0-2

Baš jutros, nakon neprospavane noći i gledanja utakmica naših ekipa u Evropi (posebno jedne)setio sam se jedne priče iz vremena kada sam radio u FC Valensija.

Naime, igrali smo utakmicu Lige UEFA protiv Kubanja u Krasnodaru. Nekoliko dana pre toga, igrali smo sa nekim Espanjolom, Atletikom ili Seviljom, nekoliko dana posle sa Bilbaom, Viljarealom, Malagom ili sa tako nekim. Ne sećam se više.
U Krasnodar smo stigli nakon 4-5 sati leta i odmah otisli u potpuno izolovani deo hotela gde smo bili smesteni jedino mi i, pogotite ko, Stiven Sigal. 
Zamislite to iznenadjenje kada je prošao kroz salu za vreme večere, debeo i polupijan, sa nekim zgodnim devojkama, čije su štikle zvonile po mermeru, i krupnim tipovima plavih očiju, kojima su se podjednako presijavale i obrijane glave i tesna odela.
"Jel to onaj glumac?" čulo se po stolovima. 
"Koji glumac? Ko je video glumca pored onih...madre mia!"

U sećanju mi je ostala i šetnja oko hotela na dan utakmice, gde su igrači komentarisali blato po ulicama i trolejbuse. U Španiji, stvarno, nigde blata nema osim ako ga sami ne naprave, a trolejbusi su se nekada vozili španskim gradovima, pa su se čudim čudili da još postoje.
No to nije tema ove priče. Samo uvod.

Čitav grad živeo je za tu utakmicu. Stadion je bio potpuno rasprodat i pun čitavih šest sati pre utakmice. Ulice su gorele, grad je brujao. Budući da sam pre Španije radio u Rusiji, razumeo sam novinske natpise i najave na televiziji: "Utakmica decenije", govorili su. U Krasnodar je došla velika Valensija.
Neke igrače Kubanja sam lično poznavao, kao i trenere, pa sam u komunikaciji sa njima u šetnji po terenu utakmice saznao da im je premija za pobedu nad nama bila 35 000$ po igraču. Rešeni da pobede i silni na rečima, uplašeni duboko u srcima. Normalna pojava, dodao bih, budući da sam i tu, njihovu, stranu dobro poznavao.
Od buke, ni u svlačionici nije moglo da se normalno priča. A i ako se pričalo, pričalo se o Bilbau, Viljarealu, Malagi ili tako nekom ko nas je već čekao nekoliko dana kasnije. 
Pored unapred pripremljenih koreografija na tribinama, bio je i prigodni program plesačica na atletskoj stazi. U tananim, svetlucavim trikoima, tresle su se od hladnoće ( jer bio je oktobar ) dok su čekale na svoju tačku i bacale dugačke poglede prema igračima koji su, potpuno oguglali na spoljne efekte, istrčali na zagrevanje kao na trening. 

Dok vodim zagrevanje, volim da pogledam kako se zagreva i protivnička ekipa, kao i sveopšti ambijent. Igrači Kubanja izgledali su kao da je utakmica počela. Nivo adrenalina ih je zagrejao do te mere da ih je trebalo smirivati da ne izgore pre vremena. Tribine su gorele. Buka, transparenti, pesme... Isti ambijent gledao sam mnogo puta na stadionu Partizana, zagrevajući ekipu za utakmice sa Bajernom, Realom, Portom, Anderlehtom, Arsenalom...
Ovoga puta bio sam sa druge strane, strane onih koji su došli da odrade utakmicu i vrate se nekim drugim temama, za njih mnogo važnijim.

Utakmica je tekla očekivano. Domaćin ambiciozan, agresivan, krvavih očiju i stisnutih vilica. Potpono nekontrolisano snažan u duelima uz obavezno podsrekivanje publike, mahanjem ruku u vis, da jače navijaju. Svaki njihov dolazak u posed lopte bio je propraćen sa tribina hukom kao da je "mrtva" šansa. A šansi je bilo u vidu nekoliko ili nekontrolisanih ili prelaganih šuteva za našeg golmana iz relativno izglednih pozicija. 
Nervoza nekog inhibira, nekog prejako stimuliše.
Mi mirni, opušteni, bez ikakvog pritiska.

I onda, sredinom drugog poluvremena, u jeku napada domaćih koji bi se završavali negde oko šesnaesterca, jedna ispucana lopta pala je između njihovog golmana i štopera.
Moja-tvoja - moja-tvoja - sudar - ničija - naša - gol. 
0-1.
Još žešći napadi, skakanje čitave klupe, uklizavanja i van terena.
I opet, bezazlena akcija Valensije, faul u zoni šuta, loš šut- takozvana "tandrkalica" u golmanov ugao koja je usput još nekog zakačila i...
0-2.

Mislim da se navijači sa stadiona još nisu u potpunosti razišli kada smo već bili u avionu za povratak. 
Razgovarali smo o Bilbau, Viljarealu, Malagi ili tako nekom ko nas je čekao za nekoliko dana.
A igrači i navijači Kubanja ostali su razočarani. 
"Izgledalo je tako blizu. Imali smo ih." kao da ih čujem.
Jer kada igraš protiv velikih ekipa, čini ti se da dominiraš, da si tu, blizu pobede, da gol "visi u vazduhu". Publika te nosi, krv ključa, noge ne osećaju umor...
A onda pogledaš na semafor.
I vidiš 0-2.