Grad je kulisa ili urbani ginjol

Beograd je u proteklih sto i još malo više godina bio u vlasti kneževine, zatim kraljevine, bio je okupirani grad, onda su ga osvojili komunisti koji su svoja načela sprovodili u početku rigidno a onda, kad su se ustoličili i pogrešno zaključili da tu ostaju do kraja sveta što ih je i načelo, počeli su da ista načela sprovode u olabavljenoj formi ali bez obzira na sve, ostavili su ovde značajan trag koji se ne može zanemariti i o urbanoj matrici kada se govori,o sadržajima i arhitekturi, posle je bilo vreme socijalizma gde je raspodela dobara bila prihvatljiva za narod, i najzad u protekloj deceniji ili dve grad je osvojila demokratija ali, mada u kratkom periodu, u veoma različitim formama. Svako je od došavših na vlast donosio svoje misli i namere i gorljivo o tome pričao tvrdeći da će ako se to primeni nastati nešto slično raju za građane. Istina, to bi moglo dovesti u sumnju takav novogovor  jer su neki od njih bili ateisti pa je i pojam raja mogao da se shvati sasvim relativizovano.

 Odnosno, doživljaj raja i pakla kada se radi o urbanoj sudbini grada, posebno u viđenju ateista često ne pokazuje neku bitniju razliku. Međutim, bez obzira na sve ideologije koje gradom prohujaše u tom proteklom veku matrica grada nije bitno izmenjena tu oko Kalemegdana ili šire gledano, o čemu postoje mnoga neslaganja čistunaca u tumačenju istorije grada, u krugu dvojke, odnosno u središtu grada gde je još ranije zasnovan i gde mu je utkana memorija od iskona. Sve posle toga, okolo izgrađeno u bilo kom vremenu i sa bilo kojim namerama samo okružuje suštinu i potvrđuje je.

Grad je neizmerno sličan čoveku, verovatno zato što je njegovom rukom stvoren, mada je uticaj obostran i nije daleko od primisli da je ovaj današnji gradograditelj ili korisnik gradske scenografije upravo izmileo ispod gradskog skuta jer je od njega, grada, stvoren. I  tako, kao i ljudsko biće grad je podložan menjanju raspoloženja i ambijenta, promenama šminke i odeće naizgled menjajući identitet ne bi li, kao što i čovek radi, obmanuo sebe samog da se poboljšao i da je sve promenio, na bolje naravno. Kako god, ali telo, izgrađena urbana matrica je ista, možda neki put mršavija ili ugojenija. Uvek se telo prepoznaje ma kakve intervencije bile činjene od njegove, gradske volje, ili nekih nasilnika koji su u ime svoje napredne ideje probali neprikladno da menjaju telo, ali srećom do suštine nisu dosezali.

Ima naravno tu i trenutaka kada se dogode brutalni udari na matricu grada i kada ona bude žrtvovana i bitno promenjena zbog nekog od interesa a to se događa kada društvene okolnosti koje kreiraju pasivnost građana, nadvladaju sve druge okolnosti i učine grad drugačijim uz brisanje istorije, navika, slike onog što mu, gradu, beše prepoznarljivo i znak postojanja. U Beogradu se upravo to događa na obali Save.   

Opet površno i pojednostavljeno, za ovu priliku posmatrano ono što se stereotipno zove fizička struktura ili izgrađeni grad je samo deo gradskog bića jer grad su pre svega i nadasve događaji u njemu koje jedino mogu proizvesti građani, zatim oni što vladaju ili oni što ih slede, zapravo veoma retko zajedno.  Grad je, opet slobodno tumačenje, kulisa uvek ista ili beskrajno slična prauzoru, sagrađena za neku davno odigranu  predstavu. Unutra na sceni razni glumci, starosedeoci i došljaci čine i izvode svoje drame, tragedije ili vodvilje za koje građani a bez svog pristanka plaćaju preskupe ulaznice ne bi li prikazanje teatarsko gledali. Režiseri i scenaristi tumače na svoj način upotrebu kulisa ali i kulise same u skladu sa potrebama svoje poruke. Kulise ih previše ne  interesuju, u njih će po svaku cenu udenuti svoj tekst, priličilo to predhodno izvedenoj scenografiji za neki drugi libreto ili ne, svejedno.

Moguće je da u isto vreme bude odigravano nekoliko različitih predstava ako postoji više pretendenata na pozorišnu produkciju, onda nastaje neopisana gužva gore na poziciji gde ginjol majstori drže svoje alatke za upravljanje onima dole, posebno ako nije iznijansirano ili kako tako ustanovljeno preimućstvo nekih od učesnika, najčešće su u ponudi tragedije i vodvilji istovremeno u više verzija. Tako se u istom gradskom okruženju, kulisama, izgrađenom urbanom arte factu može videti istovremeno događanje više gradova na istom mestu, često sasvim različitih i nikako skladnih. Bez tog mnoštva grad ne bi ni postojao i verovatno ne bi imao smisla. Naime, čistunstvo i beskompromisno održavanje istog u gradskoj matrici, urbanoj ali i u kulturnoj ili nekoj drugoj u kojoj se odigrava predstava života građana ili bolje rečeno stanovnika može biti i posledica straha od novog što je odvajkada uobičajen osećaj onih koji prepoznaju dugo bivajući u gradu samo svoj doživljaj okruženja. Kulisa ustvari, jer to jeste tako, grad je sličan pozorišnoj scenografiji a poruke iz predstave koje se unutar dekora događaju mogu biti različite i zavise samo od veštine glumaca a publika koja je takođe učesnik tog rijalitija sluša i ponaša se u skladu sa porukama koje joj stižu sve dok režiser koji sve kontroliše ne promeni stav. I onda sve ispočetka.