O, sredovečnosti

Onoliko koliko sredovečan muškarac može da zna kako je biti porodilja, toliko i svako ko nije sredovečan muškarac može da zna o tome kako je biti sredovečan muškarac. Takvi će sa posebnom nelagodom pogledati film Husbands (Muževi), ostvarenje iz haotičnih sedamdesetih, kada su se još snimali filmovi koji su zaista i govorili o nečemu. Film je zapravo teško preporučiti bilo kojoj ciljnoj grupi: sredovečni muškarci će se naći pred uvidom u bez imalo sentimentalnosti otkriven ambis pred kojim ionako svakodnevno žmure, mladi muškarci mogu zbog filma poželeti da ostanu zauvek mladi, a znamo gde to vodi, a muškarci koji su preživeli sredovečnost će osetiti vrstu neprijatnosti koju izaziva nenadano pronađen porno časopis sakriven u fioci pre nekoliko decenija. Što se tiče žena, bilo bi najbolje da, u ma kom dobu bile, nikada ne pogledaju film, čak i ukoliko su rešene da sa muškarcima nemaju ama baš nikakva posla, iz razloga zbog koga je dobro nikada ne pogledati neki od reality kvizova: uvid u ogoljenu čovekovu prirodu privlačan je koliko i pogled na liposukciju. Kasavetisu se tu, sa muške strane gledano mora odati i počast i zamerka: otkucao je muškarce ženama. No ono što je siguran recept za veče prepuno neuverljivih osmeha, zloslutnih reminescencija i poludorečenih uzdaha je gledanje filma Husbands u paru. Osim ako ste par od prekjuče, kada ionako ništa nije važno.

Zašto onda uopšte pominjem ovaj film? Zato što je odličan. U glavnim ulogama su Ben Gazara (Ben Gazzara), neodoljiva mešavina Đuze Stojiljkovića i Šarla Aznavura, ex inspector Columbo Piter Folk (Peter Falk), taman toliko pričvršćen za stvarnosti da izgleda uverljivo, i uvek na vuka nalik Džon Kasavetis (John Cassavetes), koji stoji iza čitavog projekta kao pisac scenarija i režiser. Onaj ko išta zna o Džonu Kasavetisu, znaće da je reč o režiseru koji je obeležio novi američki film, a koji je počeo da se uobličava krajem šezdesetih godina prošlog veka. Mnogi poznavaoci filma tvrde kako bilo koji američki film da pogledate snimljen između 1970. i 1974, nećete gledati loš film. Nakon 1974 stvar je počela da se polako razvodnjava, da bi završni ekser u kovčeg u kojem je otpremljena jedna velika filmska epoha zabio Spilberg neponovljivim remek-delom zabavnog akcionog filma, Potragom za izgubljenim kovčegom. Posle toga, više niko nije smeo da se zajebava sa skupom filmskom trakom. I ako i dan-danas u Holivudu sanjaju o tome da naprave film koji će dostignuti Potragu, niko i ne pomišlja da snimi išta ma i nalik Muževima. Razlog više da ga pogledate, novih neće biti. 

Daj siže

Film prati nekoliko dana u životu trojce vršnjaka, prijatelja iz mladosti koji zalaze u četrdesete. Četvrti drugar je upravo sahranjen što je činjenica koja koliko primorava preživele da se uplaše svega onoga čega se plaše sredovečni muškarci, toliko im daje izgovor da pokušaju da rade ono što rade sredovečni muškarci kada ih takav strah uhvati. Što nije lep prizor. Kasavetis se u ovom filmu služi metodom improvizacije i nediscipline tokom snimanja, što se u svetu filmadžija naziva Cinéma vérité. Cinéma vérité je jedna od onih umetničkih formi koje smeju da koriste samo dobri autori, kako reditelji tako i glumci. Pravljenje dijaloga na mestu snimanja, težnja ka dokumentarističkom, neizbežno dovode do otegnutih pasaža, neuredno složenih kockica i utiska da ne gledate u film nego komšiju preko puta, a koji već pola sata ne radi ništa osim što namešta gaće. Ako pri tom filmom ne kažete ništa, dobijate očajan, amaterski i kvaziumetnički proizvod. Ali, ako ste Kasavetis...i ako uz sebe imate Gazaru i Folka, e onda je druga stvar. Film, neizbežno, zaista ima otegnutih pasaža i zbrda-zdola poslaganih mesta, ali umesto da ga to učini negledljivim, upravo mu daje vrednost. Glumci se trude da “nadkurče” jedan drugoga kao što to obično biva kad se u jednom filmu nađu tri zvezde, ali obzirom na priču i mačizam koji joj je sastojak, to je nešto što ima smisla. U drugom delu filma, koji se odvija nešto brže nego prvi (uostalom: neke izuzetno otegnute delove, kao što je pijano natjecanje u pevanju za kafanskim stolom – spram kojih slični prizori iz jugoslovenskih filmova izgledaju nevino – možete i preskočiti) junaci, muževi, lete za London, u takozvanu štetu. Iznajmljuju hotelske sobe, oblače se u večernja odela i nakon nekoliko antologijskih scena u kojima na različite načine prilaze nepoznatim ženama, svako nalazi po jednu. Utisak je da je sve nekako čudno, pomereno, lepo se vidi da ljudi koji su na tom i tom mestu (za šankom uz plavušu, na krevetu sa kineskinjom itd) ne treba da budu tu, ali eto ipak jesu. Na kraju, nakon što u dijalogu nalik skeču objašnjavaju sasvim prozaične razloge za to, dvojca se vraćaju ženama, solidno plaćenim poslovima i garažama u predgrađu, a jedan ostaje u Londonu, uz snažnu slutnju koju dele povratnici da se po tog koji je ostao stvari neće dobro završiti. 

Kasavetis je svoje junake nazvao “trima životinjama”, i pravo mu budi za to. Film ne prostrire kliše psihološkog objašnjenja muške sredovečnosti, nego proces u svoj svojoj banalnosti. 

Zaključak

Reč je o komediji: uz sve otegnute delove koji se produžuju i produžuju kao da ste zaista tamo, i uz svu mučninu koju ćete osetiti kad vas prožme osećaj o “suviše ljudskom”, nasmejaćete se na načine na koje dugo niste. O filmu pre gledanja nisam znao ništa. Ono što sam primetio je da sam mišljenje o njemu formirao tek dan posle. Zbrkanost radnje ne dozvoljava da se o filmu odredite tokom gledanja. Kritičari su polarizovani. Jedni ga smatraju remek delom - trojca junaka su se našla na naslovnoj strani časopisa Life, drugi neuspelim. Možda je najupečatljivija metafora jednog od kritičara koji kaže da je film nalik pokušaju da se prikaže takmičenje u natezanju konopa snimajući samo konop. Neka je i tako, gledajući taj konop – ono vidljivo u ponašanju tri životinje  – kroz njegovu tenziju možemo nazreti i naličje sučeljavanja muškaraca sa srednjim dobom, loše sakriveno plitkim nadmetanjem u samodopaljivosti. To je napetost koja preti da provali potocima očaja i tuge. Ne radi se, najzad, samo o sredovečnosti, nego o čitavom svetu. Ipak, provala se ne događa: životi teku dalje. Kao što je najčešće i slučaj.

Recept za to kako ga (život) izdržati daje jedan od junaka na samom početku filma: Don't believe truth. Archie, just don't believe truth.