Помислим тако понеки пут шта бих то урадио другачије у свом животу када би ми неко даровао ту могућност да могу да вратим време уназад и да исправим оно у чему сам грешио...
Па је тако и настала ова листа на којој првих седам места заузимају:
1) Никада не бих опсовао комшију правећи се важан пред осталом децом из улице зато што нам је комшија ножем исекао лопту која је пала у његово двориште.
Комшија је одмах потом дошао на врата да се пожали мојим родитељима који ме нису због тога ни на који начин казнили нити грдили, али су ме тако гледали да ме је и дан-данас срамота када се тога сетим.
Била је јесен 1973, имао сам 9 година.
2) Никада не бих потпуно нагој девојци која ме из жбуња позива да приђем обали са средине савског језера на Ади и да је затим провозам својим кајаком одговорио:"Не могу, гледа ме тренер... Забраниће ми да веслам..."
Било је пролеће 1980, имао сам 15 година.
(За оне који не знају, у то време плажа на савском језеру се протезала само од ресторана „Језеро" до тзв. Округлог купатила, тамо где је данас рампа за банџи џампинг. Сав преостали део око језера је био обрастао у густо жбуње и шуму са стазицама које су направили пецароши док су ишли ка својим омиљеним „сепареима" у жбуњу где би се осамили у свом хобију.)
3) Никада не бих девојци у коју сам био много, много заљубљен прећутао шта осећам само зато што је она у том тренутку девојка мог друга.
Сутрадан сам отишао на одслужење војног рока у ЈНА. Када сам се вратио после годину дана кући, она више није била девојка мог друга, није била ничија девојка... Али ни она ни ја више нисмо били они исти од пре годину дана.
Била је јесен 1983, имао сам 18 година.
4) Никада не бих рекао за Слободана Милошевића: „Нека га, нека их комунисти нека сами исправе то што су деценијама заговнавали, па кад они исправе своје грешке, лако ћемо узети власт од њих."
Била је зима 1987, имао сам 23 године.
5) Никада не бих рекао:"Ма неће дозволити Руси и Французи да нас ова говна бомбардују због Шиптара."
Била је зима 1999, имао сам 35 година.
6) Никада не бих викао на дванаестогодишњег дечака зато што је лоптицом за тенис случајно погодио једно од оних плавих светала за узбуну у ходнику школе.
(После сам сазнао од наставника који су комшије тој породици да је дечаков отац, који се већ био упокојио у тренутку када сам се ја извикао на дечака, патећи од посттрауматског ратног синдрома јер је ратовао у Хрватској, врло често викао на дечака. Није га тукао, али је бесомучно викао на свог сина. И дечак је, иначе хемофиличар, највероватније због тога и муцао. Муца и данас, али не пропушта да ме поздрави на улици и да обавезно поразговара са мном радујући се што ме види. А мене је сваки пут срамота јер се сетим како сам се извикао на њега.)
Била је јесен 2006, имао сам тада 42 године.
7) Никада не бих прошао поред човека од око 65 година старости у старој, искрпљеној, али чистој одећи, а да не поделим са њим оно што имам у новчанику тог дана, пошто нисам обратио пажњу на оно што он говори када је тихо рекао:"Извините, господине... Гладан сам..."
Тек када сам већ стигао својој кући, допрло ми је до мозга шта је човек изговорио.
Било је то у јесен 2016. године, имао сам 52 године.
Ово је само понешто од онога што бих свакако другачије урадио када бих некако могао да вратим време уназад.
Има тога још, али овога се најпре сетим када мислим о томе.
А ко зна, можда сам ја све то само умислио...