Kontinuitet planiranja ovde uvek ispočetka

Grad traje, troši svoje vreme, korača kroz dane i godine davno zacrtanim stazama, trpi i podnosi događaje koji mu nekada ne idu u prilog, sputavaju ga, zaustavljaju ali to koračanje se ne može prekinuti ma šta nasilnici ili oni bez razumevanja gradskog bića i koji misle da mogu sve promeniti ne gledajući započeto od nekih koje su zamenili na mestu gde se odlučuje. Ma šta oni, ti nerazumnici činili, pitanje je samo vremena kada će, posle prekida, nanovo grad da zakorakne i opet se nađe na prekinitom putu. Nalaženje tog puta zavisi pre svega od štovanja kontinuiteta u koračanju, povremeni prekidi ne bi smeli da poremete korake gradske po ranije popločanoj stazi. Odvajkada je tako, jedni smisle, počnu da crtaju ili čak da grade a onda dođu drugi na vlast i zaborave to, kažu da imaju novu sasvim prikladnu ideju, o onome od pre ili govore loše ili uopšte ne spominju i onda grad stoji ili se zaputi i kreće u neku slepu ulicu gde ni uobičajeno svetlo, ono stereotipno na kraju tunela, ne treperi.

Veliki gradski projekti traju, jedan ili dva mandata politikanata i dužnosnika nisu uvek dovoljni da se zamišljena gradnja okonča. Zato je kontinuitet koračanja bitan, sve se sastoji u tim koracima, jedan za drugim ka novom vremenu ali neprekidno misleći uvek i neprekidno na pređeni put i one što su to ranije činili. Moguće su izmene u ritmu hodanja, promena obuće, neke popravke, novi detalji koje uznapredovala tehnologija ali i novonastale u međuvremenu potrebe podložne odvajkada promenama, ali osnovna ideja od pre započeta treba da bude održana, da bude okvir ili bolje rečeno smer kojim se prati ranije načinjena staza. Tako sa gradom mora biti a ako ne onda sve staje, nastaje nered i zastoj, ništa se onda ne događa osim novih priča koje uglavnom deluju kao isprika za neuspeh sopstvenog gesta i ruženje predhodnika kao pokazna vežba za ustvari sopstveno nečinjenje osim reči koje mnogo gradu ne doprinose. Nove ideje koje mogu zadovoljiti novonastale potrebe su potrebne ali uvek treba da podrazumevaju ono što je pre učinjeno ili tek započeto, izmenjeno i prilagođeno okolnostima u vremenu koje je nastalo, sve to ako je neophodno i usklađeno sa tehnološkim i ekonomskim okolnostima koje utiču na koračanje grada u neko novo vreme.  

Ovde u Beogradu kontinuitet u planiranju grada je skrajnut, sasvim potisnut, primat je preuzeo profit i neki interesi koji ne podrazumevaju uvek i građane. Dužnosnici ne biraju načine da pokažu kako ono što je ranije, decenijama,  činjeno kako u planiranju tako i u gradnji, treba menjati, ići nekim novim putem, ranije učinjene staze treba preorati a nove uspostaviti i mermerom ih popločati mada ishodišta takovih putanje nisu jasna, ili su nedorečena ili se o tome ne govori osim opštim otrcanim rečnikom koji ništa ne kazuje. Onda nastaje skaska o novoj trasi metroa koji napušta centar grada, ide na njegovu ivicu, ne dodiruje novu poziciju železničke stanice kao što je u celom svetu uobičajeno i neophodno ali ide tik uz Beograd na vodi čime se toj privatnoj investiciji diže vrednost, velikim delom parama građana. Onda Beograd na vodi koji bitno ili sasvim i do kraja menja sliku Beograda, čini novi lik grada prenet iz nekih pustinjskih predela i ovom stvorenom vekovima građenom gradu menja suštinu i potire mu identitet, uvodi ga u stereotipne modele kakvih je kojekuda, uglavnom po srednjem i dalekom istoku ili već kojekuda gde je ustanovljen način pokazivanja mišića, po sistemu čiji je veći, ali tamo pre toga gradova sa tradicijom nije bilo ili ako jeste društveni model upravljanja je dozoljavao da se promene vrše voljom elite uprkos nekoj istoriji ma kakva bila. Oba navedena gesta kao namere, od kojih je jedan, onaj uz Savu, u poodmaklom zamahu, svedoče o prekidu kontinuiteta, prekidu komunikacije sa građanima, strukom, zatvaranjem odlučivanja u uski serkl koji čine vlast i investitori objedinjeni zajedničkim interesom i gde je ophođenje sa javnošću ustanovljeno putem lex specijalisa i grubih reči za one koji imaju nameru da kažu šta o svemu tome misle, čini se čak i da ne osporavaju samu ideju neke gradnje jer je to svakako za grad dobro, ali su radoznali da saznaju šta je ishodište i čemu sve to vodi, kakav će Beograd posle svega toga, ako se izgradi, biti.

A ako se kontinuitet promišljanja grada prekine onda je i to ishodište nejasno ili ga uopšte nema.