( MEKO ) KAO ČIČKOVA VUNICA*

               Kako se samo stvari, događaji, lica, predeli povezuju na najneobičnije moguće načine - razmišlja dok pažljivo slaže hrpu sveže opranih svetloljubičastih peškira netom pristiglih sa naherenih, po obroncima brda rasutih, mahovinom obraslih provincijskih grobalja. Čitava jedna generacija naprasno je rešila da ode pred Svetog Petra u veoma kratkom roku, pa su se poslednji ispraćaji jedno vreme nizali kao na pokretnoj traci - gotovo mehanički i sa sasvim pomešanim osećanjima, a sa njima i ti bolesno bledi peškiri pristizali su jedan za drugim u kuću, kao da ih je uvek ista osoba kupovala u uvek istoj prodavnici.

                Lagano se prikrada sumrak (gavranovo svitanje, negde je pročitala, za razliku od jutarnjeg - golubijeg) i sa njom izvesnost da će joj i ove noći ispod vrata biti proturen koverat sav od svetlosti u kome će, znala je već i ne otvarajući ga, biti još jedna u nizu, a sasvim nova, nesanica. Odavno se pomirila sa tim redovnim isporukama i sasvim prestala da se pita ko je tajanstveni pošiljilac. Jedino ju je kopkalo šta li će da joj donese ove noći.

               Nekada su to sečanja, kao ono na dan kada je videla kako zbilja izgleda biti mokar kao miš. Sudopera je bila puna i kada je počela da pušta vodu primetila je da se u gomili posuđa nešto miče. Pretpostavila je da je u pitanju neki otpadak zahvaćen vrtlogom, ali, kada je bolje pogledala, shvatila je da nešto tu baš i ne štima, jer su pokret bili suviše panični i brzi. Gle! Mali čiodooki miš je pokušavao da se izbori sa nadolazećom bujicom.

               Šta je mogla da učini sem da ga što pre izbavi? Ali to nije bilo ni malo lako. Prestravljen, otimao se iz njene ruke pokušavajući da je ugrize za prst. Napokon ga je uhvatila za rep - tu vodom natopljenu sivu grudvicu straha i dok se on uvijao i koprcao iznela ga u dvorište i spustila u visoku travu.

               Da...

               Jednom se tako setila trave. Dok je automobil poslušno stajao na semaforu čekajući zeleno svetlo, ona je po starom dobrom običaju zverala oko sebe. Napešačkom ostrvu trava je bila sasvim sveže pokošena. Još se kroz prozor osećao taj tako poseban miris koji je opijao i mamio na nekakva sentimentalna raspoloženja i neodređenu razneženost. A onda je primetila da se jedan jedini stručak popinog praseta izdiže iznad tla kao u inat. Osetila je kako je preplavljuje radost zbog te male pobede tanušne travke. Malo li je kada uspeš da se izboriš za nesmetano dovikivanje sa suncem?

               Onda i semafori...

               Opet crveno svetlo, ali ovoga puta na sasvim drugoj raskrsnici i u neko drugo doba dana. Lagano se prikrada noć i svetiljke počinju da se pale nekako žmirkavo i lenjo. Na saobraćajnom znaku za skretanje levo postavljenom tik iznad semafora mirno stoji ptica. Kao da čeka da se upali zeleno svetlo pa da krene dalje.

               Od ptice do krila zbilja nije daleko...

               Jedne noći videla je leptira tako zlatnih krila da je sasvim ličio na majušni novogodišnji ukras od onih najkičastije moguće vrste. Stajao je mirno na podu trepereći i svetlucajući iz sve snage, velokodušno dopuštajući da ga zagleda i da mu se divi. ( Mnogo, mnogo kasnije, našla ga je uginulog. Zlato je izgubilo sav svoj sjaj i ostala je samo jedna jadna, skvrčena čupava buba. A ipak je bilo tužno... )

               Tako, boreći se sa nesanicom, jedne noći je ustanovila da skoro svi spavači u san ulaze na prstima. Ne zato što je to neko nepisano pravilo ili potreba, već što se ispostavlja da je to najprirodniji položaj za iskorak u snove. Nekako ju je ta spoznaja umirila i skoro ganula.

               A kad smo kod ganutljivosti...

               Ništa nije toliko mirisno i vedro i nežno  kao veš na žici koji je poduhvatio nestašni vetar. Sve počinje da podseća na putovanja - na širom razapeta jedra, na let - na krila milovana krhkom prozirnošću vazduha. Zašto bi se onda čudila što je dok to posmatra kroz prozor obuzima sasvim neodređena seta?

               Eh...

               Dešava se tako da joj u besanim noćima prosto niotkuda iskrsne neki pojam za koji nije ni slutila da ga ima pohranjenog u sećanju. Jednom je to bila Berenikina kosa. Znala je tek da je to nekakvo sazvežđe tamo negde visoko i daleko, ali ništa više. Da bi zamešateljstvo bilo potpuno, sutradan je u TV kvizu jedno od pitanja bilo upravo šta je to Berenikina kosa. Naravno, za razliku od takmišara znala je odgovor, ali nije znala da će te iste noći čitajući naleteti na pasus o čoveku koji je živeo u naselju Berenika na obali Crvenog mora. Premnogo slučajnosti? Pa, izgleda da se i takve stvari ponekad dešavaju.

               Naravno, docnije se podrobno obavestila o rečenoj Bereniki na sveznajućem Guglu, kao što je morala da izgugla i ko peva pesmu Hegedupa upa, jer - da, i taj besmislen naslov je počeo da joj se mota po glavi neke od bezbrojnih noći ispunjenih nesnom.

               A jednom se baš dobrano posvađala sa Borhesom jer se usudio da tvrdi kako žbun jasmina ne može da zna da ga neko sanja, ničim ne potkrepivši tako proizvoljan stav. Jer, kako on uopšte može da zna čega je jedan jasmin svestan, o čemu razmišlja i šta sluti?

               I tako joj prolaze noći...

               Još uvek nije načisto da li negde pred svitanje poslednji noćni autobus  prolazeći kraj njenih prozora sipljivo kašljuca  blago prehlađen od praskozorne mrzlice, ili prvi jutarnji zeva još sasvim nerazbuđen. 

               No, ima vremena - saznaće i to.

              Jer, upravo joj stiže još jedan koverat sazdan od svetlosti.

                                                         ***   ***   ***

*Naslov je dao jednog od mnogobrojnih nadahnutih, neobičnih, divnih, sasvim posebnih poređenja kojima obiluje knjiga Aleksandrijski kvartet  Lorensa Darela. Nažalost, nisam u prilici da ovde citiram čitavu rečenicu jer je knjiga odavno vraćena u biblioteku, te mi morate verovati na reč.

I ne, nemam pojma kako izgleda čičkova vunica. Pokušala sam da u pamćenje prizovem razularenu džunglu čičaka iz jendeka ispred stanice milicije u mojoj varoši, ali se sećam jedino njihovih ružićastih cvetova.

Ovog septembra u Prizrenu

Autor: Goran Stamenković