Париз
Никада ниси био у том граду а ипак знаш како изгледа. Распознајеш га по Ајфеловом торњу, који поносно штрчи са разгледница и фотографија. Испред њега сликају се девојке жељне великог света. Оне вештије наместе се тако да им се Ајфелов торањ појави на длану, као наговештај будућих успеха. После те фотографије показују својим старијим љубавницима. Они с расејаном пажњом слушају приче о Граду светлости, који им је далек и не привлачи их. Привлаче их те младе девојке које траже оно што ниједан град не може пружити. Обучене су у фармерке и беле патике. На сликама су подбочене на леву или десну ногу, да би се облине њихових бедара и струка што јасније оцртале. Каткад оду и до Булоњске шуме, али све шуме овог света наликују једна на другу. Знам да је ова у коју гледам седела на зеленој клупи направљеној од три даске на простим металним оквирима. Била је скинула тексас-јакну и положила је преко наслона док је чекала да крену назад, међу дрвореде зграда и непознате људе. Није приметила да је покрај ње пао лист с дрвета. Да, кажем, заиста је лепа. Треба вечерас да се видиш с њом? О чему причате, старији си од ње скоро двадесет година? Он углавном слуша, а она прича. После воде љубав. Лепо му је, али она није једина. И опет на телефону гледам фотографије. Градови су ми познати а лица у њима ионако долазе и одлазе. Твој живот је Булоњска шума, кажем. Шта то значи? Не знам. Тек онако. Пало ми је на памет.
Њујорк
Јеси ли сигуран да постоји Марио Батали? Имаш његову књигу, с потписом и сликом, са које се смеје крупни трбушасти кувар у бермудама и кломпама. Испод ње пише: Марио Батали. То ипак није доказ. Када би умео да га видиш како седа на свој мотор и вози се улицама Сохоа и Менхетна, можда би постао стварнији? Када би умео да га видиш док у свом ресторану сецка листове першуна и њима посипа јело - крупне пахуље снега падају као развејани маслачак - можда би поверовао? Навлачиш капут, обмотаваш шал. Треба да пређеш реку? Треба да пређем реку, преда мном није она Источна, ова се сасвим обично зове, и кад дођем кући, и кад Марио дође кући, он каткад узме књигу стихова и чита како је неко, давно, писао о људима који с Менхетна реком прелазе у Бруклин. И он путује заједно с њима, стотинама година уназад и напред. У пролеће и касно лето Марио одлази до Тоскане. Тамо прави вино од црног грожђа. Ако га икад сретнем, требало би да га питам: Марио, када си био срећан? Када си правио вино, када си отварао ресторан, када си куповао виноград? Када угледаш море с вијугавог пута? Стварно, шта помислиш када угледаш море? Марио Батали ми каже како се с родитељима лети возио колима и гурао главу кроз прозор, да му ветар таласа косу, а онда би осетио мирис мора, и знао да је оно ту, иза кривине. Полако скидам капут и шал. На ципелама су још две пахуље снега. Узимам књигу и налазим фотографију. Испод ње заиста пише: Марио Батали.
Сомбор
Био си срећан, питам? И онда ми прича како је седела поред њега, на великом сплаву-ресторану, на ивици воде, и била је бледа, неосунчана, у кратким рукавима, црних длачица и пега на рукама, и осећао се близак, интиман с њом, можда највише откад су били заједно, а није му више допуштала да је додирне, а он ју је пожелео - седела је повијених рамена и леђа и опуштено у столици надомак воде, с малим за длан грудима и лепог струка, и мислио је на то да јој љуби меснате усне и уморне очи и милује јој косу док стоји између њених размакнутих ногу, да је љуби у те длачице и држи груди у рукама, и те мисли се нису виделе на његовом лицу. Мисли се не виде, кажем. Реком је споро пловио неки шлеп испраних белих боја. И? И рекла ми је да ни са ким у животу није била тако интимна, а то сам осећао, то време које сам проводио с њом било је тако пуно, сваки се тај трен ширио и растао, а ја сам био срећан што сам ту, и знао сам да треба да питам, и питао сам је, ти не желиш да будеш више са мном? Зар морам да ти то кажем? Кажи... После сам је возио до града. Знаш, ја те више нећу звати. Погледала ме смејући се. Можда се предомислим, рекла је? Слегнуо сам раменима и окренуо главу. Речни шлеп био је све ближи и ближи, и пролазио је крај нас размичући воду мирну и густу као мед. На прамцу, где је киша спирала рђу, црним словима било је исписано име неког града без луке и река.
Је ли се предомислила, питао сам?
Не знам.
Сетио сам се како се звао брод.
Београд
Заборавио сам јој име. Вечерас се налази с њима тројицом. Жури да што пре заврши с послом и аутобусом се одвезе на састанак. Улази у непознат стан на Алтини, затвара врата и види да су сви већ стигли. Једини којег добро познаје узима јој јакну и руком нехајно показује на остале. Зна их из виђења, одрастали су у истом крају. Поздравља се стидљиво и тихо. Одлично што си дошла. Одлично што смо сви дошли. Затим: неко од ове тројице почиње да је љуби. Неко јој раскопчава брусхалтер и скида кошуљу. Чучнула је и чека да се сва тројица окупе око ње. Замислила се и отпухује прамен косе са свога чела. Шнале на каишу звецкају. Помози ми да откопчам рајсфершлус. Помоћи ћу ти, лепи мој. И почиње да се смеје. После је смештају на стари тросед. Једном је заронила главу у крило а други јој отпозади стиска кукове и ритмично препонама удара у задњицу. Онај који стоји код врата узео је мобилни телефон и почео да снима. Своје другове поименце зове да се окрену и махну у камеру. Мислим да сам тада кренуо. Палим кола и укључујем радио. Када се умивала у купатилу био сам на прилазу граду. Момци већ пију пиво и мрзи их да је одбаце до куће. Без поздрава је изашла из стана у ноћ и дигла палац да стопира. Стао сам. Увек станеш? Ушла је у кола, отпухнула плави прамен са чела и рекла докле иде. Тада сам је упитао: Како се зовеш?
Венеција
Стојим пред Валеријом Лазаро. На фотографији има бабураст нос и високо тапирану седу косу. Очи су јој у сенци и не видим их добро.
Шта бих желео да знам, Валерија? Не знам. Можда - да ли си овде одрастала, и смета ли ти мирис устајалог мора? Да ли се љутиш на туристе и црнце по улицама. Да ли си икад јела јагоде са шампањцем на обали Великог канала, јеси ли радила као собарица по старим хотелима, пре него су дошле нове за мале паре? Можда јагоде није јела, јер их не воли? Можда је равнодушна спрам плећатих црнаца који у платненом завежљају носе покретне тезге с лажним торбама? Сунце ми бије у леђа и склањам се у сенку. Врат ми је црвен, а иза чујем како девојка на тргу виче за туристима мамећи их у ресторан.
Волим те, кажем Валерији. Волим и твог сина Пасквалеа и мужа Винченца, и све непотписане рођаке и децу. А сада морам да идем. Нећу више бити ту. И онда сам отишао до обале Великог канала и крај једне девојке са слушалицама у ушима јео јагоде и пио шампањац. Имала је птичји профил. И сећам се, миса за Валерију Лазаро била је заказана два дана касније у цркви Сан Тровазо.
Лондон
Седео сам међу дрвећем, на ушћу, и мирисила је трава, од кише, и било је тихо, без људи, град је био далек и тих, седео сам испод неког ораха, на комаду асфалта, уморан, и гледao сам све то дрвеће, и мислио како је исто као у Црној Гори, у Кошутњаку, у Чорливуду.
Неки пут су те шуме тешке, тамне, густе, неки пут прозрачне и лаке, као у Италији, и свеједно ми је где су, јер све је то једна шума, шума по којој трчим. Трчао сам, једном, у Чорливуду, а испод мене исклизавала је стаза за коње посута шљунком, и ногe су ми измицале са каменчића, али нисам срео никога на стази, ни коња ни коњаника, и био сам дошао до језерца, и био сам упао у неко блато, и био сам сам.
Био си сам?
Да.
Био сам сам, далеко од свега.
Сарајево
Сви сте ту, рекао је гледајући у имена на црној надгробној плочи.
Сви сте ту. Доња, бела плоча, испуцала је и окрњена, од киша, леда и снега. На горњој је исписано прво братово, онда очево име. Мајка је је умрла три године после, морала је обојицу да их сахрани. Брат јој је умро на рукама, кажем јој. Она ћути. Је ли плакала тада? Не знам, верујем да јесте, и нисам јој желео то, дао бих све да није тако било, држала му је главу у крилу, био је скочио кроз балкон са четвртог спрата, био је још жив када је сишла до њега, држала му је главу у крилу, и он јој је рекао: Мајко, и онда је умро, умро је док му је држала главу, и онда је она плакала, и после је плакала, и плакала је још много пута, деца не умеју да умру, она умру по стотину пута, господе.
Сви сте ту, рекао сам гледајући у имена на надгробној плочи.
Ти не умеш да плачеш, рекла је?
А после се попела на њега, и док су водили љубав питала га је за груди, да ли су лепе, стискала их је, о, да, јесу лепе, а она каже, пре двадесет и пет година биле су још лепше, и не, не сумњам, двадесет пет година је много времена, читав један живот, двадесет пет година би напунио брат да се није убио, двадесет пет година раније био је неки рат, причала је како су она и момак тада водили љубав на пустом факултету док је мало даље од њих на тргу пуцало а неки људи су умирали.
Где си рођен?
Не сећам се где сам рођен, мислим у оном граду где се умирало а људи из њега бежали.
Сви сте ту, кажем додирнувши камен. И нећу да заплачем.
Бар
На слово, на слово? Мислим да нам је мама, ту серију, пуштала на VHS-у, ето откуд је знам!
Не сећам се, можда сам се тада насмејао, и погледао је у очи. Очи су топле и радознале.
Мислим да нам је мама серију пуштала на VHS-у, без VHS-а нисмо могли да живимо, сваки дан по један филм, дугометражни, цртани. Сећам се Гуливерових путовања, није било синхронизације, већ превод на титлу, па би нам мама и Ојдана читале а ми били пресрећни, мама би нам куповала и касете са уџбеницима за учење енглеског, имали смо и песме Бранка Коцкице, а тата нам је поклонио магнетофон, прави, тешки магнетофон, и он је за нас био чудо наредних годину дана. Брзо бисмо потрошили траку, јер смо снимали шта год би нам пало на памет, па смо молили тату да нам купи још једну, па још једну, па још једну.
И отац купује траке, а ја гледам како је лепа и млада.
На слово, на слово... које је твоје слово?
Моје? Оно које ми поклониш.
Лисабон
Када сам устао, крај кревета су биле две чаше с водом.
Хтео бих данас да обиђем оближњи замак и кућу-музеј Фернанда Песое, не, нисам уморан, али чини ми се да сам лоше спавао, будио сам се, ноћу, неколико пута, а пре него што је свануло чуо сам птице.
Не умем све да испричам, било је толико нових ствари, и људи, и с новинарком Адрианом био сам се нашао испред Културног центра Белема, таксиста ме возио поред широког Тежа што недалеко одатле нестаје у океану, ушли смо сви заједно, Адриана, њена мајка, фотографкиња и ја, на тај Homenagem а José Saramago, и министар културе, јавне личности, певачи, глумци, сви они који су обавезни на јавним годишњицама смрти, а најважнија, ипак, била је Пилар, Сарамагова жена, и церемонија се вртела око ње, и то с правом, била је елегантнија и лепша од других, и много млађих жена и девојака, а ја сам, опет, помислио како је и Сарамаго тој згодној жени можда био sugar daddy, старији од ње три деценије, не, неке нарави, не знају да се обуздају, заиста, док глумци и натуршчици читали су делове из Јеванђеље по Исусу Христу када би утихнуо симфонијски оркестар који је свирао Хајдна, а ја сам кришом зевао, јер ни млитави оркестар ни неразумљиве португалске реченице нису успевале да ми држе пажњу, да, мислио сам на тебе, тога се сада сећам, и чудио се како то што ти неко недостаје може да добије физичку димензију, те осећаш бол сличан оном као да ти клештима неко нешто чупа, а чак нисам ни сигуран што је то што се чупа, јер можда душа стварно има браду, косу, зубе, уосталом, ко је икада видео ту душу, ни лаборанти ни лекари не знају ништа о њој, и шта би ту могло да се мери, и цела ова ствар је сасвим непоуздана и несигурна, можда ме просто болео стомак, или сам имао главобољу?
Где је Пилар? питао је неки глас преко разгласа, то сам умео да разумем, и мислим да се иста реченица још једном поновила, а девојчица, која је за све време овог реситала лежала као спавајући на кревету на бини, устала је и с црвеном ружом у руци запутила се у гледалиште, пратила је, у мраку, светлост рефлектора, јер она је била покретни центар блештавог круга светла, а она ружа, то њено јарко тачкасто црвенило, некако је нарочито у снопу светла упадало у очи, и ружа је била предата Пилар, и онда су сви устали и пљескали, устао сам и ја, и исто сам пљескао, и исто сам се био помало разнежио, те асоцијације на љубав, смрт и бол увек имају ефекта, можда се баш зато пљескало дуго и истрајно, и био је крај, и изашао сам први у хол, и пришла ми је телевизијска репортерка, била је разочарана што не знам португалски: Баш нимало? На жалост, уопште, рекао сам.
Потом сам из угла осматрао госте и званице, Адриана ми је неупадљиво указивала на писце, политичаре, министре, док је она фотографкиња, мушкобањаста и штрокава жена, јурила за Пилар, да је по хиљадити пут слика, док су удовици прилазили многи да се поздраве, а она им се захваљивала и осмехивала, и нарочито интимна била је са неком средовечном глумицом, оном која је држала уводну реч на рециталу, имала је снажне и ниске листове, и хаљину ваљда циклама боје (то с бојама је као с душом, тешко је бити сигуран), а Пилар и она су се узајамно миловале по леђима, заиста интимно и с разумевањем, јер, ко зна, можда је и ова глумица у хаљини циклама боје изгубила неког драгог и зна шта је то бол, Пиларина бол? а после ме Адриана одвела до моћне и дивне катедрале у Белему, фотографкиња и ја јурцали смо по њој док су нас оне чекале у колима, и на путу назад, опет крај Тежа, забављао сам у колима маму и Адриану хвалећи лепоту Лисабона и поредећи је с оном древне Венеције, рекао сам да је Венеција курва, una putana, а мама се смејала, јер то је умела да разуме, и помагао сам Адриани да упаркира ауто и носи ствари, потом смо се распричали на италијанском и растали задовољни, а ја отишао на вечеру у неки ресторан, млади пар крај којег сам седео доливао ми је вино из своје боце, неко нарочито и чини ми се скупо зелено вино Мураљо, и причао сам с њима на енглеском, и пио и своје вино, и јео сома из реке Тежо, и вратио сам се после у кућу и легао да спавам, сам.
Када ујутро устанем, крај кревета ће бити две чаше с водом.