86 о 24

Да ли се уопште упуштати у бесмислни посао исписивања сопствених искустава и доживљаја поводом извођења и дирекнтог преноса на РТС3 Планине Олимп, Јана Фабра, на отварању Битефа?

Наравно да не.

Зато ћу и исписивати само флешове и пролазне мисли, без жеље и намере, без могућности да их уобличим у нешто кохерентно.

Представа и пренос на државном сервису су свакако оставиле траг, нешто су помериле, остали су запажени. То није мала ствар, за текстове стар хиљадама година, за покрете старије и од тога, за костим у ком се рађамо, у данашње доба где је пажња пролазна, где је практично немогуће пробудити јавност осим спортским такмичењем, осим пародијом, осим...

Прво, представа је споменик људској издржљивости. Трупа је састављена од надљуди, то је очито. Неколико сегмената представе захтевају невероватну физичку спрему, невероватну концентрацију, па чак и да није све зачињено са чињеницом да траје 24 сата. Ритам и репетиција до емотивног слома је скоро увек прво доводила публику пре физичког пуцања уметника. Дивљење према могућностима људског тела код неких је будила и гађење и питање: коме је и зашто потребно толико иживљавање над људским телом, и шта је креатор, Фабр, желео с тим, који комплекс је он лечио иживљавајући се на тај начин? Ово последње питање је цитат иначе, нисам га ја поставио, а наводим ка само да бих могао да пружим и свој одговор на њега. Цела представа је у ствари и нека врста преиспитивања наше стварности, наше заједнице, у томе ово позориште највише и личи на античко позориште на које се позива и на које се ослања. Али друга нога на коју се ослања Олимп је садашњост, данашња баналност и вулгарност. Стога неки делови намерно личе на ријалитије, који су ту око нас, део нас, ма колико затварали очи. А тражени физички напор који се нуди на забаву гледаоцима? Зар то не подсећа на бициклисте на Тур де франсу или на тениске мечеве од 5-6 сати? То спремно гледамо, уживајући у патњи својих хероја, дивећи се њиховим напорима и екстатично се радујући њиховим (својим?) победама. Други део одговора је у ствари много логичнији и није толико натегнут - репетиција и искушавање граница је неопходно јер и глумце и публику уводи у једно хипнотичко стање, као и иранске дервише, индијанске врачеве и наравно нас, данас, на рејв журкама, за које више неммао снаге јер смо престари.

Што се тиче тих 24 сата, у питању је одличан маркетиншки трик, јер ипак је ово потрошачко доба и производ који је направљен мора бити продат. Најлакше је представу описати са "Она која траје 24 сата". Претешко је и предуго задржати неком пажњу да се уведе у слављење култа трагедије; каково слављење, каквог култа, да ли култ постоји данас, када је настао, када је нестао... Садржај је креиран, мора се наплатити. Сви у сали су били обележени наруквицама, на које смо већ навикли на фестивалима, all inclusive аранжманима, па ево сад и на представама из више чинова (с паузама за спавање). Присуство катарзи допуштено је само ако се плати карта, или ако је неко плати за тебе, или ако си део "круга" али о томе можда касније. У сваком случају, сви су чули за "представу од 24 сата", а сам хајп је подигао и РТС својом одлуком да представу преноси.

Тако смо се нашли у ситуацији да јавност буде "пробуђена" позоришном представом, која извире из самог античког мита, симулацијом ритуалних манифестација које окупљају целокупно становништво, једног полиса, државе, свих оних који деле и желе да деле искуство. XXI је век, па је наравно и само присуство могуће на разне начине, није неопходно физичко присуство да би се био тамо, да би се добило право да се присуствује катарзи. Публика у Сава центру, обележена наруквицама, имала је једно искуство, другачије је пружено онима који су сцену упијали са екрана, али је могућност поделе искуства, у једном делу, била заједничка. Друштвене мреже прошириле су могућности међусобне комуникације ван било чега што се могло замислити, када су идеје, страхови, жудње... све оно што је у корену ове представе, настајало, пре неколико десетина векова.

Публика која је отишла тамо, да се уживо пење на Олимп, је била спремна да прихвати већину онога што ће тамо видети и доживети. Претпостављам да чак и ако нешто превазиђе "црвене линије" сам контекст одласка у позориште условљава неко унапред прихватање, и унутрашњу задршку да се нешто виђено одбаци (да ли због страха од осуде осталих?). Али пренос на РТС3 је Олимп довео у домове оних који су, занемаривши магичну моћ даљинских управљача, неспремно и неспретно зурили у нага људска тела, украшавање вагина, млатарање пенисима и наравно, реакције су биле очигледне. Колико има места згражавању? Већина коментара се своди на запитаност зашто се голи мушкарци који играју сиртаки сматрају уметношћу а пијани секс у организацији ријалитија не? На то питање нема одговора док онај ко га поставља занемарује контекст. Људско тело само по себи није вулгарно а оцена и прихвартање његовог појављивања у јавности директно зависи од контекста. Да бих избегао увлачење у осуде туђе спремности (јер не судим), да завршим поновљеном констатацијом - даљински управљач је магична ствар. Избор да ли ће он водити ка Олимпу или од Олимпа нека остане на појединцу.