BLIZANCI

gošća autorka: Nevena Šaulić

          Bude me svaku noć, uvek u isto vreme. Kako ko me budi? Pa znate da imam blizance. Još uvek im nisam dala imena. Nijedno mi ne pada napamet. Za sada su bebe. Neka tako i ostane. Dajte, ne gledajte me tako. Stare su svega tri meseca. Svi kažu da su slatke, a ja samo klimam glavom i odgovaram kroz zube. Ni sama ne znam kakve su.

            U početku sam mislila da je sjajno imati dve bebe odjednom, nešto kao dve muve jednim udarcem. Ne moram više da se porađam, trpim bolne preglede pri kojim mi doktori stavljaju svoje prljave, masne šake unutra. I sve to pod izgovorom da proveravaju matericu. Kako da ne. Proverila bih ja njima čmar samo kad bi mi dopustili. Bila sam ubeđena, onako trudno podgojena, da je baš dobro da sada završim tu priču sa porođajem, kako bih kasnije mogla da se bavim karijerom. Mada, još uvek ne znam kojom karijerom, ali pronašla bih ja već nešto što me zanima. Računala sam, skinuću i muža, i porodicu sa kurca. Više ne odgovaram na pitanje familije i ostalih gnjavatora:

            A kad ćeš ti da rađaš?

            Uvek su nalazili načina da gurnu nos u moju matericu. Uvek! Ne znam da li i vama to govore, te dobronamerne baljezgarije:  Biološki sat kuca. Tada bih uvek čula: Tik, tak, tak, tik, tak, tik, tak. . . Jedva sam ja uspevala da isključim taj alarm u glavi. Jedva!  

            Onda, kada sam zatrudnela, moj muž je morao da ode na Island. Dobio je ponudu da radi za tri hiljade evra. Ovde smo grcali u dugovima. Ni to mi nije teško palo. Već neko vreme mi se gadio. Titrala sam mu kao detetu: te operi zube, te obrij se, te obuci ovo, te skini ono, te pojedi nešto, te dođi kući. . . Ma! On je sve to bespogovorno radio. Naš brak bio je kao prostitucija. Nešto poput - ti meni plod, ja tebi rod. Opet me čudno gledate, kao da ovo što pričam nije normalno. Niste bili u braku, pa ne znate. Videćete. . .  

            Gad je bio baš zaljubljen u mene. I to me je frustriralo. Ljubio me je i gnjavio neprekidno. Isto to je radio i moj otac kad sam bila mala, dok sam se ja bezuspešno branila i vikala− Pusti me, pusti me, pusti me! I tako u nedogled, dok me na kraju ne bi pustio i otišao.  

            Porođaj je jebeno težak. Moja vagina je potpuno uništena. Desni zid mi je pocepao dečak rukom kada je izlazio, a levi devojčica i to nogom, poprilično debelom. Mislim da su to uradili namerno jer sam pušila u trudnoći, a ponekad i vukla po koju crtu belog. Doduše, čisto belo, provereni dileri, znači, kvalitetna roba. Novac je samo kapljao sa Islanda, a muž se nije pojavljivao. Dakle, savršeno.

            Rodila sam ih trpeći najgore užase. Ne znam da li sam više krvarila iz porođajne rupe, ili iz dupeta. Šuljevi su opaka stvar. Proklinjala sam i boga, i đavola, i sve što postoji dok sam čučala nad šoljom pokušavajući da porodim govno. Da mi danas neko ponudi milione, ne bih se porađala. Ma ni u ludilu, a ni vama ne savetujem. Ako želite krvave bradavice, oklembešene sise, rascepanu pičku ili rascvetalo dupe, onda slobodno. Ali unapred da vam kažem, nikog ne zanima šta vas boli i kako se osećate. Svi samo gledaju da li ste dobra majka i to po njihovim kriterijumima, da li dojite, da li imate dovoljno velike podočnjake… Spisak je prevelik. Sve pizde ovog sveta se sjate na vas kako bi procenjivali količinu i kvalitet vašeg majčinstva. Sve bih ja to pred streljački vod. Sve! A ove popove i njima slične što jedu govna protiv abortusa, njih bih naterala da nasedaju na zaoštren kolac dok im sabor žena čedomorki proširuje mokraćne kanale  i to električnom šrafilicom. Pa nek osete kako boli cepanje unutrašnjih organa dok se rađa novi život. Kažu majčinstvo je dar. Ma je li? Jebem ti ja takav dar i kad sve čega se uhvatiš, mora da boli. Serem se na taj i takav život.

            Sada svaku noć pokušavam da ućutkam blizance. Neprekidno vrište. Prvo počinje on, da bi mu se posle nekoliko sekundi pridružila ona. Sve sam pokušala. U početku sam se tripovala pa sam pevala uspavanke, na trenutak bi me značajno pogledali i opet bi nastavljali. Onda sam probala da im pričam priče, čitam bajke i ništa. Uvek sam mrzela roditelje koji poturaju telefone kako bi umirili decu, ali i to sam uradila, i opet ništa. Ljuljuškala sam ih, mazila, ljubila, pravila smešne face, imitirala Nodija i ostale dečije pizdarije, i ništa. Na kraju sam ih šamarala i tukla iz sve snage, sa čim god sam mogla. Ništa. Uvek jebeno ništa. I šta sam drugo mogla?

            Plač kao po automatizmu kreće minut posle ponoći. Kada vidim da sam nemoćna posle njihovog sinhronizovanog dranja, onda se samo šćućurim u ćošak i čekam da prođe. Samo čekam da prođe. Jecam neprekidno, da bih onda u nekom momentu potpuno izgubila kontrolu i vrištala zajedno sa njima. Ali ne lezi vraže, tad mi uvek neko pokuca na vrata i kaže da se smirim ili će me izlemati. Pa me onda bodu i poturaju lekove dok ih ne progutam. Od silnog grcanja, svu vodu koju mi daju polivam po sebi. Pa kao da i to nije dovoljno,  proveravaju da li sam stavila tablete pod jezik.  A ja uporno pokušavam da dokažem da nisam ja kriva, već te smrdljive bebe. U početku su me mlatili te sam gutala sline sa ukusom suza i krvi. Od tada ne jedem više slano. Najela sam se soli za života. Mislim da me zato bole bubrezi.

            Očajna sam, doktorka, očajna. Noćima ne spavam. Iznurena sam. Ostaje još dvanaest sati dok se kazaljke ne poklope na vrhu. Još dvanaest sati do: Tik-tak-bam! Sada konačno spavaju kao zaklani. Tamo je tišina, doktorka. Želela bih da odem do njih. Odnela bih im cucle, plavu za dečaka i roze za devojčicu. Nije daleko. Imam samo pet minuta do groblja.