„ИДЕ ШПОРЕТ, ВУЧЕ ШИФОЊЕРИ...“
Полазак првог воза, димљивог и бучног, био је велики догађај за Београд. Тог 23. августа 1884. године организован је свечани испраћај са иностраним гостима и путницима, цвећем, певањем и пуцањем из топова.
Пре тога, пруга Београд – Ниш била је проверена у појединим деловима пробном вожњом и путовањем дворског воза са краљем и краљицом у њему. Ово је било свечано пуштање у саобраћај целе пруге до Ниша и натраг, уз помпезне дочеке на свим станицама.
На мрежи сам нашао да су лајковачки сељаци прокоментарисали први воз на лајковачкој прузи: „Иде шпорет, вуче шифоњере“. На другом месту то је приписано грађанском Вршцу, на трећем је слободно парафразирано као да су је певале и свирале циганске банде.
Неколико дана по мислима ми се провлачило питање како би могла да гласи та песма „у целини и целости“, за неки цигански бенд,
Да сам текстописац песама, и још композитор, компоновао бих песму са тим насловом. Како се служим пре свега речима, ево те моје – њихове песме:
ИДЕ ШПОРЕТ, ВУЧЕ ШИФОЊЕРИ
Иде шпорет, вуче шифоњери
На последњем клате се фењери
Све јендеке гаром напунило
Пресекло их, кад је слатко било
Црни Стева стис`о црну Рајку
И опет би, да доживи бајку
Ал` гар шкрипи, под руком се ваља
Немој, Стево, неће то да ваља
Да плакнемо тај гареж рапави
Да не бидне шиљат и гарави!
Да плакнемо тај гареж рапави
Да не бидне шиљат и гарави
Оооооооој,
шиљат и гарави!
Живели!