ТРАКТАТ О СМЕХУ
Да не буде забуна – текст је написан јануара 1997. године. Значи ово је ВРЕМЕПЛОВ који вас враћа 21. годину уназад.
Зато, пре читања:
Проучите горње упутство, узмите средство за смирење и, ако се појаве нежељене сметње, посаветујте се са вашим лекаром или фармацеутом.
Гнев је привилегија богова, тврди Аристотел, а код мудраца он изазива сузе или смех. Тако је мрачни Хераклит у великој љутњи плакао, признајући тиме да догађаји имају коначну и неопозиву тежину судбине коју треба некако поднети и издржати. Код мудрог Демостена, опет, уместо гнева јављао се смех који се двојако може тумачити: као лично освешћење од заблуде да су догађаји и другачије могли да се догоде, али и као одбијање њихове коначне и неопозиве тежине за човекову судбину.
Догодило се, као да каже Демостен, па шта онда? Догодиће се опет али нас више неће изненађивати или ће све бити, ипак, другачије.
У Средњем веку црквени великодостојници су сматрали да смех припада нечастивом и да је он ђавољев траг на људском лицу. Тек Ренесанса враћа смех човеку да би га Томас Ман у Чаробном брегу поново уздигао до неба, али сада са другим предзнаком - по њему, смех је одблесак наше душе.
У Белешци о смеху Јован Христић бележи да се смехом издвајамо од збивања и да тиме поричемо да су она стварна. Смех је наш израз надмоћи, њиме догађајима одузимамо тежину.
Па смејмо се господо студенти и остали демонстранти, смејмо се док све око нас не почне да лебди. Ако то престанемо, прихватићемо безизлаз, дозволићемо да нас стварност притисне својом коначном и неопозивом тежином.
Догађаји пренети у подручје хумора губе оштрину, њихов брид постаје стаза којом се може ходити док се не пронађу друга, боља решења. Ако се уз то догађања још и опиру нашем осећању живота и стварности, она безмало не постоје јер их не прихватамо, она нису могућа и остварљива. Између лажне истине и оспорене реалности определили смо се за смех - он нас ослобађа.
Смех - та најчистија људска енергија коју ствара дух импровизације - супроставља се друштву организованом да контролише, спречава, краде и намеће. Смехом се растерују зле газде паралелне стварности. Јер оно што није успела политичка стварност, успео је смех: раздвојио је видљиво од невидљивог, јавно од тајног, истинито од лажног. У њему сви учествују, без мржње и дистанце, усвајајући радост стварања. Смехом се призива слобода и истина која се мора изрећи.
Свет се, господо, може раскринкати хумором, смех је прави начин да дођемо к себи, најефикасније средство против строге, симулиране стварности која би била обична варка да није тако хладно и свакодневно присутна. Смехом је оповргавамо и чинимо иреалном и гле, она више не постоји. Смех је као сан - наш стваралачки одговор на бесмисао и привид.
Пролеће ће, а ми живимо у Србији... Снег ће се отопити али у Кнез Михаиловој улици остаће да лебди велики Снешко са пиштаљком у устима, споменици најумнијих Срба још дуго ће носити трагове везивања очију - да не гледају ову нашу садашњу срамоту; у Коларчевој улици, на јануарском мразу студенти под сунцобранима и са наочарима за сунце, пецају и играју шах испред непомичног полицијског кордона, пред Парламентом је остала сенка џиновског мозга од леда а на Платоу су постројена два невидљива студентска кордона: један са штитовима од картона, други са пендрецима - балонима док чика-Љубином улицом шета младић са флуоросцентним саобраћајним троуглом око врата (човек у дефекту!) и транспарентом: ВОЛИМ И ЈА ВАС!
Сабрани Господе, ако те има! Памет у главу млада студентска господо, демонстранти! Демони су у вама, а ваш смех је сатанина работа: само озбиљност је лева.
Када су студенти, још буновни од новогодишњег дочека, увече 1. јануара 1997. године открили да на улицама нема полиције и да поново, после много дана, могу да крену у Велику Шетњу, узвикнули су разочарано ово што још увек одјекује Теразијама. Повикали су у глас: ВРАТИТЕ НАМ КОРДОН! СВЕ СТЕ УЗЕЛИ, ПА САД И ТО! ВРАТИТЕ КОРДОН!
То је био магијски узвик после кога је хладна политичка стварност Србије одлебдела у простор да се више никад, таква каква је била, не врати. Моћна студентска абракадабра, откривена у великом уличном позоришту, театру духа и маште, свакодневним протестним карневалима, покладним рок-концертима и плавим дискотекама, у безазленој радости, стваралачком смеху и надмоћности слободе, сажета је у тај повик после које свет, ми, ви и ја, они, више никада нећемо бити исти. Наше унутрашње, лично, такорећи приватно осећање слободе за собну употребу постало је нова стварност, поновљени Велики прасак за неки нови свет.
Зато, господо и другови: ВРАТИТЕ КОРДОН! ПОСЛЕДЊЕ ЈЕ ВРЕМЕ: ПОЧНИТЕ ДА ВРАЋАТЕ!