Pariz u mahali

 Bonjour . Est-ce Paris?

No, c'est Belgrade

Prva slika

Prvi jutarnji zraci osvetljavaju prestonicu.

Magla se polako diže i sa njom se pojavljuju prvi prolaznici. Neki se vracaju kući, par skitnica se budi i skuplja za sobom svoj mali prtljag, sklanja se i skriva. Trči u prvi jutarnji prevoz da se ugreje i nekako preživi dan.

U tim prvim jutarnjim satima pojavljuju se i neki ljudi koji istovaruju kutije po šetalištu glavnog grada. Ostavljaju ih na „izvolte “, svima koji prolaze.

“Izvinite, šta se nalazi ovde?”

“Ne znam”.

“A jel to nečije”?

“Ne znam”.

“Pa, da nosim ja to”.

I tako nestadoše sve kutije koje su bile razbacane po ulicama grada.

Druga slika

“Deco, deco, stigao sam.”

“A jesi li nam doneo nešto?”

“Samo malo hleba”.

“Dobro”.

“A šta je to? E, ne znam ni ja šta je. Će da vidimo!”

Krenuše da otvaraju kutije, kad tamo iskoči Deda Mraz, Trijumfalne kapije i to nekoliko njih, irvasi, neki tuneli, sanke i pravi veliki točak, svetli k’o sunce u podne, a ukrasa koliko hoćeš, zvezda i zvezdica.

Skočiše deca od sreće, rastrčaše se na sve strane, stariji raspalili cigarete, gledaju šta će sa svim tim, da'l da prodaju ili da kite mahalu, ali nekako rano za kićenje, ma nema veze.

Seli za sto, pa razmišljaju, pale jednu cigaru, drugu, trecu, lulu mira da su zapalili ne bi bilo dovoljno, a deca, gola, bosa, gledaju ih sa molećivim osmehom na licu, samo da im ostave sva ona čuda što su doneli u kutijama ne znajući šta je u njima.

„Dal će da nas ‘apse ili neće? “, reče neko.

Stariji čovek razmišlja, razmišlja...pa kaže: „Će ostane“.

Jao, dreka, vriska , cika, muzika trešti. Žene i deca se prihvatiše posla, pa krenuše da kače sve one zvezde i zvezdice što svetle kao trobojka u mraku, ma jedna apsolutna predpraznična euforija u oktobru.

Treća slika

Šljašti mahala kao Ajfelova kula u sred Pariza. Doduše, ne jedna, već nekoliko njih, jer ih je bilo baš toliko.

Ovi čuveni turisti navalili, pa umesto da dođu do centra, a oni skreću na drugu stranu jer ih sve one Trijumfalne kapije navode na rubove grada, a točak, vrti li se vrti, jao, ceo svet poveo za sobom.

Kad tamo trubači sviraju Breginu muziku, rakija, pečenje, deca trče, a oni irvasi i jeleni i sanke i sva čuda ovoga sveta šljašte, ulepšavaju sumorni život ljudi na margini života.

Sad bugarskim turistima ništa nije jasno, al’ nema veze.

Na kraju krajeva, svi živimo neki paralelni svet, negde između jave i sna,

Četvrta slika

Beograd.Jutro. Magla se diže, vetar fijuče, hladno je.

Beogradska košava ne štedi, a i vreme joj je da zapeva svoju pesmu u ranim jutarnjim satima. Još uvek mi se spava. Ulazim u autobus i onako sanjiva izlazim na Trgu, a na  samom ulazu u Knez - Trijumfalna kapija, jedna, druga, irvasi, tuneli, zvezdice, zvezde, trubači, rakija, ogromna jelka, točkovi iz kojih lete konfete, pljeskavice, deca i bugarski turisti.

Dal’ sam sanjala?

”Pa kad i ne bi bilo tako,samo sanjati već je dosta,

jer sanjajući spoznao sam,

Život je san da svaka sreća čovjekova

nestaje kao pusti snovi.

I zato hoću da poživim i da u dobro iskoristim

sve dane svoje, dok mi traju,

a slabosti nam oprostite,

jer duše vrle i čestite uvijek s veseljem opraštaju”.

Kalderon -  Život je san.

Predprazničko veče u mahali.