SVE GORI, GORICE

 

I

            Košmar. To je bio košmar.

            Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

            Čuje se grmljavina, nešto kao upozorenje. Talas koji će da preplavi periferiju učini da se osušiš, kao šljiva. Skvrčiš se. On čuje taj talas i dere se, u usta mu ulazi prašina. Čovek viče da je gladan, ostali se smeju. Najhrabriji ga u prolazu šutne. Pesnik besno izgovara svoje stihove na zimi. Dobri ljudi mu donesu rakiju da se lakše smiri, smrzne. Mađioničar posle predstave izađe na stražnja vrata. U mračnoj uličici prestravi klinke obučene u crni negliže. Zaplače. Devojčica jeca pored mrtvog konja. Crni čovek šeta belog psa. Žena s modricama na licu beži od kuće. Jedno dete hukće, drugo vrišti. Momak s dugom na licu beži u Kinu. Rane prosute po trotoarima oduva košava. Slivnici smrde na mrtvo. Mržnja pada s drveća umesto lišća.

            Moj dragi, plavooki momak, napušta izgorelu šumu, koja sada jeste crna. Ostavlja iza sebe gomilu ljudi praznih šaka, prepuštene šakalima. Tablete otrova su im bačene u vodu, čvrsti otpad je pokopan u zemlju. Zatvor je bez rešetaka, zato mnogi ne beže. Neki su prozreli nameru i pakuju se. Pune svoje glave. Lice izvršitelja je uvek dobro skriveno ispod kape, skijanje je u modi. Dobrota je smešna, duša je pogrešna kategorija. Mrak je boja i nule su broj. I sve on to udiše u sebe, izdiše i piše. Penje se na vrh svake druge planine i viče u oblake. Odlazi na sred okeana i stoji tamo. Udara iz sve snage motkom po tlu ne bi li oterao crnilo koje se navlači. Takav je moj dragi, plavooki momak. Ne uspeva mu, zato je ovo košmar.

            Teška kiša počne i nikada ne prestane.

 

II

 

            Zrikavci se čuju, voda je svuda. Svetla haljinica od mekog pamuka suši se na žici. Njen donji rub dodiruje reku. Štrik je na terasi, na prvom spratu. Sprat iznad, prozori su širom otvoreni. Vide se žalosne vrbe u daljini, porinuti vrhovi.

            Na periferiji grada, u holu doma kulture, videli su se prvi put. Kažu, omađijala ga je pogledom i onda mu stavila dlan preko očiju. Uzela ga je za ruku i odvela od mene.

            Sveštenik je izgubio kontrolu odmah posle uvoda i počeo o savesti, kako je lišena morala, podla i odvratna, kako ne možemo da se pouzdamo u nju, kada smo mi ti koji je zadovoljavamo.

            Neko se razdrao, pope ovo je svadba, a ne sahrana!

            Voda se puši, izgleda kao da gori, kao magla koja se diže. Čini se da se ovo grad-jezero samo iz sebe suši, i tako je od juna. Trupovi stabala plutaju, sudaraju se i odlaze niz reku koja se vraća u svoje korito. Na poljani, s koje se voda već povukla, nesrećnik udara motkom u mrtvog konja. Verovatno plače.

 

            Od kako je reka počela da napušta ulice, vibracije su drugačije, sila je izgubila moć. Strah je zamenila nemoć.

            U životu nema pogrešnih poteza, kažu. Niko ne živi, niko ne umire, mi samo plutamo. Sudaramo se.

            Bez pozdrava, bez oproštajne poruke, on je otišao sa ženom u beloj haljini. Kažu, rubovi koji su se vukli po prašini, nisu bili beli.

            Jedino što mi je napisao, zapravo nije ni napisao, ali jeste poslao, bila je pozivnica.

            Da, otići ću, zašto da ne odem?

            Kupila sam i novu haljinu.

            Suši se na žici.

 

III

 

            Okrenula sam leđa ka suncu jer svetlo previše zaslepljuje. Ovako se bolje vidi ko je ko i ko je gde. Nekada ne možeš da se ostaviš, nekada preteruješ, pređeš granice koje si sama sebi postavila. Ja nikada nisam volela da prelazim granice, da gazim tuđe. Držala sam se po strani. Ali nisam od kriptona. Probudim se jednog dana, sunčano je i jasno se vidi da sam s druge strane. Izgubila sam kontrolu. Vreme je za put natrag. Tolike godine, od rođenja, bila sam bez njega, mogu i posle svega, zar ne? Ne ovako, kao bez mozga, kao da ne znam drugačije.

            Neke od ovih domaćih rakija su stvarno kao lek. Šljiva, prepečenica, zrele bobice kleke. Klekovača. Stomak mi gori. Na kolenima sam. Ustani, pokupi se s patosa, Gorice. Ima toliko mesta na koja možeš da se sakriješ ako želiš da se sakriješ baš loše. Toliko rupa u koje možeš da se zavučeš ako si miš. Prespavala sam nedelje kod tetka Slavke, mada ona mi zapravo, nije nikakav rod. Kaže, s određenim sećanjima ćeš naučiti da živiš, s određenim nikad nećeš. Uvek treba da si spremna, ali ne znaš na šta. Nema granice koju muškarci neće preći, nevolja će se uvek vući za njima.

            Eto krilatica koje bi mogle da me podignu. Ovo bih trebala da zapišem. Ili da istetoviram na podlaktici. Filozofija tetke, pojednostavljeno, crno-belo, neosporno, potkrepljeno iskustvom, obično tuđim. Kako da verujem? A opet, kako da ne verujem.

 

            Svaki trenutak mog postojanja izgleda kao neuspeli trik mađioničara. Sreća me saplete i onda se nasmeje mom smotanom padu. Ja se nasmejem njoj a zubi mi nedostaju. Naduvam se. Naduvam sebi balon, uđem unutra, plitko dišem, ali i on na kraju pukne. Prokleta sapunica suši kožu. Ne ustajem iz kreveta. Plačem. Pijem. Pešačim. Pravim torte s tetkom i to prodajemo preko oglasa. Ne javljam se na telefon. Ne silazim s interneta. Podočnjaci su mi na vratu. Razbolim se. Opet ležim po ceo dan. Ozdravim. Leto je, ne može se biti bolesna. Prihvatim glup posao. Plata je jadna. Dajem otkaz. Odlazim da volontiram. Probam da za nekog, nekad, nekako stvari popravim. Završi se tako što napravim još gore nego što je bilo.

            Njegov šarm, slomio je tolika srca, pa zašto ne bi slomio i mene.

 

IV

 

            Ima taj jedan film s Batom Životinjom, koji sam gledala jednom, gde on kaže karaću te, izistinski, bez foliranja, karaću te dva sata u cugu, ma kakvi, karaću te celu noć, dok ti ne dođe tetka, važi. Znači nema frke? Zalizan je, nosi belu košulju i karirani sako, izgleda kao neka sirovina, zove se kao orman. Na kraju ode kući.

            Pa, priviđa mi se ta scena, i nekako se uživim, uliva se u mene kao voda, kao rakija.

            Ne znam kada je to počelo.

            Pali me.

            Čujem voz koji odlazi na more i kotrljanje točkova po šinama me podseti na tebe. I dalje se sećam dana kada si iz Beograda došao po mene na železničku stanicu u Mladenovac zato što je voz stao. Razvaljeni Yugo Koral 45, šklopocija koja se vozila putem ka Kragujevcu, u pičku lepu materinu, tamo gde je i nastala. Los Angeles Dogers kačket, crn, izbledeo od sunca. Nisam znala kako da te poljubim onako kako sam naumila pa sam naslonila svoj obraz uz tvoj. Neka mesta su osuđena na dodir, neka na promašaj, neka na zaborav, neka ostaju zauvek na mapi. Dao si mi da vozim, to je bio jasan znak. Umesto nazad u grad krenuli smo u suprotnom smeru. Vozili smo se cele noći po putevima korumpiranim rupama, pravili pauzu na Zlatiboru, ruke su ti bile tople. Odvezli smo se kroz gudure u Crnu Goru, navodno sam imala tetku tamo. Priznala sam da sam izmislila kada nam je ponestalo obale. Na Adi Bojani auto je konačno propao, vešanje. Bacio si ključeve u trnje. Uzeli smo stvari i završili na plaži. Sunce se nekoliko puta iskradalo iza Rumije i svaki put menjalo boju tvojih očiju. Hippie blue. Deep sky blue. Dodger. Sećam se vremena kada si mi bio jedino.

            Stopirali smo kući. Stigli smo, ne znam ni sama kako, umesto u Obrenovac, na Kosmaj, tamo gde je Bata Životinja rođen. Kuća se uklapala u okolinu. Julijana je bila u dvorištu, širila je veš. Kosa joj je bila vezana. Videla je nas dvoje i oblak prašine koji smo vukli za sobom.

            - Bata nije tu, ali možete da uđete, brzo će da se vrati.

            Pričala nam je kako su vremena sve teža i kako nam se ne piše dobro. Nikada nisam ukapirala to njeno nam. Kada god bi otišla previše u crnilo, sama je sebe vraćala. Ni to nisam ukapirala kako radi, kako joj uspeva, meni nikad nije. Rekla je dobrodošli u zemlju živih mrtvaca (ili sam to posle domaštala). Glumci su dobili neverovatnu konkurenciju, niko više ne igra sebe. Pitala nas je koliko daleko planiramo da odemo. Samo smo se nasmejali, nismo imali pojma. Sve mi je poznato, rekla je.

            Ali taj film, nije mi jasno što mi se stalno pojavljuje pred očima. Ne mogu da razlučim koju ulogu ja tu igram. Jesam li ja Bata Životinja? Da li sam bolja? Gora?

            Na putu do Beograda smo upali u nevolju. Kamiondžija koji nas je povezao nije zakočio Tamića a ostavio nas je u kabini. Kamion se otkotrljao u nečije dvorište. Ispostavilo se nekog poslanika. Izašle su nam slike u novinama. Policija nam nije verovala da nismo namerno sjurili kamion pun lubenica i uništili tuđu imovinu. Ono što si izveo pre sutkinjom za prekršaje, lažne suze i tugaljivi glas koji si proizvodio, jedva sam se suzdržavala da ne puknem od smeha, tamo pred svima. Najbolja gluma koju sam ikada videla.

            Osećala sam se vrlo dobro u tvom društvu. Očekivala sam da postane odlično. Bilo je dovoljno da si tu.

            Hvatam sebe da stojim u redu da kupim kartu za, ispostaviće se, poslednji film u kom glumi Bata Životinja. Nemam pojma o čemu se radi ali kao omađijana sam se našla na blagajni. Nema veze s onim filmom što me proganja.

 

            Smešno je, stvari nikada ne ispadnu onakve kakvim ih planiramo. Jedino sigurno što znam je da se Bata ne zove Bata i da se svakako ne preziva Životinja. I znam da sam kod tebe videla, volela nešto što je previše dobro za ovaj svet, život. Ti si meni govorio da moja melanholija nije s ovog sveta. Čudno je kako ljudi koji zajedno pate ostvare dublju povezanost od onih koji su uglavnom zadovoljni svojim životima.

            Nemam za čim da žalim. Možete o meni da pričate šta god hoćete, kada odem, nestanem, isparim. Sada kada se setim, ti jesi govorio da ljudi ne rade, zapravo ono u šta veruju nego na kraju uvek urade ono što se od njih očekuje, a posle se kao pokaju. Ja sam ti govorila, ostani sa mnom i hajde da se nadamo da se krov neće srušiti.

            Ima taj film s Batom Životinjom koji sam jednom gledala, mislim da sam spomenula već nekoliko puta, i ta scena, gde on kaže, a sada ću da te karam.

 

V

 

            Subota je. Letnji dani su gotovi. Topi se poslednja letnja noć. Znam mesto na kome nedelja još uvek ne dolazi. Šator u dvorištu, svinje u blatu (ne odnosi se na Suis scrofa domestica). Tvoja draga ima u sebi vrele krvi. Svi su srećni, čaše su u vazduhu, lete. Nema ko ne peva. Mlada se penje na sto. Zdravica je za Šabana, i jednog i drugog. Mercedes E klase, zvani Slon, ima roze džinovsku mašnu na krovu. Otac mlade nosi kofu novčanica i prosipa je po muzičarima. Tamo gde su znojavi, neke ostaju zalepljene. Kako možeš da kažeš da voliš nekog kada svi znamo da voliš samo mene? Dim je toliko gust da možeš merdevine da nasloniš na njega i da se popneš na krov. Ko si ti uopšte ako nisi uspeo da se suprotstaviš jednoj udavači? Udaviće te, samo joj ime kaže. Crkvena zvona su zvonila, hor je pevao. Pop je držao slovo dok ga neko nije grubo prekinuo spomenuvši mu sahranu. Svi su se sijali kao odela od flanela. Čudno, ono što po danu izgleda sjajno, po noći izgleda sasvim drugačije. U opštini si me gledao u oči, uhvatila sam te za ruke. Rekao si, prošlost se ne može ponoviti. Rekla sam, ne može? Kako to misliš ne može? Naravno da može. Pustio si mi ruke. Zašto mi i treći put ne slomiš srce, makar protiv uroka.

            - Šta nameravaš?

            - To se tebe ne tiče, idi tamo potpiši se.

 

            Toliko dugo sam držala leđa uza zid da mi se čini da sada taj zid nosim sa sobom. Neko turira Slona, tri hiljade kubika i koristi ih sve. Auto je pod ručnom. Pršti trava, pa zemlja, pa blato. Neumoran je, nestaće mu benzina. Psi su zaključani u kući, laju odande. Dete s leptir mašnom razgleda AK-47. Kumina majka je pucala iz Berete. Deca su skupljala vrele čaure. Policija je dolazila dva puta. Treći put su ostali pod šatrom. Ko ima da kaže nešto protiv ovog braka neka kaže sada ili neka zauvek ćuti. Svi smo ćutali. Pogledao me je. Prevrnula sam očima. Postaje sve gori. Nemam ništa protiv, odgovaram pogledom. Mlada ga cimne za rukav. Negde na sred mosta, kada smo se vraćali iz opštine, počnem da se tresem, sve mi postane jasno. Film, Bata, šator, ovi oblaci koji se već danima gomilaju.

            Odlazim u cik zore, čim se dim raziđe i magla počne da se diže. Ono malo benzina što je ostalo u Slonu poslužilo je da zapalim šator, srušim krov i rasteram oblake. Neka to, pored mikrotalasne, bude moj svadbeni poklon.