Zoran Ćirić, poslednji iskreni an-arhos srpske knj. scene

Poslednji libertino Srbije, iliti Kucamo na vrata zaboravljenih blogera

– Niko i ništa od onog što spominjete niti me je uvredilo niti pogodilo. Ipak su to neki drugi, meni strašno daleki svetovi. Previše je u njima egzotike i besmrtnosti za moj ukus… Čuo sam od ovih iz rukovodstva antisrpskog PEN-a da Jelena Bačić povremeno objavljuje pod pseudonimima Vida Ognjenović i Dragan Velikić. To je zanimljiva koncepcija, ali ipak verujem da se tu radi o mondijalističkoj zavisti usmerenoj na kosmopolite starinskog, titovskog tipa… A Legiji nikad neću oprostiti peti oktobar. Jeste da svi znamo da nije on ubio Đinđića već Amerikanci, ali zbog njegove uloge u petooktobarskom armagedonu zaslužio je šaržer u glavu. Uostalom, zna on vrlo dobro šta Magični misli o njemu, čak su govorili da sam ja koautor njegovog prvog romana. Nisam se obazirao na takve budalaštine… Vidite, od Crnjanskog sam, pored drugih trikova, naučio kako da odjebem istoriju kao književnu temu, da je nipošto ne uzimam za ozbiljno, već kao niz tračeva na čijem fonu se odvijaju autentične ljudske drame i komedije… I čitava zbrka i haos kojim se hrani politička korektnost potiče od banalne istine koju ljudi iz nekog razloga ne žele da shvate i prihvate: Stari zavet su pisali umetnici, a Novi zavet su pisali političari. Zato je Stari zavet tako krvoločan, bestijalan, maštovito surov i vala poprilično dosadan. Njega su pisali istinski poznavaoci ljudske duše koji se nisu libili da je opišu upravo zbog težine sticanja svetačke aure. Dok je Novi zavet udžbenik o diplomatiji i trgovini, koji propoveda da je ovaj svet džinovski buvljak. 

INTERVJU, ZORAN ĆIRIĆ: Zašto je Legija zaslužio šaržer u slepoočnicu

Autor: 

Antonije Kovačević                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Nikada mi neće oprostiti što sam digao buku oko one idiotske proslave Milanskog edikta zbog koje je trajno uništen budžet za kulturu grada Niša. Valjda će jednom Veliki vođa poslati nekog eksperta da ispita kako je to Konstantinov prelazak u hrišćanstvo koštao Srbiju koliko i prelazak Koridora 10 u Koridor 11

– Vodim vas u “Mrak”, to je sad najpopularnije mesto u Nišu, tu sede glavne budže, vodili su čak i Vučića tamo prošle godine – uverava nas Zoran Ćirić, alijas Magični Ćira, kako je renomirana niška kafana reklo bi se simboličnog naziva za jug Srbije, a i šire, pravo mesto za intervju, možda i poslednji, kako nam je nagovestio najveći živi srpski pisac. Bez pogovora prihvatismo predlog “buntovnika s razlogom” da sledimo stope premijera i osetimo atmosferu niškog “Mraka”. Ali…

Pred kafanskim ponosom južne srpske prestonice smrači se i nama i Ćiri. Na bravi lanac i katanac, dok se kroz staklena vrata oblepljena trakom poreske uprave mogao zaista nazreti – mrak.

– Pa kad li su zatvorili, nisam znao za ovo?! Znate, batalio sam alkohol, ovog puta za sva vremena, ne vodim više kafanski život i nisam u toku sa dešavanjima u Nišu – pravdao nam se Magični Ćira koji je, ipak, imao rezervni plan.

Završili smo kod čuvenog “Amerikanca” i uz limunadu, koju je “pisac apstinent “predozirao šećerom, započeli gorak i, očekivano, brutalno iskren razgovor o današnjoj srpskoj književnoj sceni s koje je “srpski Bukovski” prognan i skrajnut, nedavno okončanom sudskom procesu koji ga je “prokazao kao čedomorca” i doveo na ivicu egzistencije, o političkoj korektnosti kao modernoj zvaničnoj religiji i diktaturi kao “jedinom načinu da se izvrši detajkunizacija Srbije”…

– Moram da priznam da me ovaj intervju zatiče u krajnje neobičnom stanju u kom nikad nisam bio. Prošlo je mesec i po dana otkako ništa nisam napisao, a proteklih 30 godina pisao sam neprekidno. Ne, nije u pitanju zasićenje, spoznaja o neumitnom porazu, gorčina starenja. To ne može da se desi nekome ko je na vreme shvatio da je pisanje dobro odglumljeni posao. Osim toga, čemu kriti, ja sam gotovo sve svoje opsesije i strasti uspeo da književno preradim i pretočim u vrlo ličnu kolekciju mitova i legendi. Redovna pojava: kad god bih završio neki projekat osećao sam se prilično ispražnjeno, tupo, isceđeno, panično. Ali baš zbog tog opakog kriziranja uvek sam u tim trenucima vakuuma imao razrađene skice za neku novu pripovest. Ovog puta, međutim, ničeg nema u mojim beležnicama, blokčićima, sveskama. Ali nema ni onog straha od neizvesnosti, onog očaja koji rađa pitanje “šta ću da radim ako ne mogu više da pišem”. Iskreno, osećam da sam napustio pisanje, ali pitanje je da li je pisanje napustilo mene. I dok čekam da otkrijem šta su više sile odlučile, vežbam južnomoravski budizam tako što neprestano slušam južnjački soul i čitam Floberova pisma, Selinove intervjue i Kazanovine memoare. Kad stvari malo dublje potonu u depresiju, prebacim se na Kafkine dnevnike i Ničeova pisma uz muzičku pratnju Litl Ričarda i Boba Dilana. Eto, neki umni ljudi menjaju načine života od udobnog ka luksuznom, a ja na svoju ruku primenjujem neproverene terapije za preživljavanje.

Baš ništa vas u realnosti u kojoj živimo ne inspiriše da napravite skicu za neki budući roman?

– Najpre, nikada nisam verovao u inspiraciju. Ovde se verovatno radi o činjenici da se sva ta ratna i postratna realnost potrošila, što nije ništa čudno posle toliko godina krvavog pisanja, tj. izmišljanja mnogo iščašenije realnosti. Bilo je povremeno zabave u toj samotnjačkoj, rudarskoj raboti, ali više nema tog mraka koji bi me izazvao da se spustim u njega i prokopam ga dok svetlost ne zasija. Sve bizarnosti i banalnosti koje sam iskusio, sav taj jedinstveni živopisni materijal temeljno je ovekovečen u mojim pričama i romanima. Bez preterivanja, osećam se zadovoljno, kao misionar koji je ispunio svoju misiju. A ako ste pod realnošću mislili na moj sudski progon i svu prateću tarapanu, moram vam priznati da mi je taj pseudokafkijanski proces ojačao radne navike i uticao da pisanje ubacim u petu brzinu kako bih završio dva započeta romana i zbirku pripovedaka pre kraja suđenja. Nikako nisam mogao da znam šta mogu da očekujem od ovih čuma. Ne zaboravite da je mene tužio sistem, država, a sada već bivši gradonačelnik se samo pridružio gonjenju.

Da li ste se na optuženičkoj klupi nekad osetili kao Jozef K. u Kafkinom “Procesu”? Doduše, vama se sudilo za konkretnu stvar, slanje poruka četvorici bliskih saradnika bivšeg gradonačelnika Niša Zorana Perišića u kojima ste indirektno pretili njemu i njegovoj porodici.

– Jasno je da je to o čemu govorite od početka bio politički montiran proces, ali meni je ovo neverovatno iskustvo i paradigma sistema u kom sam se zatekao. Osim političke, ovaj slučaj ima i pravnu, socijalnu i kulturološku dimenziju. Pravna dimenzija je potvrdila javnu mantru da srpsko pravosuđe jeste jedna livada bezakonja, prepuna konjske balege i ljudskih izbljuvaka. Sociološki aspekt takođe se iskazao u predvidljivoj poenti koja glasi da ovde i dalje caruju kukavičluk i licemerje, da solidarnosti nema ni u tragovima, kao i da kod Srba nema nikakve svesti da im metafizičko zlo diše za vratom i da je pitanje trenutka kada može da ih ščepa i uništi njihove idilične, malograđanske živote za koje veruju da su bezbedni zato što zaboga revnosno služe sistemu. A što se tiče kulturološke dimenzije, ovaj slučaj je pokazao na brutalno realističan način kakve su stvarne mogućnosti umetničkog izražavanja u uslovima tiranije političke korektnosti.

Legiji nikad neću oprostiti peti oktobar. Jeste da svi znamo da nije on ubio Đinđića već Amerikanci, ali zbog njegove uloge u petooktobarskom armagedonu zaslužio je šaržer u glavu. Uostalom, zna on vrlo dobro šta Magični misli o njemu, čak su govorili da sam ja koautor njegovog prvog romana. Nisam se obazirao na takve budalaštine…

Sudija nije poverovao u vašu priču o SMS porukama kao umetničkom performansu…

– Pravi performans je počeo tek kada su krenule predistražne radnje. Vrlo farsično i vrlo napeto. A moja priča o perfomansu bila je strategija navlačenja, ono što je Hanibal uradio u bici kod Kana kada je urnisao rimsku vojsku, a što je posle mnogo vekova ponovio general Žukov u Kurskoj bici. Budući da su znali da iza mene ne stoji nikakav lobi, da nisam deo neke interesne sfere, lokalni vlastodršci su me u startu tretirali kao laku metu. Njihova samovolja je rezonovala onako kako jedino i ume: “Govnjivi pisac Ćirić nam je spremio mišolovku, ali mi smo krupne zverke.” I taman kad su se spremali da me ščepaju, u odsudnom času, mišolovka se pretvorila u zamku za medvede i oni su upali u rupu iz koje ne mogu da se iskobeljaju bez trajnih oštećenja. I tako se ovaj sudski proces pretvorio u rat, oni su mi jasno stavili do znanja da će ići do kraja, što me raduje jer sam kao pisac davno naučio da je rasplet bez katarze tek lažan kraj. Vidite, nada mnom je izvršen težak zločin, ali su u svojoj bahatosti to uradili aljkavo i sada ne mogu nikako da izbrišu tragove. Zato su odlučili da izbrišu mene. Uostalom, i u završnoj reči, kao i u žalbi, poručio sam sudijama da nema više mesta ni za kakve kompromise i da mi ni oslobađajuća presuda ne znači ništa sve dok Veliki vođa ne pacifikuje svoj niški odred za prevaspitavanje nepodobnih. I da ne bi ispalo da želim da ispolitizujem suđenje, navešću samo nekoliko neoborivih činjenica: nema nikakvog dokaza da sam ja pisao te poruke ili da sam ih ja poslao, čak se u fotokopiranoj sudskoj dokumentaciji nigde ne pojavljuje moj broj telefona. Da ne pominjem kako mi je drastično pogaženo Ustavom zagarantovano pravo na privatnost ili kako mi je prećeno – ne samo po ćoškovima, već i u sudnici pred publikom. Vrlo književna situacija.

Ako se ne usvoji žalba bićete kažnjeni sa 100.000 dinara, ali vi biste radije u zatvor?

– Zašto mislite da ja želim da idem u zatvor? Mislite da se foliram da sam socijalni slučaj? Možda smatrate da mi prija ovaj medijski cirkus i da sam ovo sve izrežirao kako bih se reklamirao kao politički mučenik? Da li ste vi svesni kakve teške klevete su se sručile na mene? I to putem medijskog linča koji moja majka nije preživela. Umrla je dve nedelje nakon što su me svi mediji u Srbiji optužili kao potencijalnog ubicu i usput me odmah i osudili na tri do pet godina zatvora. Suviše je to zajebana zajebancija da bi bilo ko mogao da je zataška. Zoran Ćirić je postao preko noći “čedomorac” i zato ne treba da čudi što je, tako obeležen, od kontroverznog pisca postao bukvalno zabranjeni pisac. Moje nove rukopise izdavači odbijaju vrlo brižno i krajnje savesno.

Utisak je da ste se lokalnim funkcionerima zamerili zbog ozbiljnije stvari nego što su SMS poruke?

– Nikada mi neće oprostiti što sam digao golemu buku oko one idiotske proslave Milanskog edikta zbog koje je trajno uništen budžet za kulturu grada Niša. Valjda će jednom Veliki vođa poslati nekog svog eksperta da ispita kako je to Konstantinov prelazak u hrišćanstvo koštao Srbiju koliko i prelazak Koridora 10 u Koridor 11.

Kad pogledate pisce po Srbiji, videćete da su to sve mamini i tatini sinovi. Zato nam je književnost tanka i nikakva, pretenciozna i dosadna, jer ti ljudi nisu osetili život. U Srbiji se umetnošću bave samo deca bogatuna, kao što su se politikom uvek bavila deca ili unuci udbaša, komunističkih partijaša i generala JNA

Kako ste od najperspektivnijeg i najkontroverznijeg srpskog pisca postali socijalni slučaj?

– Potičem iz niže srednje klase, a kad pogledate pisce po Srbiji, videćete da su to sve mamini i tatini sinovi. Zato nam je književnost tako tanka i nikakva, pretenciozna i dosadna, jer ti ljudi nisu osetili život, nisu posvećenici. Njima književnost služi kao instrument za sticanje moći i određenog statusa, način da postanu ambasadori, gensekovi, komesari, obaveštajni pisari, bezbednosni činovnici. U Srbiji se umetnošću bave samo deca bogatuna, kao što su se politikom uvek bavila deca ili unuci udbaša, potomci komunističkih partijaša i generala JNA. Zato nam je takva politička scena, ali i književna, deluje da su skoro identične. Jedino Zoran Ćirić tu smeta i zato i književni i politički establišment rade zdušno na mojoj eliminaciji. Mada je moja karijera oficijelno završena još kada sam dobio NIN-ovu nagradu. Tada su mi arbitri književne politike izrekli presudu: “Gotov si, ali nećemo da se mešamo u tvoj hobi.”

Ko vam je to govorio?

– Mnogi koji nisu mogli da prebole ne samo što sam dobio tu nagradu, već što sam odbio sve njihove nepristojne ponude, što nisam ušao u politikantske rabote, nisam kalkulisao i trgovao.

Znači, da ste to radili danas ne biste imali problem da nađete izdavača za dva romana koja ste nedavno završili?

– Aaaa, napravio sam ja još mnogo strašnih grehova, kao što i priliči rokenrol piscu! Evo, da pomenem jedan od najsvežijih. U svom fudbalskom trileru “Zaustavno vreme”, objavljenom 2014, razbucao sam sve paćeničke trendove i svece tzv. druge Srbije, od Đinđića do Srebrenice. Tu gogoljevsku zaumnost mi nikako ne mogu zaboraviti, a u oproštaj verujem isto onoliko koliko verujem u umetničke slobode i ljudska prava.

Zašto ste se pre tri godine odrekli NIN-ove nagrade?

– Zašto uopšte to pominjete? Niti se neko seća te nagrade, niti te moje izjave iz nekog od bezbroj besmislenih intervjua. Verovatno sam zbog nečeg bio posebno zgađen pa sam se bacio na sprdnju kao antidot…. Ako baš hoćete da znate, još pre “Hoba”, kada je moj roman “Prisluškivanje” ušao u najuži izbor, u intervjuu za ondašnji Radio B92 sočno sam popljuvao NIN-ovu nagradu, proglašavajući je “velikom štetočinom” jer zbog njene veštački forsirane popularnost mnogi dobri, pa i odlični romani su ostali u zapećku jer nisu bili nagrađeni. A nisu mogli da budu “ovenčani” NIN-ovom nagradom iz političkih i merkantilnih razloga. Tu književni kriterijumi nemaju skoro nikakvog značaja. I danas ostajem zapitan kako može najuglednija književna nagrada da nosi ime po političkom magazinu, a ne po Bori Stankoviću ili Milošu Crnjanskom.

Ipak ste je prihvatili dve godine kasnije?

– Novac mi je trebao, zaboravljate da potičem iz siromašne porodice. “Gradski proletarijat”, kako je govorila moja majka. I da, prihvatio sam tu nagradu kako bih je posvetio i poklonio roditeljima, da im donesem malo radosti i ponosa koji je prebacivao nivo njihovog staleža. Mislim da je jedno od njih dvoje i sahranjeno sa NIN-ovom plaketom. A majka je do smrti čuvala onaj Koštuničin telegram što mi ga je poslao kao jebenom laureatu. Matora Ćirićka je bila njegov borbeni fan.

Ima pisaca koji se žale da su književne nagrade obesmišljene jer se dele po “klanovskoj pripadnosti”, ali i zbog poplave novoustanovljenih priznanja.

– Dosta više te kuknjave! Ne piše se zbog nagrada, već zbog sebe, kao i zbog one šačice pravovernih čitalaca. Znate, ova situacija, izazvana opštom besparicom i sve luđim političkim rolerkosterima, pomalo mi se i sviđa jer je ogolila sve… Mislim da više niko ne može da izigrava ni fašistu ni humanistu, ni ekstremistu ni pacifistu. Sve se svodi na veru i talenat – ili posedujete to magično dvojstvo ili ste neshvaćeni budžetski genije.

Čuo sam od ovih iz rukovodstva antisrpskog PEN-a da Jelena Bačić povremeno objavljuje pod pseudonimima Vida Ognjenović i Dragan Velikić. To je zanimljiva koncepcija…

Da li vas vređa i pogađa što se u pisce danas ubrajaju Jelena Bačić Alimpić, zvanično najtiražnija srpska spisateljica, ili Milorad Ulemek Legija koji je objavio čitavu ediciju iz zatvora?

– Niko i ništa od onog što spominjenete niti me je uvredilo niti pogodilo. Ipak su to neki drugi, meni strašno daleki svetovi. Previše je u njima egzotike i besmrtnosti za moj ukus… Čuo sam od ovih iz rukovodstva antisrpskog PEN-a da Jelena Bačić povremeno objavljuje pod pseudonimima Vida Ognjenović i Dragan Velikić. To je zanimljiva koncepcija, ali ipak verujem da se tu radi o mondijalističkoj zavisti usmerenoj na kosmopolite starinskog, titovskog tipa… A Legiji nikad neću oprostiti peti oktobar. Jeste da svi znamo da nije on ubio Đinđića već Amerikanci, ali zbog njegove uloge u petooktobarskom armagedonu zaslužio je šaržer u glavu. Uostalom, zna on vrlo dobro šta Magični misli o njemu, čak su govorili da sam ja koautor njegovog prvog romana. Nisam se obazirao na takve budalaštine… Vidite, od Crnjanskog sam, pored drugih trikova, naučio kako da odjebem istoriju kao književnu temu, da je nipošto ne uzimam za ozbiljno, već kao niz tračeva na čijem fonu se odvijaju autentične ljudske drame i komedije… I čitava zbrka i haos kojim se hrani politička korektnost potiče od banalne istine koju ljudi iz nekog razloga ne žele da shvate i prihvate: Stari zavet su pisali umetnici, a Novi zavet su pisali političari. Zato je Stari zavet tako krvoločan, bestijalan, maštovito surov i vala poprilično dosadan. Njega su pisali istinski poznavaoci ljudske duše koji se nisu libili da je opišu upravo zbog težine sticanja svetačke aure. Dok je Novi zavet udžbenik o diplomatiji i trgovini, koji propoveda da je ovaj svet džinovski buvljak.

Kao neko ko sebe neprekidno doživljava kao subverziju i desperadosa, kako vam se čini savremena srpska književnost?

– Suviše sam vezan za svoje heroje i učitelje da bih uopšte poželeo da komentarišem taj “fenomen”. Pravi pisac nikada ne objašnjava, ne pametuje, ne analizira. Njegovo je da ispriča svoju priču, da zabavi i rastuži sebe i svoje saborce. Dovoljno sam govorio o truleži establišmenta i impotentnosti andergraunda, i to na način na koji se niko nije usudio – da se ne bi zamerili elitističkim guruima koji dodeljuju sinekure, stanove i elitne prostitutke za višekratnu upotrebu. Uprkos svemu, ne osećam se besno ili otpadnički. Cinizam mi se zgadio, kao i histerični kritičari sveprožimajućeg mediokritetstva. Ne, nisam se primio ni ovog puta. Jednostavno, osećam se blaženo kada pomislim na savremenu i onu manje savremenu srpsku književnost. Jedino se pitam da li je preostao neko ko se ne stidi da bude “srpski”? Ali, i to je u redu. Zašto na proplancima sela Dorćol i sela Vračar ne bi cvetala prevedena srpska književnost?

Podržavam diktaturu jer je to jedini način da se izvrši detajkunizacija u ovome što je preostalo od Srbije. Što nas vodi i do ostvarenja principa socijalne solidarnosti. Jer svaka diktatura u Srbiji jeste prosvećena diktatura

A kakva je naša čitalačka publika?

– Čitaoci? Kakvi čitaoci? Nema više čitalaca – postoje foloveri koji vrše “preglede” i lajkuju. Ako mislite na one anonimne plemenite čitalačke duše, oni funkcionišu poput, isto tako anonimnih, samo manje plemenitih pisaca – na principu verskih sekti. U čitavoj naširoko i nadugačko razjebanoj Srbijici nemate više od 15-ak relevantnih pisaca, ali nemate ni više od 1.000 relevantnih čitalaca za koje mogu da kažem da su čitači, koji će kupiti knjigu zbog privatne avanture koju kontroliše njihov senzibilitet, zato što prate opus tog i tog pisca ili naprosto prate svoju intuiciju… a ne zato što je knjiga dobila neku prestižnu izvikanu nagradu. Ruku na srce, ne možemo više tek tako da se žalimo ni na ostale naše čitaoce. Jesu oni površni pomodari i lenje, zapuštene guzice, ali mora da se kaže da se to ne dešava samo kod nas. Nažalost, duh vremena je postao ekstremno neumetnički. Metastaze globalističkog ništavila kreću početkom ’80-ih godina prošlog veka kada se dogodila informatička revolucija koja je omogućila pojavu neoliberalne ekonomske doktrine kao vladajuće ideologije. E, da bi se povećala efikasnost robova, kao i njihov broj, ekipa sa Volstrita stvara sintezu svih totalitarizama – političku korektnost koja postaje zvanična religija novog veka i novog/starog poretka. Cilj političke korektnosti je prefinjeno providan – zatrti i najmanji trag ljudskosti. A ljudskost se jedino može uništiti ako se uništi umetnost. Otuda te humanitarno angažovane priče o govoru mržnje, rodnoj ravnopravnosti, pravima raznih seksualnih manjina, kao i ugroženosti postojanja elitističkih perverzija. Po principu ratne vertikale i prekog suda, upravo ti “problemi” bivaju proglašeni za fundamentalne, jedine bitne umetničke teme. I naravno, u duhu interaktivne tolerancije, umetnost koja se tim svetim temama ne bavi na “ispravan” način gubi pravo na postojanje. Nema virtuelnosti bez krvi i mesa. Ako vam zvuči poznato, znači da ste previše čitali Harmsa i Babelja. I onog što je lagao samog sebe bulazneći kako rukopisi ne gore.

Da li je to razlog što otvoreno zagovarate diktaturu, po čemu takođe bolno “štrčite” na književnoj sceni?

– Ne, razlog je mnogo praktičniji, a za neke i ubitačniji. Podržavam diktaturu jer je to jedini način da se izvrši detajkunizacija u ovome što je preostalo od Srbije. Što nas vodi i do ostvarenja principa socijalne solidarnosti. Jer svaka diktatura u Srbiji jeste prosvećena diktatura. I razmislite pre nego što počnete da mi pravite svakakve slobodoumne grimase gađenja i prkosa. Zato što diktaturi uvek prethodi kvalitetna anarhija. E, to je ta nenadjebiva “Kvaka 22” iliti šifra “Gavrilo Princip”. Ono što je Srbiji danas najpotrebnije jeste delovanje klasno osvešćene urbane gerile. Eto vam prilike, moji fantomi slobode, da se pokažete i dokažete. Zašto da završite kao stadionski huligani ili ulične džankoze, kad postoji način da steknete dostojanstvo i samopoštovanje. Izbor postoji, ali izbor ume da zaboli. Nema reči kojima se može opisati ta bol. Kao što nema reči da se opiše zaprepašćenje kada otkrijete da nije sve u pisanju i čitanju…

Pre tačno godinu dana preminuo je Arsen Dedić, o kojem ste napisali tekst i pomenuli njegovu pesmu “Između nas rat je stao”, karakterišući je kao svedočanstvo o srpsko-hrvatskoj katarzi koja se dogodila u neprolaznim devedesetim.

– Genijalnost Arsena Dedića nadmoćno prevazilazi i najsuptilnije sfere visoke politike, a kamoli neće balkanske genocidne svinjarije. Ničim i nikako se ne može uprljati Arsenova muzika i poezija, tako da nema razloga da tu sad nešto advokatišem.