Prokop protiv Glavne železničke stanice i Beograda

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju primaoca. Zato su železničke stanice u gradovima važne, oko njih se dešavaju mnoga zbivanja, gradska vreva je bogatija, brža i bučnija nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.

U Beogradu ima nekoliko železničkih stanica, najpoznatija je stara, Glavna, izgrađena 1885 godine u dnu Nemanjine ulice sa trgom ispred što dolikuje i pripada takvoj stanici, zatim Dunav stanica, pa kraljevska u Topčideru. Posle je napravljena ali ne do kraja izgrađena ona na Novom Beogradu i onda sledi Prokop, započeta pre pola veka kod Hajd parka, sa druge strane autoputa i uz mostarsku petlju i o njoj se sada najviše govori kao budućoj glavnoj, mada ona nije gotova i deluje više kao gradilište u pokušaju a ne mesto gde Beograd treba da komunicira sa samim sobom, onima okolo i svetom i da sa svima izmenjuje ideje i poruke.

Koncept organizacije železničkog saobraćaja u Beogradu je u predhodnim Generalnim planovima uglavnom bio zasnovan na ideji formiranja putničke stanice Prokop u koordinaciji sa stanicom Novi Beograd, a radile bi Dunavska i Topčiderska posebno kao deo gradskog sistema prevoza a sadašnja Glavna na dnu Nemanjine bi opsluživala beogradski region, bila bi uključena u sistem gradskog prevoza ali bi imala i protokolarnu namenu. Planirana je tada i linija metroa, ona što bi išla preko Slavije, direktno do Prokopa čime bi nepodobnost lokacije stanice u odnosu na grad bila donekle nadoknađena.

Sada je sve to izmenjeno, Prokop postaje glavna, zvaće se Centar, stara glavna se ukida i biće muzej železnice, kraljevska u Topčideru će opsluživati vozove u koje su utovaruju automobili jer u Prokopu i na Novom Beogradu za to nema mesta. O stanici u Dunavskoj se ništa ne kaže što samo naglašava da i koncepta saobraćajnog za grad nema. Izmena prema kazivanju vlasti obuhvatila i promenu trase metroa koji sada neće ići kroz centar grada gde mu je mesto već uz Beograd na vodi, verovatno uz Savsku ulicu i neće doticati stanicu Centar u Prokopu. Dakle, neke nove šine će biti načinjene jer metro ne leti a šine tu već postoje odvajkada tik uz Savsku ulicu i mogu biti od koristi za neki vid gradskog prevoza pa i za metro. Ako tako bude biće to još jedna posebna prepoznatljivost novog, new rich i pink beogradskog identiteta jer će ovaj grad biti jedini u Evropi ali i šire gde metro ne dovozi ljude do železničke, glavne stanice. Izmene, ovako zamišljene su brzoplete i smanjuju kapacitet komuniciranja unutar grada, grada i građana sa okruženjem i verovatno su posledica želje vlasti da udovolji investitoru Beograda na vodi kome smeta stanica uz njegov poduhvat a potvrda za takav stav je i onaj bilbord koji nedopustivo zaklanja, skriva zgradu stanice, zaštićenu kao posebno značajan spomenik kulture. I istorije.

Železnička stanica nikako ne bi mogla da omete silazak Beograda na Savu, naprotiv, samo bi uvećala vrednost okruženja i na efikasniji način spojila grad sa onim čudom na vodi koje se gradi uprkos logici. Naravno, i ovog puta struka i građani su izopšteni iz price o ovoj temi a to je novozasnovani manir i primarni ovovremeni način urbanog razvijanja Beograda.      

Prokop je delimično izgrađen, ali i kad bude do kraja završen neće biti onako kako su tvorci zamislil i to se govori od samog početka, od kada je pre pola veka ova planerska namera rečena. Jer Prokop jeste metnut na ostrvo, nepodobno pozicioniran u odnosu na grad, daleko od gradskog centra, sasvim okružen i blokiran autoputem i bulevarima, nema dobar i prihvatljiv i moguć kontakt gradskim prevozom sa gradom i putnik kad se tamo iskrca iz nekog voza čezne za gradom i gleda ga preko autoputa dok istovremeno putnik koji ima nameru da otputuje pokušava da dopre do voza i pređe autoput i savlada Mostarsku petlju.

Ustvari, železnica treba da je neizostavni deo gradske infrastrukture, da učestvuje u razvoju i životu grada, ne samo da komunicira sa dalekim okruženjem i svetom i da ga sa njim povezuje, već i da je učesnik u javnom gradskom prevozu i da u toj ulozi nađe svoje mesto. Da ne bude više strano telo koje ometa gradski život a sebi nanosi štetu jer se lišava velike mogućnosti, da bude činilac u infrastrukturi metropole kao što je u svetu uobičajeno i neophodno. U takvom konceptu moguće je zamisliti novobeogradsku železničku stanicu kao međunarodnu uz gradsku autobusku stanicu koja je u neposrednoj blizini. Prokop bi bio produženi deo novobeogradske stanice, a ostale, Dunavska, Rakovica i Topčider, su lokalne, prevashodno u funkciji gradskog javnog prevoza.

Sadašnja Glavna stanica, kao što je već rečeno opsluživala bi beogradski region i bila protokolarna gde dolaze vozovi sa posebnim namenama i važnim putnicima, ali ujedno i centralna stanica za javni gradski prevoz, jer je u središtu grada pa su i pešačke veze sa grebena beogradskog prihvatljive, a veze sa drugim sredstvima javnog prevoza značajno razvijene, dostižu do skoro svih gradskih krajeva što druga opcija sa Prokopom ni izdaleka ne može da postigne.

Beogradu je potreban integrisani javni prevoz gde se ne posmatra svaki sistem posebno, železnica, metro, autobusi ili šta god, već su svi oni elementi jedinstvenog poduhvata prevoženja Beograđana u okviru gradskog atara, a stanice su samo posrednici između građana i njihovih ciljeva u komuniciranju. Tada metro, železnica, autobuski prevoz, tramvaji i trolejbusi do sada viđeni i negovani kao posebni sistemi, nisu više kao takvi potrebni ni gradu ni sebi samima. Ujedinjeni u smisleni sistem prevoza mogu gradu odgovoriti na pitanje o zajedničkom životu i započeti dugo očekivanu komunikaciju koja se u svetu odavno događa.

Ali šumar zadužen za uvođenje u život nekog osmišljenog i logičnog gradskog Sistema saobraćaja koji pre svega treba da udovoljava potrebama građana ovog grada a ne volji investitora koga vlast mazi i pazi ostavljajući građane na cedilu, nikako da stigne na posao, krenuo ka random mestu i zaglavio se u nepristupačnom i od urbane mtrice Beograda otuđenom prostoru Prokopa pa onda umesto njega saobraćajem metropole se bave drvoseče.