. I've invited kids to eat lunch with me. I've shown up at their events. I've called home to say happy birthday.

In fact, I had a child in my class who really struggled with behavior. One day, I called him at home to say happy birthday. HE NEVER STRUGGLED WITH BEHAVIOR AGAIN. Not in my class.

He knew I cared.

Teaching hurts sometimes.

You can take much if not all of the PAIN out of teaching.

Be good. Be wise. Be jubilant.

Art

49 41

Fotografije, razneo Balkan: secanja ne.
III, osn.
3 nedelje zimskog raspusta-milina.
Dodela knjizica sa ocenama, razgovori sa roditeljima; pohvale - kudjenja.

Da vas pitam uciteljice. One sve zadatke sto ste zadali da se napise, nacrta, procita...
To ste vi zadali da se uradi tokom celog zimskog raspusta ili kako?!?
Da, zadaci za 3 nedelje raspusta.

Ovaj moj bogami dosao iz skole pred raspust, sve ispisao, procitao, nacrtao tog i sledeccg dana; sklopio, sredio, strpao u tasnu.

Majko, majko; gde ces me pred uciteljicom i celim razredom tako

По најновијим педагошким достигнућима, домаћи задаци не би ни требало да постоје... Лектира да се не чита, састави да се не пишу, математика и страни језик да се не вежбају...

Џабе ја причао да сам у време када сам освојио треће место из матиша у граду радио по сто задатака дневно...

Кажу ми данас ови педагози и психолози по школама да је то старомодно схватање процеса образовања и васпитања.

tasadebeli

49 41

Fotografije, razneo Balkan: secanja ne.
III, osn.
3 nedelje zimskog raspusta-milina.
Dodela knjizica sa ocenama, razgovori sa roditeljima; pohvale - kudjenja.

Da vas pitam uciteljice. One sve zadatke sto ste zadali da se napise, nacrta, procita...
To ste vi zadali da se uradi tokom celog zimskog raspusta ili kako?!?
Da, zadaci za 3 nedelje raspusta.

Ovaj moj bogami dosao iz skole pred raspust, sve ispisao, procitao, nacrtao tog i sledeccg dana; sklopio, sredio, strpao u tasnu.

Majko, majko; gde ces me pred uciteljicom i celim razredom tako

По најновијим педагошким достигнућима, домаћи задаци не би ни требало да постоје... Лектира да се не чита, састави да се не пишу, математика и страни језик да се не вежбају...

Џабе ја причао да сам у време када сам освојио треће место из матиша у граду радио по сто задатака дневно...

Кажу ми данас ови педагози и психолози по школама да је то старомодно схватање процеса образовања и васпитања.

Будалчине !
Страшно !
У ствари, нису они баш толике будалчине, то је њима неко тако рекао, а они морали да прихвате. Временом ће да схвате да знања нема без учења. А учење зна да буде веома напорна активност, а не игра.