Adio, Trafikonte! Nebojša Čehranov

Nebojša Čehranov
28. јул 2018.

kako zakriviti sudbinu

da sam znao ko me sve čeka
u ovoj igri elektrona
trčao bih ti u susret
preskačući ništavce i ohole
leteo bih da virim kako se praviš
tamo negde
za mene

a ja bih se pravio za tebe
manijački trošeći ovaj već ofucani ćilim
čuvao bih jedino zube živce i seme
pa bi imali bar šestoro dece
a ne da se sad pitamo
kako li bi izgledala naša ćerka
u moru sinova

ovako nam u ovom teatru surovosti
preostaje samo da se ponekad
uštirkaju kragne
dok se mi u zagrljaju trljamo
kao jedine preostale dušne lampe
da jedno drugom dopunimo oči
utolimo glad

i mrak

volela sam ga

prolazi život

у јурњави свеопштој
живот нам протутњи,
у исчеку сведорека
сав... у некој слутњи

Nebojša Čehranov
8. јун 2018.

tata tata probudi se

tu sam još malo
ne brini
nego da li si bio kod majke na grobu
juče bile zadušnice

ma bio sam ćale

i

šta i? odneo ružu jabuku vodu
oprao kamen i namirisao ga

da li je bio neko

bio ćale ja

a još neko onako možda

bilo tri tisuće cigana koji se gađaju mandarinama

dobro a je l bilo nekog cveća pre tebe

nije ćale
bilo je samo ono naše od prošlog puta

sigurno je istrulilo

jeste ćale istrulilo

uh dobro je da pre tebe niko nije dolazio

što ćale

pa da ne vide to uvelo cveće

ih ćale kao da je to važno

ma važno je sve je važno

mislim da za tu dimenziju u kojoj je sada ona…

more pusti ti to

puštam ćale

nego kakvu si joj ružu odneo

crvenu

nisi joj odneo roze

ne odneo sam joj crvenu

pa dobro sad, ti znaš da je ona volela roze ruže

znam ćale, ali ja sam se juče tako osećao

dobro, slušaj
kad ovih dana krenem kod nje gore ti stavi u moj unutrašnji džep
jedan jaki pupoljak roze ruže

ih ćale

e molim te nemoj to da zaboraviš

ne brini

je l da ne brinem

nemoj za ružu da brineš

dobro je
sad mi skini ovu braunilu otpade mi ruka

Nebojša Čehranov
1. јун 2018.

infarkt bez ostatka

bio je jedan od najboljih pakera ljubomornih snova. bili su toliko životni da je izludeo na javi. toliko je patio da su mu se smučile sumnjive zore i mrski bezsni stisnutih kapaka. java je bila još gora. bila je udata i imala je porodicu. a i on je.

pisao joj je pesme. ali, ko nije. njegove su bile ispisane krvlju, no ona se palila na mrak i suze. često mu ih je slala, te tuđe slane stihove, da i on vidi šta je to, što nije mlako. uzalud je prepoznavao već upaljene šibice starih majstora u njima, ali šta vredi. kraljica se već udicirala.
često mu je slala tačke. to ga je izluđivalo. jednu po jednu. tetovirala mu je kraj. kao otrovom. kap po kap. od toga su posustajali u vrtlogu. više puta nestajali u akciji. sve u svemu, pakleno voljenje beše.
tek, jednoga dana, nevidljivo mastilo ih je izbacilo na različite obale.
i prestaše da postoje, sve sa prigušenim kricima i ugaslim pogledima.

nekoliko vremena iza toga, ponovo postaše vidljivi.
sreli su se i otišli ispod kestena da jedu čevape i piju pivo.
uh koliko je ljuta ova papričica, reče ona.
razblaži kajmakom, uzvrati on. i razmakni malo tu bluzu u mojoj želji.
ostao si isti. e, a ja mislila da ću umreti od ljubavi za tobom.
ja sam bio umro.
i evo nas sada tu, jedemo ćevape.
jeste. evo nas. mrtvi ladni ručamo.
i niko nije umro.
nije. bar nije spolja. kod mene unutra večite zadušnice i nemogući snovi.
ponela sam venčanicu.
i ja sam, reče on.
ajmo na neku livadu.
sve je već bilo davno potpisano tamo gde je trebalo. zato nije bilo svedoka. osim njihove silne nerođene dece.
lepa slika, ona i on, sa svom tom nemogućom dečurlijom. mada su se večito jeli, čula im se ista muzika iz glava.
ona iznenada kleknu i reče, ko može da mi sada zabrani da te ovde zaprosim!?
njemu zasjaše oči, kao da je pravo. pristajem, viknu!
jesi li poneo revolver?
jesam.
prvo mene, molim te.
on odmah pripuca.
iz cevi izlete buketić od plastičnog cveća.
zar nisi mogao bar jednom da budeš od reči!? zakivala ga je sa uigranim gađenjem.
eh, a tada se videlo da mu se sve toliko smučilo, da je bukvalno eksplodirao.
BUM!
duša mu se odmah izdvojila iz ekipe čim je shvatio da ga ona ljubi, umesto da mu daje veštačko disanje. nazirao se već i izanđali tunel-materica, sa jarkom svetlošću one strane gde vrše reset zaboravom. beše to jedini put ka slobodi iz ovog zatvora. naravno, bilo je tu i nekoliko drugih duša, koje su ga već čekale. one brbljivije su radile za razapetog i imale su opasan, đavolji marketing. ove njegove su ćutale i gledale kroz neveselu maglu. direktno u njega.

mene.

tebe.

Nebojša Čehranov
21. март 2018

priča o dve ljubavi

bio sam uglavnom dobar klinac
tero kosu na kako izraste
uživao samo po potrebi a iz ljubavi
ali kad bi se ispozavršavali
nije mi se nešto zadržavalo
već sam vatao neki noćni jutarnji
bežeći kući knjigama i bajaderama
i svojoj specifičnoj muzici
koje su me čekale pored kreveta
i cvilele za mnom

e sad bila neka snežana
lepa zgodna umešna
volela me je kao izborni predmet
i stalno pokušavala
da me zadrži u odlasku

ono kao
ma daj ostani molim te
imam knedle sa šljivama

spakuj mi žurim

ali ostani dok su još tople

drugi put

uh drugi put drugi put
hajde ostani jednom baš ovaj put
da malo popričamo
da se pogledamo

jel nešto nije bilo kako treba

ma jok bre sačuvaj bože
nego baš zato što je sve tu super
daj ostani malo
prespavaj
ovo ono
pa da ujutru vidimo

ma gledao sam taj film u debelim knjigama
nikad ne izađe na dobro
aj zdravo

i tako

no jednom u sred nekog naopakog marta
obavili smo sve što smo imali
i ja ustadoh obukoh gaće košulju džemper čarape

gde su mi pantalone

eno tamo u kupatilu

šta traže u kupatilu

smeška se… ćuti

ja u kupatilo
kad pantalone mi u lavabou
potopljene u persil

joj majko moja mila

provirih ja kad ona se tamo smeje
sve joj suze krenule
i maše mi rukom da dođem
a pritom mi otvorila vrata od jorgana
lepa primamljiva slika
sreća na dohvat ruke
plus miriše mamina gibanica iz rerne

ali ja ti uletim u kupatilo
iscedih one moje krupni somot zelene pantalone
navukoh ih onako mokre
obukoh jaknu
i pali brate

uh kako je duvalo dok sam čekao bus 16e
onaj u 2.10
jaja mi se smrzla
i tako spontano počeh da trčim do kuće

eto otrčah
imalo se još morala i muda
čak i na pogrešnim stranama
a perspektiva bila tek u izgledu…

…a sada
tako lepo dotrčan
i snađen oVOlikom srećom
sve mi se više gleda u nečiju milost
šapuće u zagrljaju
smeje u računu

one stvari nisu ni nužne

nešto mislim
ma može
ali
de nagni se da ti samo nešto kažem
ranije je bilo pokaži sise
a sada
pokaži reč
pošećeri mi dušu
uključi fip radio

i debelo nam pokri ovo malo zajedno

Nebojša Čehranov
12. март 2018

ugašenost

umorile su mi se boje očiju. nema tu više nikakve zelene. samo nešto tamno, neodređeno… oči mi se smanjile. kada skinem naočari ne vidim nikoga i ništa. i u takvoj jednoj slepoj šetnji, prošle srede sam u nekoj prodavnici nošene garderobe, prepoznao u izlogu onu istu haljinu koju si nosila u sanduku. znaš onu na bulke. prepoznao sam je pipajući po okrenutoj kragni koju smo punili detelinom sa tri lista, jer nikako nismo uspevali da pronađemo srećonosne. sa četiri.
kada sam se isplakao i raspao po milioniti put, upalio sam pet cigareta u isto vreme i razmestio ih svuda po našem malom stanu. očekivao sam te. pomislih, proleće je na pragu, haljina je tu, mora da ćeš i ti uskoro da vaskrsneš. krajnje je vreme.
a i obećala si.

Nebojša Čehranov
9. фебруар 2018

Ser Nebojša Glogovac

ej, gde si?
evo me, trčim nešto.
aj se vidimo na pet minuta.
ok, na pet minuta mogu.

e kume. što me bre ljubiš pa videli smo se prekjuče?
ništa, onako. šta ćeš da popiješ?
ceđenu narandžu za mene.
kelner, daj dve ljute. duple.
šta ti je kume, šta ti se desilo?
jesi li čuo za Glogovca?
šta? nisam ništa. znaš da ne pratim vesti.
znam. zato sam te i zvao da se vidimo. umro je Nebojša Glogovac.
auuuu brate!
užas!
pa gde on da ode, kad je to nemoguće. onakva ljudina. retki vitez. jedini glumac koji je zaslužio da bude Ser u ovom delu Europe. bez njega će pozorište prestati da postoji, videćeš! znaš li koliko je puta promenio tokove mog života? znaš li samo koliko puta me je onebojšio, kada onako grune u sebe. promenio mi je tkivo svojim ulogama, pokazujući mi kako nisam jedini, koji preživljavam život iznutra. o, čoveče, sto puta sam hteo da ga presretnem na ulici i da mu kažem hvala, što mi je držao merdevine u trenucima kad mi se mnogo padalo. koliko puta mi je pomogao da izdržim tu tonu nesreće, noseći je na svojoj grbači kao list tišine. znaš li da su samo njegove tišine zaslužile nekoliko oskara.
kelner daj još dve duple. i kume daj po jednu da zapalimo!
ali ti nikada nisi pušio!
ja i ne znam da pušim, ali nekako ću je već izgoreti plućima.

grobari, molim vas da ne namičete ploču do kraja. neka ostane mala mogućnost za razmenu bolova.

Nebojša Čehranov
23. јануар 2018.

majka moja mila

uh, kako je samo iscurela jednog dana. a ja pobesneo, budala. raskinuo sam sa svim bogovima i rođacima. iz očaja. i neznanja. i nemanja nje. sećam se da sam dugo posle njene smrti, pokušavao da se vratim u normalu. ona me je toliko razmazila i volela ovako naopakog. i ne samo mene. i tata je bio naopako dete koje je ona toliko podržavala i hrabrila u našem naopakom odrastanju. tešila nas je da smo posebno slatki, a nikako naopako naopaki. često je morala da dubi na glavi da bi nas shvatila do kraja. možda je glupo ovo što ću sada reči, ali jedva sam čekao da budem bolestan. te noći u bolovima bile su uvaljane u čuvanje i bdenje. njene roze pričice za preživljavanje, bile su prepune pojaseva za spasavanje. u njenoj poeziji nije se lagalo. u njenim bajkama niko nije umirao. njeni titanici su mleli led za modrice na kolenima. nikada nam nije davala lekove za skidanje vrućine iz mozga. samo ruke i srce. govorila je da se tada, kada imamo temperature, mačuju domaći musketari bez mačeva i neki strašni uljezi sa mačevima. godinama smo smišljali razne pameti i jačine da se odbranimo goloruki. ponekada smo čak i uspevali. onda bi slavili uz krofne i kuvanu višnjevaču. naravno brat i ja bi samo liznuli to bogovsko piće. tetke i mama bi se smejale kao zvonce za kraj poslednjeg časa u filološkoj gimnaziji, niz kameničku ulicu.
tata ne bi ni liznuo višnjevaču. ali mamu jeste. video sam. i bio srećan zbog toga.
mama mi je stalno mirisala na vanilu. u vreme mog odrastanja, svaka kuća je čuvala šipke od vanile u posudama za šećer. i svakome ko bi se zadržao duže od minute u njenom prisustvu, moja mama je mazala teme vanilom.

volela je čak i snaje. koliko je samo puta priterivala brata i mene u kupatilo na prijateljska ubeđivanja o poštovanju svih žena, a naročito onih koje smo mi sami doveli kući.

ali mama, ona greši!

kao prvo, ti znaš da te ne čujem dok vičeš. kao drugo, lolice moj, ona je majka tvog savršenog deteta. znači, ona je uvek u pravu. obrni se sad malo na njenu stranu. ne možeš zauvek i u svakom momentu biti jedino ti naopačan. ako ne znaš kako ćeš, evo pogledaj mene ha ha ha ha ha ha ha…

ali mama, plašim se da mi i dete ne povuče na nju.

e to je već stvar genetike. a šta će ti faliti da i ti postaneš heroj voljenja naopake dece.

naravno, kad sam lepio njenu umrlicu na vratima od stana, zalepio sam je naopačke. pa ko je shvatio, shvatio je.

poslednji put je tada kuća bila puna ljudi koji dube naglavce.

a suze su padale naopačke.

Nebojša Čehranov
22. новембар 2017. ·

teget priča

silazim polako niz dobračinu. zadihan od života i ljubomore. pratio sam je. tačnije svoju fikciju da ima nekoga. možda ona i ima nekoga, ali ja ih još nisam nahvatao. a i da ih pohvatam, ne znam šta bih. verovatno ništa. kao i ovaj život. ništa.

kad eto odozdo, prema meni ide jedno savršenstvo. tamna kosa, skoro teget. teget kaputić sa diskretnim crvenim kockama. visoke savršene ćerkaste noge. divne ravne prepodnevne gospodske feragamo cipele. teget birkin tašna. gotijeove naočari za sunce. u telefone se slabije razumem. priča. način na koji priča, govori mi i da čita. neverovatno kako je to čini lepom i opasnom, verovatno i kada je gola. opasnira tako, penje se i gleda u mene. verovatno slučajno. stresoh se. prekida sa telefoniranjem i kao da mi se, gleda me ravno u oči i tako duplo mlađa, nasmešila. ja kukavički spuštam pogled i planiram mufljuski da se provučem ispod njenog limbo pogleda.
čujem dobar dan.
ćutim. mislim neka je greška.
prepoznala sam vas po naočarima. da li ste vi...
jesam.
jaooo čitam vas redovno na fejsbuku.
uh.
koliko sam srećna što vas srećem. izvinite na prepadu. moja mama mi nikada ne bi oprostila da sam tek prošla pored vas.
pozdravite mamu.
hoću. mada isuviše često i gorko plače kad vas čita. kaže da joj pucate u pleksus, svako malo.
žao mi je.
ma ne razumete, ona vas obožava. a i ja, ustvari. ona ni nema profil na fejsu, nego vas obavlja preko moga.
obavlja?
izvinite, otkako vas čitam i ja pokušavam da formiram neke nove reči za stara dešavanja. naterali ste me da na kratko zaronim u plićak, pre nego se bacim dublje...
ah, tako.
da, nego ubiste nas juče sa novom pesmom o tome koliko treba da prođe intime i majstorluka ispod mosta stvarnog upoznavanja. naročito tamo gde vi objašnjavate stupnjeve posedništva tuđeg tela. ono kad se počne sa stidom majice, koja se stalno namiče u određenim trenucima, pa preko pokrivanja, kad se ustaje iz kreveta! sve do trenutaka, kada vas taj neko zavoli i opusti toliko da vam ustajući iz kreveta i odlazeći prema kupatilu, a znajući da uživate u gledanju njenog tela i duha, i svega što ona jeste,,,,, zadigne spavaćicu i pokaže vam golo dupe! i tako zauvek!
da, da...
kako li vam samo padaju tako normalne stvari na olovku?
mašta.
hahahahahahahaha nemojte tako. ubeđena sam da vi to sve prvo debelo doživljavate!
dada... nego izvinite me sada, eno čini mi se da vidim svoju imaginarnu ženu sa imaginarnim drugim. moram da požurim. pozdravite vaše!
čekajte, dajte mi makar telefon!
nemam... ne dam . nisam. nemoj. neću...
ništa.

Nebojša Čehranov
17. август 2017. ·

amrozija ti i ja

da li četiri izjutra može još uvek da se zove noć
jedva da sam izgoreo par sati kojekakvog sna
kad
otvorio se cvet ambrozije i poslao polen
u invaziju
probudih se u hipu
pun nos
evo ga
čim mi svest alarmira duh
počinjem sa simfonijom kijanja
pootvarale mi se sve oči
svrbe ko đavo
znoj nervoza bol u glavi
vrat u haosu
stomak se ubuđao
ne može da svari
kasnu supu ljuti ajvar beli luk
koziji sir rukolu maline
sve do na kraju ladne lubenice direkt iz frižidera
i moj džem od šljiva sa rumom kajsijama i cimetom

ti i ja
red poljubaca
red najlepše večere na svetu
špica nekog filma sa par minuta dodirivanja
i par grešnika pokošeni naglim snom
mada je trebalo sve obrnuto
pilula ksizala i kalcijum od jednog grama
rana večera pod plavom svetlošću
lubenica rani ajvar sir pa topla supa na kraju
a pre svega petosatno vođenje bez vađenja
i obavezna šetnja pred spavanje
ali pazi obavezno
a ne mi
vidi
evo i ti se boriš
vidim sanjaš me na tuđem brodu
nešto mumlaš
čigriraš očima ispod kapaka
stisnute pesnice
direktna revija popizditisa
i tebi ladna lubenica smrzla mast
koja ne može da se razloži
evo
okrećeš se
tražiš pomoć
ja te slinav grlim desnom rukom ispod tvog jastuka
levom te mazim po znojavom čelu
počinjem da te ljuljam kao bebu
i pevao bih ti kad bi glas hteo da mi sledi emociju
ovako
potpuno te obožavam
zaljubljeno plačem
češkam te po kosi
ljubim kud stignem
šapućem dušo moja
i u trenutku kad ti pogled poprimi kontrolni prorez
ti vidiš u mojim očima da klečim ispred naše ljubavi
klanjam joj se
grešan
smušen
sav naopačan
ali potpuno i jedino tvoj

i to ne slučajno
nego
boga mi
namerno tvoj

Nebojša Čehranov
20. јул 2017. ·

oksitocin izgubljen u prevodu

prvo, mora da ti odmah bude jasno, eto, čitam za pare. pogađaš, ja sam prevodilac. nisam nikako uspeo da čitam iz zadovoljstva, jer nisam mogao ni da pretpostavim kako bi to trebalo da izgleda. čitati i uživati? i da li je to uopšte moguće? takav mi je bio i ostatak života. zabavljao sam se uvek sa nekom od članica orkestra. solistkinje nikako nisam mogao da smislim. između ostalog, oblačile su pantalone čim bi svršile i odlazile dalje u svoje epilepsije. nisu ih interesovali tuđi napadi i oksitocini. jeste, htedoh da lučim hormone ljubavi, a uspevao sam da dobacim samo do njihovog podruma. u njemu je boravio stari dobri moral! i tu je trebalo da stanem.
ali, naleteh na tu neman! možeš misliti prvakinju srpske opere! i mene ovoliko nervoznog i nesigurnog pored nje. sa njom. u njoj. prvog dana posle njene premijere karmen, pojavila se nakratko u svojoj garderobi, gde sam slagao cveće i krašove bajadere koje je dobila od obožavalaca. rekla mi je, onako usput,

noćas ću biti zauzeta, a ti gledaj pa mi napiši neku pesmu ili već tako nešto.

pesmu?

da, naravno. što da ne? i gledaj da to bude najbolje što sam u životu pročitala! inače...

ali draga, ja nikada nisam ništa sam napisao! a kamoli poeziju!

vreme je. možeš ti to. možeš. ustvari, kako hoćeš... i prstom pređe kao giljotinom preko jabučice.

jbte pesma! kako ću sadaaaa?? šta da radim? prepisaću nekog starog pesou ili majakovskog. ili još bolje pomešaću ih. a ako ova moja provali da sam prepisao?! čitanje joj je jača strana. zbogom najlepše sise u gradu. zbogom lična opero. zbogom živote!

a šta ako prepišem život? da ih sve pređem i pesmu dobijem iz ruku stvarnosti! dođavola sa šminkanjem istine. šta ako mi ne pišemo pesme, već one pišu nas!? možda je stih samo vatrogasac, a ne bog vatre. ako ja zategnem beli papir na stalak za note ili sliku i krenem da brzim udarcima lične četkice oponašam naše jutro, moje i divino:

budimo se teško. u znoju. obavezno oseća metil alkohol od sinoć. odavno sam primetio da nam oboma prija mocart ovako prokleto rano. kuvam litru kafe da bi se priključili na današnje strahove i prevare. ona ide da vara da bolje peva od one mlade uzbukuše, koja je preko noći postala miljenica onog kretena od dirigenta. pritom će da glumi 10 godina mlađu i svežiju. ali, kad vikne pesmu kroz note i uveže grudi u preskakanje prepona, ovlažiće mnoge rasušene mozgove raznih fondova za odlučivanje o nastavku života kulture u ovim krajevima. a zaista smo na kraju!
ja ću opet da odem na klanje sa boljima od sebe, koji više ne prevode ekoa, nego ga pišu nanovo i to često bolje od umberta. pojavila se nova generacija prevodilaca koji prevodeći stvaraju portret, ne knjige nego čitanja! uče nas da hodamo na razumniji način kroz bolesne patologije svih tih tužnih tigrova, uliksa ili ratova i mirova… knjige novih prevodilaca čitaju se uz teško disanje kroz meandre naslućivanja i povezivanja raznih beskrajno malih veličina! a šta ja radim. uzmem i prevedem. kao kad se hemingvej napije i uzme da čita mandeljštama. ovaj piše a ovaj čita i nikada se ne sretnu! joooj majko moja. još sada treba da napišem pesmu da bi mi ova produžila ropac prema konačnom rešenju!

oćeš pesmu!!!? evo ti pesma:
šta oćeš bre? šta! hoćeš li originalan eho!? da pronađem u našem mučenju više pronicljivosti nego prekora. da skupe maline pokrijem mojom opčinjenošću tvojim uzdasima koji kidaju dugmiće sa tvojih providnih bluza. da ne gledam u tvoje tufnaste gaće sa obožavanjem, dok raširenih nogu čitaš nekog madžioničara opsena. ne čudi te moje tamno vijuganje kroz tuđe genijalnosti. a primećuješ li moje obožavanje tvoga glasa, dok mi iz sobe vičeš da si gladna i da bi ti baš prijala ona salata koju ja toliko najbolje na pravim na svetu. i začinjavam je sojom iz sopstvenog sosa. večita igra imanja i nemanja! hoćeš da sijam više od onih tvojih operskih kolega i opčinjenih plastičnih hirurga?
maaaa jebem vas ja sve na gomili. i mocarta i onog tvog iskompleksiranog dirigenta i lavaca kafu i sedefastu dugmad i sve gogoljeve konje upregnute u karnegi holu!

sam sam knjiga. nosim se duboko unutra. još uvek umem da se iskreno divim drugima. a mogu da navučem samo 5 eura po stranici. to je to. uzmi ili ostavi.

Nebojša Čehranov
14. јул 2017. ·

loro piana

jednom sam preuranio vraćajući se kući. bilo je zaticanja, crvenih lica i progleda. ali mene je silno hipnotisao jedino zaboravljeni sako nekog salijerija. bio je čuvene marke loro piana. koštao je, verovatno, kao sve pokretnine iz 13-ospratnog solitera, u kome sam tada živeo. oblikovao sam svoje telo mesecima bežeći od čokolade, tešući dvadesetak kilograma, samo da bih mogao da uđem u taj sako. pošto nisam imao adekvatne pantalone, ostajao bih u boksericama i zelenim antilop cipelama iz nekog prošlog života. pravio sam se kao da sam tek ušao, bukvalno par sekundi pre svoje gošće. ona bi sedala u moju jedinu uvek belu fotelju i kao sa zanimanjem gledala i prepoznavala sako. a u stvari, glavno je bilo to uzbuđenje u belim uštirkanim i preusamljenim boksericama. vijagra mi nije udarala samo u slabu prokrvljenost ličnog izdajice, već je navaljivala krv i u preosetljive desni ispod loše napravljenog, tridesetogodišnjeg mosta, gore levo... krvario sam na sitno po ustima, a i na krupno u svojim stihovima.
ali moje pesme su i dalje poluge za razvaljivanje zarđalog katanca na vlažnom mestu. igraju muštog pomoćnika na putu prema mozgu srca produžiteljke života. eto razloga za još milion poljubaca i poverenja u moju snagu mjaukanja na pun mesec.
pored toga, bez trunke taštine, svakoga dana ubacim po knjigu u kapu prosjaka koji sedi i čita ispod starog kartona, na kome je ispisao: brate, pročitao sam više od tebe.
imam još uvek tog pauka za tkanje mreže u tvom pogledu. umem da neprotrnem satima kad zaspiš na mojim grudima. umem da ti razbežim loše snove. umem da ne dišem po celu noć, samo da te federi iz madraca ne probude prerano. umem da ti prišijem pesmu kao jedro između dva devojačka smeha. onako bez senke od bilo kakvih jarbola. čistu, čistu, kao dečija podsvest.

Nebojša Čehranov
05. јул 2017. ·

sati odsečenih jezika

ima ono kad se posvađamo. polipi svađe su toliko proždrljivi da jedva hodamo od ćutanja. nesporazum nam je često fiziologičan. na trenutke se uplašim da nas cele prefarbava u odbojno telesne. onda počinjem da virim kroz ključaonicu i to sa obe strane. to mu dođe kao virenje u sopstvene poglede.
odjutros se skroz zaobilazimo u prolaženju jedno pored drugog. to mi posebno teško pada, jer ja sam patentirao naš odnos u kome se u svakom mimoilaženju zagrlimo i poljubimo. pa tako stotine puta dnevno. i noćno. a pogledaj sada. malopre mi pade na pamet da bih jedva dočekao, od sreće skačući, neku tvoju poruku u stilu, izvini za ono juče. moja ljubav prema tebi je veća od svakog mogućeg i nemogućeg brljanja svešću. i pošto nije bilo šanse da mi je pošalješ, ja je šaljem tebi, ne bih li te bar malo nasmejao preuzimanjem, očigledno tvoje krivice. kad ono, brzinom munje stiže mi odgovor, primam izvinjenje. kupi lubenicu. ljubim puno.
ej, a Ti si sve zakuvala! to je teatar jednog glumca. moraš menjati lekove a ne likove, draga!
ulazim u veliku kartonsku kutiju koja nam je, u ovakvim prilikama raspoloživa za prepakovanje skrivanja. prebacujem se u pasiv, spreman da svakome ko mi zatraži da zinem, pokažem svoj jezik. i ako treba ponudim ga na skraćivanje. u trenu pomišljam da smo srodne duše i da nam je ideja o skrovištu možda identična. ali ti si veštija u ignorisanju odgovornosti.
dok ja
kao i svako ko je ovoliko zaljubljen
sanjam trenutak kad će doći potop
koji će me već čistog pročistiti
i doplivati do tvojih kolena
da ti u spas šapnem
ustaj divoto moja
ustaj
otključaj me i ogrni kao stari šlauf
i spasi nas
ključ je na starom mestu
ispod pomirenja