NIJE SVET PUTNIČKI AVION DA SE TAKO LAKO SRUŠI

Njeni prsti su nervozno savijali praznu kesicu smeđeg šećera. Aleks ima predivne prste. Tanke i prave, ne predugačke, blede, sa gotovo pravougaonim noktima. Isečeni na kratko čine da njeni prsti, protivno plasiranim mišljenjima njujorških trendsetera, izgledaju još ženstvenije. Kompletnom očaravajućem utisku, može biti, doprinosi i night sea nijansa tamno plave kojom je nalakilarala nokte. Night sea je ime i prezime boje laka, znam zasigurno jer to je bio poklon od mene, za neki običan dan. Ona je to zaboravila, siguran sam. Da se kojim slučajem setila, skinula bi ga ili ga ne bi ni stavljala kada zna da dolazi da sa mnom vodi ovaj razgovor…

Razgovor… Uvek sam imao problem sa komunikacijom…

Ne pričaš mnogo, to mi se sviđa kod tebe… i naravno to što si jak, strong and silent type… govorila je, pa neću slagati ako kažem, u prošlom veku kada smo se upoznali, u parku preko ulice. Neke stvari su u međuvremenu postale, takoreći, istorijske činjenice, mnoge druge su se podrazumevale… Komunikacija oslobođena konverzacije.

Razgovor je, iako je samo ona govorila, počeo žustro, čim se konobarica okrenula od našeg stola. Iz donetih šolja je izlazila para. I Aleks se pušila. Podižem pogled i njene tamno plave murano minđuše se  odbijaju od njen porcelanski vrat, kako žučno objašnjava, već šta… Spuštam pogled nazad na njene prste.

Počela je od nekakve netačne premise za kojom je ređala niz smislenih logičkih dedukcija. Mislio sam se kako joj sve to ne vredi ništa kada nema uporišta. Njena konstrukcija nije ni kula od karata. Kula od karata obično ima jasan oslonac na stolu na kom se slaže. Makar je tako bilo kada sam bio klinja.
Podigao sam pogled sa njenih prstiju i krišom video da je nepočešljana i na ivici suza, priča li priča. Ali ništa je ne čujem više. Nije da je ne slušam. Jednostavno slika je tu ali tona nema. Mute.

Kelnerica bez glasa diktira narudžbinu preko šanka. Escajg ljudi koji doručkuju ne zvecka. Pas na pločniku, ispred izloga u kom sedim s Aleks, kezi zube, pomera vilice i usne mu se tresu, ali lavež je nečujan. Neko ulazi unutra, zvonce iznad vrata zaigra, ali nemo. Mogao bi sada i Al Paćino da se vrati iz toaleta u pozadini i da sedne pored nas. Nervozan, mada manje od Aleks, sledećeg momenta ustaje i vadi revolver i iz neposredne blizine puca u mene ali ni to ne čujem. Vidim burence koje se okreće i cev koja se dimi. Metak ne vidim. Pretpostavljam da me ubija. Nešto nevidljivo i nečujno. Ubrzo nastaje metež, Paćino baca revolver (ne puca u Aleks) i beži. Obara stolice za sobom, one padaju bez lupe, kao da su od sunđera.

Čujem sunđerasti đon papuča koja je Aleks izula ispod stola i sada ih pomera levo-desno. Ne vidim joj noge, ali sam siguran da cupka nogama toliko da gotovo udara kolenima o donju površinu stola. Čuje se i šuštanje papira kesice smeđeg šećera između čijih je ispresavijanih listova ostalo još koje zrnce. Pod njenim prstima i ta preostala zrnca krckaju, drobe se i prelaze u prah, i to se jasno čuje. Neko izađe iz lokala i zvonce zazvoni. Gosti lupkaju escajgom po tanjirima. Iz kuhinje se dovikuje koja je narudžbina gotova. Jedino se pas, koji je i dalje na pločniku vezan za hidrant, ne čuje od saobraćaja s ulice Worth (vrednost, engl.)

U šanku pukne čaša.

– Slušaš li me?
– Slušam.
– Slušaš ali ne čuješ i to traje mesecima, sve mi je jasno. Ovo više ne može ovako. Nisam toliki mazohista. Evo ti ključ da možeš da pokupiš svoje stvari, danas, sutra, kada hoćeš, ja idem kod majke u Boston. Neću se vraćati nekoliko nedelja. Ne zovi me, ne piši mi. Nemoj da dolaziš za mnom u Boston. Ako se ne iseliš dok se vratim sve što zateknem pokloniću Vojsci spasa. Dosta mi je ovog mučenja!

Dok se okretala i odlazila ton je postajao sve jači. Ključ bačen na sto odskočio je, rekao bih u tom trenutku, više od deset puta, i svaki put je drugačije odzvonilo. Zvonce koje je pomerila vratima pri izlasku mutiralo je u električno zvono. Zvrndalo je kao kada se zatvorska vrata zatvaraju.

Ostao sam da sedim sam za stolom u malom restoranu preko puta Kolumbus parka.

Zagledan u park.
Postoje ti ljudi koji su podosta teatralni, koji izuzetnu pažnju pridaju nastupu. Nikada mi nisu bili posebno simpatični. Mislim da je to zato što sam mogao tako lako da ih prozrem. Imao sam taj neobičan talenat da pročitam glumu, fake, flop… Aleks je umela tako dobro da odglumi svoj nastup, da proda priču, da zavara da poveruješ… Mnogo puta ranije sam joj pustio, napravio se nevešt, zaveden, kao ubeđen i bila je srećna kako joj je uspelo. Bio sam srećan što je ona dobijala na samopouzdanju. Sve su to bile sitnice.

Dok sam podizao njen ključ na kom je pisalo key moment, čekao sam opomenu rukovodioca mog neobičnog talenta koji će mi iz mene poslati poruku da je i ovaj put sve samo predstava. Ljudi su ulazili i izlazili iz lokala, čuli su se tanjiri, puckanje ulja u fritezi u otvorenoj kuhinji. Pogledao sam kroz prozor, pas je i dalje nečujno lajao. Poruka nije stizala. Srce je počinjalo brže da kuca. Osetio sam otkucaje u grlu, na jeziku, u očima… Ruka mi se neprijatno tresla dok sam ključ stavljao u džep, pa sam je ostavio tamo, kako me ne bi sramotila. Krenuo sam prema izlazu. Usta su mi se osušila i mislim da mi je šećer pao. Pridržao sam se malo za šank.

Tako znači izgleda kada nisi siguran.

Tako znači izgleda kada neko govori istinu.

Sve što sam čuo, dakle, bilo je izrečeno zapravo toliko samouvereno i svaka jebena reč je značila upravo ono što stvarno i znači. Ovo je stvarno kraj.

Kada sam izašao na ulicu jedan taksi je preda mnom udario drugi taksi otpozadi. Svakako sam imao nameru da prošetam jer mi je trebalo vazduha. Mogao sam konačno da čujem psa koji unezvereno laje. Bio je to samo običan labrador. Na ulici je nastao poveći metež.

Krenuo sam prema mom stanu u Maloj Italiji iako nisam bio siguran da ću tamo stići. Svet se rušio preda mnom.

Iza mene se u šumi menhetenskih nebodera rušila jedna pa druga kula Svetskog trgovinskog centra. To sam doveče video na televiziji, neko je sve snimio i sa ulice Worth. Kada sam izgladneo od tumaranja po ulicama stigao do zgrade u kojoj živim. Prvo sam kod Maria u prizemlju kupio veliku picu i bez volje se popeo na treći sprat. Imao sam jednu poruku za preslušati…

Jesi video koji nas je užas zadesio? Nismo to zaslužili. Nisam otišla u Boston. Javi se da znam da si dobro…