DESET MINUTA RAVNE LINIJE I KOD TEBE SAM

Legao sam. Pred očima su mi se našli svi vidici Mont Ventua, svi zalasci sunca u Panoniji koje smo upili zajedno, mesec, zvezde i ostrva mrtvih na Egejskom moru koje prelaze u noć, koja prelazi u nebo, koje prelazi u crno. Sposobnost oka da fokusira i detektuje vidljive slike i objekte pomoću foto-receptora na retini i da ih generiše u nervni impuls koji će biti memorisan, a kasnije interpretiran na osnovu ranije spoznatih informacija je zadivljujuća.

Tako složen mehanizam za jedno tako prosto viđenje. Samo tvoje lice ne mogu ponovo da vidim.

Zatvorio sam oči. Muzika se pojačavala. Vibracije koje je proizvodio zvuk klavira stizale su sirove, ali su u meni ostajale izbrušene tvojim prstima, koji su preko crnih i belih dirki ponovo rađali Rahmanjinov Treći klavirski koncert koji si svirala u Njujorku. Akustika prostora u kome si postojala ostala je prepoznata u unutrašnjem uhu, a maleni, koščati alat ju je uklesao u konačnu memoriju. 

Samo tvoj glas ne mogu da čujem.

Muzika je prestala. Osetio sam ponovo miris tvoje kože nakon što si zaspala u arganskom drvoredu u Marakešu, valjanja po senu na Kopaoniku, tvoj miris kojim si me pratila i kada nisi bila sa mnom na vašarima u Bombaju. Miris za kojima sam se okretao i gubio pravce i smerove kretanja. Hemija tvog mirisa je zauzela dobar deo mojih olfaktornih receptora i zauvek ih ogradila od sveta.

Jedino nisam mogao da osetim miris anestetika.

Osetio sam dodir na nadlanici.

- Puls je u redu! Uključi ga na monitor!

- Srećno prijatelju! 

Koža je upijala tuđe dodire. Nisam ih pamtio.

Sećam se kako si mi dodirivala kosu dok sam pisao na terasi taverne u Buenos Ajresu. Kako si mi trljala leđa da se zagrejem posle ronjenja na dah na jezeru Saskačuan i tvoje dlanove na mojim obrazima pre nego li počne trka u Pamploni. Nisam više osećao dodire.

Nisam se više sećao kada sam te poslednji put dodirnuo.

Izgubio sam oslonac, više nemam ravnotežu i tek sada krećem da te tražim. Ubrzavam, u prostoru u kome ne važi gravitacija. Menjam pravce i smerove kretanja i menjam agregatna stanja prostora. Kavitacija pravi vrtloge nadanja da ću pogoditi pravi put, jedini kojim sanjam da hodam.

Toplota me privlači, i što je intenzivnija brže nestane i pretvori se u jezu od koje promrznem. Osećam krv kako mi se ledi u žilama, gotovo staje. Ponavljam sebi da tako mora biti.

Svestan sam gde su mi ruke i noge, mogu da dodirnem vrh nosa, mogu da čujem svoje sporo srce, ali ne znam gde sam i kako sam tu dospeo. Znam samo da se neću vratiti.

A sada više ni to ne znam.

Više nikada neću osetiti bol.

Osećam te, to znam.

Moje telo više nije deo mene.

Pitanje je vremena kada ću te ponovo doživeti svim svojim čulima.

Hronometar staje na sredini.

Postoji samo ravna linija do tebe.