Нова Година је. Кажу. Шта је тачно у њој не успевам да разумем, мада ни не покушавам. И мрзовоља ми је стара. Спава ми се, гладан сам и мука ми је јер сам се прејео, уморан сам од ходања и осећам како ми је потребно више кретања, протекле сате сам провео истовремено читајући, зверајући у телефон, пратећи серију, утакмицу и замишљено гледајући у плафон. Најкорисније је ово последње, тада забацим главу уназад и бар истегнем леђне мишиће. Читање би и било корисно да имам стрпљења за реченице дуже од пар речи и са бар мало смисла у себи. Разумем зашто су таблоиди толико популарни, нико више нема стрпљења за смисао. Разумети смисао тражи напор а чему он? Лакше је посматрати задњице, предњице и пластику коју сад називају лице.
Шетао сам. Јуче или прекјуче. Мислим да је било прекјуче, јер ми се толико свидело да сам изашао и јуче али није било подједнако лепо, суво и сунчано па сам се вратио мокар и нахлађен. Прекјуче је било лепо. Сунчано и суво, хладно али не превише. Таман да не заседнем на првој клупи поред које прођем, а не толико да ми дрхтавица прекрије физичко задовољство због кретања. Сунчано толико да сам морао да ставим наочари за сунце али не толико хладно да ме заболи глава јер су металне дршке оквира ледене а моји синуси имају неки свој размажени живот. Погодили су се услови за ту шетњу. Уживао сам, таман толико да је пожелим поново и да се поново зајебем, као што се увек зајебем кад пожелим.
Никако да научим да је не желети једини начин да ти се испуне све жеље. Зајебеш разочарање и неиспуњење спуштањем летвице жељеног, испуниш све постављањем достижних циљева. Звучи као ОК приступ, чува психичко здравље од судара са зидовима реалности, са поразима, падовима и ударцима али ускраћује и лет, сан, скок, покушај дохвата, ускраћује живот, оно што фотељу разликује од оног ко је заваљен у њој.
Никако да научим, али све ми се чини и да не желим да то учим. Боли, значи да сам жив, тако некако.
Е па онда, жив сам за све паре.